Олуја обрала и жуто злато: Мачва покошена после невремена!

Мачва. Богатић. А у Богатићу село Узвеће, некрунисана престоница дувана у Србији. Пред нама велика сцена бербе жутог злата, као да су непрегледна поља и шорови овдашњих домаћина разливени у бескрајни акварел неког виртуозног мајстора киста и боја. Иза ове чудесне слике из које пробијају светлољубичасти цветови, тежачка је прича. Мукотрпан посао.

– Нема, овде, лета без зноја и суза – суочавају нас домаћини села Узвећа, при првом сусрету. Причају да раде као Кинези. Они, који у блато саде свој пиринач. Не претерују.

Саднице дувана потапају у рамове са водом. Кад пусте жиле, расађују их у земљу. Бдију над сваком садницом. Дан и ноћ, на 600 хектара на којима се овде узгаја дуван.

– Ајд, ти лези читав дан па ми кажи шта си затекао кад си се пробудио – каже Милић Станковић.

– Овде, у Узвећу, беспоштедна је борба да се сачува дуван и, сваком нашем домаћину који је деценије рада уложио да ово наше малено село унапреди, скидам капу за труд.

Мирише мачванска земља. Грумен, кад у руци подигнеш, као да Мисир на длану узнесеш.

Зато је жетва, вазда, у овом делу Србије златом класала. Зрно посејеш, оно врати десетоструко.

Али, време је друго. Оно које има своју меру и намеру. Запатио се дуван. У Узвећу од триста педесет домаћинстава, више од педесет узгаја дуван. Биљка древних народа запатила се, ето, и у Мачви, па се на све стране пуши – у модерним пушницама. Није, додуше као у Херцеговини. Тамо се пуши и суши на отвореном. Под шатрама, њишу се на ветру, заштићени од сунца, на концу нанизани листови дувана. Мирис се шири по Љубињу, Невесињу… Мирис жутог лишћа и горког живота.

Овде, у Мачви, престоници дувана Србије, нема ничег ни налик оним временима када се бдело и сневало док се кроз иглу “чувалдију” низао лист по лист на танак конац. Када се певало, упркос “жутој муци, жутог дувана и жутог зноја са руку наших”, како је у песми о берачима дувана оставио посвету Коста Рацин.

– Две деценије узгајамо дуван, најпре сам мислио да пробам, па шта донесе дан. Не жалим се. Од кукњаве вајде нема – прича нам Владан Туфегџић, домаћин овдашњи.

– Истина је да су нам олуја и град “обрали” најмање трећину рода. Ово је за нас туробна година.

Затичемо га у дану неког свеца кога ова породица традиционално поштује. А то је дан када окупе бераче, почасте их кафом и соковима.

Владан кува кафу и налива пиће…

– Газда служи раднике?

– Заслужили су – каже.

– Ми смо из Костолца, дошли смо на имање Туфегџића – говори Абедин Љутовци.

– Четири породице, а нас дванаесторо. Владан нам је обезбедио смештај, сами организујемо исхрану. Имамо добро искуство у берби дувана у Срему. Много смо прошли, а понегде ни чашу воде нисмо добили. Овде имамо све.

Причају да, у току дана, ове породице зараде и по 65.000 динара. То, кажу, није примарно.

Они постају пријатељи. Деца надничара везују се за породице у Узвећу и желе ту да остану.

Донесу своје голубове из завичаја, чувају их у кавезима, па у Мачви нађу сродне душе.

– Поклањам ти ова два прстенована – каже Владан Туфегџић дечаку Емануелу из породице берача. Дечак љуби голубове. Ово је љубав коју само они препознају.

Убрзо смо на имању Николе Танасијевића. Већ је заказао бераче. Петнаесторо њих из Бујановца… Броје више од деценије берачког искуства. Пет сати, ни зора није кукурикнула, они су на њиви. Жалимо што са њима овде нисмо осванули:

– Овако, видиш… Береш одоздо жуто лишће…

– А ово зелено?

– Оно ће за седам дана да се бере…

– А ови лепи, ружичасти цветови?

– Јесу лепи, али, вуку снагу листовима. Њих беремо и бацамо.

Жаре листови дувана. Лепе се. Девојке и младићи у струку се савијају око струка дувана.

Радују се и певају. Такмиче се. Натпевавају, као афричко сунце у свадби жетве. И, тако од пет ујутро до прве преподневне жеге. Док се сви зрели листови дувана не слегну у њиховим наручјима. Док више нема места ни за капљу зноја. Предах је, тек, кад се обрани листови, из наручја, предају носачима. Они, онда, као јегуље кроз воду, сукну између редова раскошног поља до рамова у које се набијају листови. Рамови се пакују у камионе и одвозе у сушаре.

Отварамо једну. Опија мирис, у коме је сва мука и зној овдашњих домаћина. Да ли је лепши онај мирис жита, то само они знају.

Квалитет

ВЛАДАН Туфегџић награђен је “Златним дуванским листом” за квалитет у узгоју дувана за 2022. годину. Признање му је уручено на “Новосадском сајму”. Он нам каже да је ово признање, не само њему, него и Узвећу. Његовој породици: супрузи Снежани, Душану и Виолети, њиховој деци. Такође и генерацијама вештих берача са југа Србије, који су се уписали “људскошћу, добротом и посвећеношћу”.

Странци увели ред

ТУФЕГЏИЋ, упркос многобројним оспоравањима што стране компаније улазе и у нашу пољопривредну причу, каже да су странци увели ред међу српским откупљивачима дувана.

– Ми сада добијамо готов новац за дуван, странци су увели ред, донедавно су нам наши нудили компензацију цигаретама или горивом.

“Ладовина” уместо њиве

У УЗВЕЋУ највећа је мука да се нађе радна снага. Причају нам овдашњи мештани да је готово немогуће обезбедити раднике за сезонске радове, не само на пољима дувана.

– Нашим људима, већином млађим, очигледно је лагодније и удобније да, после одрађене шихте, остатак дана протраће у ладовини уместо на мачванским њивама…

Милена Марковић / Новости

БОНУС ВИДЕО: