Како је веронаука постала вишак у распореду часова

Када је 2001. године веронаука враћена у школе, остало је да се наредних месеци и година реши радно-правни статус вероучитеља како би и они, попут других просветних радника, могли да добију стално запослење у школи, а не да сваке године потписују нови уговор, на одређено време.

Двадесет две године касније не само да није пронађено одговарајуће решење тог проблема, већ су у међувремену настали и нови: уредбама и прописима просветних власти њен положај у школском систему толико је измењен да би посматрачу са стране изгледало као да неко покушава да је избаци из школа, да је учини сувишном. Промењено је много тога: од статуса изборног предмета који је постао изборни програм, преко формирања група за похађање верске наставе, до њеног положаја у распореду часова, начина на који се ђаци опредељују за њу.

Да похађа верску наставу одлучује се око 60 одсто ђака, док око 40 одсто бира други понуђени изборни предмет, сада такође изборни програм, грађанско васпитање, каже за РТ Балкан ђакон Стеван Јовановић, помоћник председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Он додаје да је одзив на веронауку највећи у завршним разредима средње школе, а најмањи у првим разредима основне школе.

Како се у причи о веронауци и њеном положају у образовном систему, из ставова у делу медијске јавности и друштва често стиче утисак да то Српска православна црква тражи неке посебне повластице за себе, треба подсетити и на оно очигледно. Верска настава се од првог дана увођења организује за све заинтересоване ђаке свих традиционалних цркава и верских заједница, дакле, уз православне, и за католике, протестанте, муслимане, Јевреје. Под истим условима, наравно.

Непостојање одговарајуће комисије

Корен свих проблема лежи у томе што годинама уназад није формирана Комисија за верску наставу, тело задужено за спровођење верске наставе у школама. Старој је истекао мандат, а нова није именована, објашњава Стеван Јовановић.

Комисију за верску наставу чине представници традиционалних цркава и верских заједница у Србији, као и два члана из ресорних министарстава једног задуженог за просвету и другог задуженог за веру (у овом сазиву владе то је Министарство правде, односно Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама).

Ово тело одобрава наставне планове и програме за верску наставу, уџбенике, листе вероучитеља, стара се о спровођењу наставе. Да је оно постојало у време када је Министарство просвете доносило одлуке које се тичу веронауке, овај изборни предмет свакако данас не би био овде где је сада.

“Решења су доношена на нивоу Министарства просвете и она не само да нису у складу са Уредбом о организовању и остваривању верске наставе из 2001. године, него крше и Закон о основама система образовања и васпитања. Пре свега, 2018. године веронаука је постала изборни програм – није више била изборни предмет”, објашњава отац Стеван Јовановић.

Цркве и верске заједнице тада су добиле уверавања да се ради о чисто семантичкој измени, да се њоме не мења ништа, али показало се да није тако.

“Веронаука је аутоматски стављена на листу Б, листу слободних активности и изборних програма, а тих година уведени су бројни други изборни програми, попут ‘Руке у тесту’ и веронаука је практично изједначена с њима. Говорили су нам да ће грађанско васпитање и веронаука имати привилегован статус у односу на друге изборне програме, а колико је привилегована најбоље видимо по томе који су све практични проблеми почели да се јављају после ове измене“, каже наш саговорник.

Један вероучитељ, четири разреда и 37 ђака

Тако је Министарство просвете донело још једну одлуку која је у супротности са уредбом из 2001. године: о начину формирања група за верску наставу. По уредби групе се формирају искључиво на нивоу одељења, без обзира на број ђака који се определе за веронауку. То је, међутим, измењено и сада се групе формирају на нивоу разреда и то не чак једног, него и више њих, јер имају прописано колико најмање ђака мора да чини једну групу.

“У пракси се дешава да групе за веронауку имају по 35-36, па и 40 ученика, да су то ђаци различитог узраста. Дешава се да имате четири одељења у једној групи. Веронаука је образовно-васпитни предмет, али пре свега васпитни и њене циљеве је немогуће остварити ако нисте у одељењу развили атмосферу блискости и поверења”, истиче ђакон Стеван Јовановић.

На страну што је врло тешко предавати било шта групи која је састављена од петака, шестака, седмака и осмака, на пример, а броји више од 30 деце.

Проблеми су настали и у распореду часова. Верска настава и грађанско васпитање постале су “пети точак” међу школским предметима.

“У појединим београдским основним и средњим школама, а то је још израженије у унутрашњости, веронаука се организује у виду блок наставе и то у супротној смени. Колико ђака је мотивисано да седи на блок настави из изборног програма и то у смени супротној од оне у којој има часове? Као да је све учињено да се веронаука и грађанско васпитање избаце из наставе”, истиче Јовановић.

Он напомиње да је ове школске године тадашњи министар просвете Бранко Ружић послао изричит налог директорима школа да часови веронауке и грађанског васпитања буду у оквиру распореда часова, али, упркос, томе, блок наставе је и ове школске године било у неким београдским образовним установама.

Најдискриминисанији у државном систему

Нерешени статус вероучитеља, хронични је проблем верске наставе. Они не могу да буду запослени у школи на неодређено време, иако су део школског колектива и морају да испуне све услове као и други просветни радници у погледу стручне спреме и свих захтеваних услова за обављање наставничког позива.

“Али вероучитељи имају и један услов више: морају да имају благослов или одобрење своје цркве или верске заједнице како би могли да предају у школи. Исто тако, над њиховим радом се спроводи једна контрола више, не само она просветних власти, него и надлежних црквених органа који могу да повуку вероучитеља из наставе ако утврде да је нарушавао учење цркве или принципе толеранције, поверења, добре воље…”, напомиње Јовановић.

У односу на своје колеге, они дакле, кад су у питању обавеза имају једну контролу више, док су што се тиче радно-правног статуса у односу на друге просветаре деградирани.

“Вероучитељи су најдискриминисанија група у читавом државном систему”, закључује Јовановић.

Пет захтева традиционалних цркава и верских заједница

Прошле године, Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке добио је 58 пријава неправилности за основне и средње школе када је извођење веронауке у питању. Оне су се односиле на неодговарајуће анкетирање родитеља и деце за који предмет желе да се одлуче, сугерисање запослених у школи који предмет треба да се одабере, обесхрабривање или забрану да се предмет промени у оквиру једног образовног циклуса (што је законом дозвољено ђацима), а најдрастичнији је био пример пребацивања деце на грађанско васпитање без њиховог и знања родитеља.

Обележавајући двадесет година од враћања веронауке у школски систем, традиционалне цркве и верске заједнице упутиле су у новембру 2021. допис надлежним органима, председнику републике, премијеру, председнику народне Скупштине и министру просвете са пет захтева.

У суштини, тражили су да се поштује уредба из 2001. године јер готово сви захтеви се тичу онога што је њоме већ било прописано, па у међувремену промењено: да се организује обавезно представљање веронауке ученицима, да јој се врати статус предмета (и у називу уредбе пише да је верска настава алтернативни предмет), да се настава организује на нивоу одељења, да цркве и верске заједнице имају могућност да врше самосталан надзор над верском наставом у оном делу који се тиче верског учења, да се реши радно-правни статус око 2.100 вероучитеља.

Једина крупнија промена од тада је то што су 8. јуна, и то ове године, просветне власти упутиле допис Архиепископији да именује свог представника у Комисији за верску наставу.

“То је тек почетак”, каже Јовановић.

Јелена Чалија / РТ

БОНУС ВИДЕО: