Политика уцена, санкција и бомби; Србија је била полигон за успостављање новог светског поретка

Политика уцена, санкција и бомби; Србија је била полигон за успостављање новог светског поретка.

Црна нит континуитета расизма према српском народу огледала се, „захваљујући“ глобалним масовним медијима – у до тада незапамћеним размјерама – у „сатанизацији“ и „нацификацији“ спровођеној током двије деценије, од раних деведесетих година прошлог вијека.

Интензитет и „амплитуде“ тог процеса разликовале су се, у контексту укупних политичких и економских прилика на Балкану и у свијету, али је модел остајао, у својој суштини, исти – свим средствима извршити медијску сатанизацију.

На међународном плану, медијска „нацификација“ Србије и српског народа, имала је сљедеће разлоге:

– легитимизација подршке сецесионистичким републикама, прије свега Хрватској и унитарној Босни и Херцеговини, под доминацијом босанских муслимана;

– сегрегација Савезне Републике Југославије из ОУН, системом „празне столице“;

– легитимизација неомилитаризма и неоколонијализма, са предтекстом „хуманитарног интервенционизма“ и успостављања „протектората“;

– дефинисање нове улоге НАТО, који је од, оснивачким актом прокламованог, дефанзивног, попримио офанзивни карактер, са „правом“ да дејствује „ван своје територије“ (границе земаља за чију је одбрану, декларативно, намењен);

– редефинисање суверенитета, традиционалном концепту највише државне власти,

– успостављање Међународног кривичног „трибунала“ за бившу Југославију и Руанду, по угледу на Нирнбершки процес;

Непосредне посљедице медијске „нацификације“ српског народа, односно спровођењу тзв. Би-Ес-Би политике (Блацкмаилс-Санцтионс-Бомбс / уцене-санкције-бомбе) у виду ултиматума, намећу се политички документи који су неприхватљиви за државу, и(ли) народ на који се притисци односе (историјска паралела: Аустро-Угарски ултиматум Србији 1914 – Рамбује 1999), потом се, манипулацијама и притисцима у ОУН и другим међународним институцијама наметне изолација те земље, а ако ни то не буде довољно за остварење циљева одређених глобалистичких кругова, прибјегава се ратној опцији. То потврђују свеобухватне санкције ОУН према српском народу, и свим грађанима који у Србији живе, и бомбардовање Срба, најпре у Босни и Херцеговини, а потом у Србији.

Разбијање Југославије, деловањем више спољашњих него унутрашњих фактора, био је и јесте злочин који је изњедрио све друге злочине. Без обзира на то што по српски народ та државна творевина – изузетно компликована за „одржив развој“ – која у три наврата није показала своју оправданост, и „лоша“ Југославија била је боља од „доброг“ рата.

Нацификација Њемачке, и „производња Трећег рајха“, била је интернационални производ. И разбијање СФР Југославије било је интернационални производ, и то не само од стране оних тзв. јужнословенских нација и националих мањина које су ту државу чиниле. То посебно потврђују дјеловања тадашњих најмилитантнијих кругова Њемачке и Ватикана. Наиме, министар иностраних послова Њемачке Геншер се током јула 1991. године, прије почетка рата, свим расположивим, свим дозвољеним и недозвољеним средствима, залагао за моментално признање сецесионистичких република, а истовремено Ватикан врши перманентан притисак на европске земље да признају Хрватску и Словенију.

