ИСТОРИЈСКА ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА ГЕНЕРАЛА ЛАЗАРЕВИЋА У КОНЏЕЉУ

ИСТОРИЈСКА ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА ГЕНЕРАЛА ЛАЗАРЕВИЋА У КОНЏЕЉУ 

На Видовдан, у близини Цркве Светог Арханђела Михаила и Гаврила у Конџељу крај Прокупља, легендарни српски генерал Владимир Лазаревић одржао је историјску беседу, коју ексклузивно у текстуализованом облику преноси Васељенска.

Генерал Лазаревић, као добитник Видовданске повеље, је том приликом рекао следеће:

,„Поштовани г. начелниче Топличког управног округа, часни оци, поштовани моји ратни другови и саборци, ветерани војске и полиције, даме и господо учесници Светопличког Видовданског сабора част ми је и привилегија да сам данас овде са вама и овим поводом. О светом дану Видовдану на светоме месту Топличкој Грачаници, а поводом доделе видовданских признања од стране Топличког управног округа, признања, која као што сте видели носе имена славних наших предака из косметске, свесрпске наше историје, рекао бих и садашњости и будућности, у име свих добитника признања и своје лично изражавам велико задовољство свима који су учествовали у предлагању и доношењу одлуке за ова признања. А признање мени, у том признању видим и неку симболику, рекао бих и политичку храброст. Симболика се огледа у томе што је Топлички управни округ један од најстрадалнијих округа и округа, који су се највише жртвовали за одбрану нашег Космета. Прва жртва НАТО злочинаца је пала у граду, у Прокупљу у касарни; 47 страдалника је из овог округа, а масовна страдања и војске у касарни и цивила недужних на Мердарима рачунајући и једанаестомесечну бебу. Признање у мени, разумем и осећам и прихватам као признање свим припадницима легендарног Приштинског Корпуса славне Треће Армије Војске Југославије, признање онима који су се нашли на тежишту стратегијске одбране, на светој земљи Лазаревој, српској на Космету. И који су преузели обавезу да својим животима, на бајонет и грудима, бране своју земљу.

Поштовани, дозволите ми да све нас кратко подсетим на недавну историју од пре 24 године. Као што знате, у рано пролеће пре 24 године такозвани Запад са својом злочиначком НАТО Алијансом извршио је бестијалну агресију на нашу земљу, агресију без преседана у историји ратовања, у једном од најасиметричних ратова у људској историји. Циљеви агресора заиста били монструозни. Планирали су да за 96 сати сломе отпор Војске Југославије, посебно Треће Армије и да притом убију преко 20 000 припадника Приштинског Корпуса на Косову и Метохији; да паралишу привредни и друштвени живот, да приморају Србију, тадашњу Савезну Републику Југославију на капитулацију и окупацију, да цитирам „не оставе ни камен на камену“, „да врате Србију у камено доба“, „да приморају Србију да клечи и моли“, „да поразе и униште Србију“ или како је наредио врховни генерал главнокомандујући НАТО-снага „разори, деградирај, уништи“. Водио је модерни рат, како су га звали, свим конвенционалним наоружањем, водио је неокортички рат против психе војске и народа, водио је нуклеарни и хемијски рат ниског интензитета. Остварио је у том рату надмоћ бесконачну или како прецизни аналитичари кажу 600:1. И данас, 24 године касније убијају по Србији. Србија је, због последица употребе нуклеарног оружја, прва земља у Европи, по броју оболелих од карцинома. И ми данас и ове године и на овај свети дан питамо ЗАШТО? Да ли само зато што није било довољно демократије у Београду како је тврдио главнокомандујући НАТО-снага, малопре поменути генерал Кларк? Или зато што је био у питању интегритет НАТО пакта на педесетогодишњицу историје те проклете Алијансе како је тврдио Бил Клинтон? Или само зато што је Мадлен Олбрајт обећала косовским Албанцима да прихвате договор у Рамбујеу и да се зато казне Срби, који не могу да прихвате, јер не могу да прихвате капитулацију? У таквим геостратегијским геополитичким условима нашла се наша војска, наш народ, али нашао се у стратегијској клопци, у немогућој мисији и Приштински Корпус. У својој матичној зони, и једној општини која припада тој зони ван КиМ, а то је општина Куршумлија поставља се питање како сачувати живу силу у датим условима, како сачувати технику од уништења? Нормално, одговоре су у тој најтежој ситуацији дали припадници Приштинског Корпуса, који су из својих родова слали антологијске поруке читавој војсци, читавом народу. Цитирам: „Ми не одлучујемо да ли ћемо бранити земљу у зависности од снаге коју има непријатељ — границу ћемо одбранити по сваку цену, нама Отаџбина командује! Нема назад, иза је Србија! За ову земљу вреди гинути!“

„И мртва ћу бранити Србију“ – Слађана Карађорђевић, мнајка петоро деце, добровољац херојске 125-те моторизоване бригаде Приштинског Корпуса.

После 78 дана голготе НАТО је сам затражио примирје од Уједињених нација. Отпор народа, читаве Војске Југославије и полиције, посебно Треће Армије и легендарног Приштинског корпуса допринели су прекиду рата, уз очување слободе наше земље и њених граница према Резолуцији 1244.

А на Светој српској земљи остали су белези јунаштва, широм Космета, од Проклетија, Стреочких планина, Јуничких планина, Паштрика, Коритника, Горе, Дренице, Бајгоре, Малог Косова, Косовског Поморавља из чијих хумки ничу данас црвени божури.

Наша истина о Другом косовском боју, 610 година касније, остаје занавек, за историју, за памћење, за незаборав!

Наши прослављени припадници 63. херојске падобранске бригаде би поздравили на крају — За отаџбину, за друга, за пушку, за војничку и ратничку част!

А ја бих додао: За мир и разум, напредак, слободу, част и достојанство нашег народа!

За Србију вреди живети! Хвала вам!“

Говор генерала Лазаревића пропраћен је громким аплаузом.

За Васељенску, извештач из Конџеља Горан Игић