Потирање идеала слободе, мира и једнакости

Кључну улогу у распаду Југославије имао је папа Јован Павле Други који августа 1991. године шаље у Југославију свог „министра спољних послова“ надбискупа Жан-Луја Пјера Турана (1943-2018) који по повратку у Ватикан подноси извјештај да је Србија неоспорни агресор. Према Стјепану Месићу, „папа и Геншер сложили су се са потпуним разбијањем Југославије“, јер би то водило остварењу њихових геостратешких интереса. Божо Димник, словеначки лобиста и бонвиван, „прошверцовао“ је преко „већ подмазаних германских граница“ Месића на тајни састанак са Хансом Дитрихом Геншером, крајем 1991, уз помоћ грофа Ангуса Вилхелма Уда Равена фон Дагласа (1913-2007) из старог германизованог и протестантизованог клана, магната угља. Тада су сецесионисти Словенци и Хрвати радили координирано и сложно „од Новог Зеланда до Америке“ (Дојче веле, 13. 1. 2017., на 25-годишњицу признања Словеније и Хрватске, баш на православну Нову годину). Фрањо Туђман је био категоричан на Јелачића плацу 24. маја 1992: „Јест, рата не би било да смо одустали од свог циља да створимо самосталну и независну Хрватску.“

И медијска „нацификација“ српског народа била је интернационални производ. Спровођена је читавим „арсеналом“, стотина и хиљада званичних и незваничних организација, фондација, невладиних организација, медија и „ангажованих појединаца“, насталих углавном у вријеме Хладног рата и биполарног свијета, подељеног на „Запад“ и „Исток“. Са, прокламованим, „престанком Хладног рата“, већина тих институција нашла је свој раисон д’етре и у борби „против српског нацизма“. На примјеру Србије, мијењао се, у великој мјери, свјетски политички поредак. На примјеру Ирака, мијуењао се, у великој мјери, свјетски економски поредак.

Медијска „нацификација“ Србије координирана је из више „центара моћи“, по правилу, из оног дијела свијета који је себе, у једном пулсирајућем моменту 20. вијека, назвао Запад. Ти „центри моћи“ имају заједнички именитељ: глобализам, или прецизније – „стварање уређеног свјетског друштва“. У том процесу стварања за медије је било и јесте нормално и врхунац демократије и хуманости кршење правила универзалног међународног права.

Сједињене Државе, какав апсурд, прекршиле су и сопствено право – Смитсонову декларацију од 7. јануара 1932. године – по коме су се обавезале да неће признавати државе које произађу из насилних промена.

Наизглед парадоксално, управо користећи се нацистичким методама, одређени моћни политички и медијски кругови вршили су медијску „нацификацију“ српског народа. То је допринијело „оправдању вјежби из правне хипокризије“ – она је и данас на дјелу и дјелује геометријском прогресијом – као и свођењу међународног права на оруђе и оружје центара глобализма. О томе речито говори ултиматум о нестанку Југославије као државе и субјекта међународног права, кога је на врло арогантан начин исказао лорд Карингтон на ванредној конференцији о Југославији 18. октобра 1991. године, чија је суштина: нема алтернативе прекрајању простора Југославије (управо по моделу који је примијенио Адолф Хитлер 1941. године).

 

Тиме је омогућено да „право“ на разбијање државе и на сецесију има примат над правом очувања државе – над правом на очување државе чланице Уједињених нација.

Не чуде Клинтонове тврдње, изречена приликом „објашњења“ америчким радницима, а потом цијелој нацији, „разлога бомбардовања Југославије“, да би се спријечио рат ширих размјера, јер по њему Србија је изазвала обије свјетске катаклизме. Није више изненађење ни ослобађајућа пресуда Хашког трибунала хрватском генералу Готовини и албанском ратном лидеру Харадинају. Харадинајев британски адвокат Бен Емерсон, у врхунским традицијама лицемерја усудио се чак рећи да оптужница никада није ни требало да буде подигнута јер се „Харадинај борио за слободу и није требало да седи на истим оптуженичким клупама као кољачи из Београда“, истакавши да је то еквивалент стављања лидера француског отпора поред представника Хитлеровог Трећег рајха. Та и таква објашњења јесу управо израз некад бруталног, некад софистицираног неонацизма-неофашизма од кога су медији и одређени политички кругови полазили у процесу медијске „нацификације“ српског народа и потирању политичко-етичких идеала: слободе, мира, једнакости, правде, солидарности и поштовања права на различитост.

ИН4С/Новости

Бонус видео