Ка свесрбском јединству

2
већа, душа, уједињавање, , срби,злочини, крива, арбанаси, нестајање, истином, србским, србије, србско, рат, национални, илија, србско, законик, пољаци

(Фото: Слободна Херцеговина)

Ка свесрбском јединству

Ко је пре три године пажљивије прелиставао новине или чепркао по сајтовима, могао је “открити” да су се “руководства Србије и Републике Српске договорила на састанку крајем августа у Бео­граду о обележавању заједничког празника – 15. септем­бра, дана када је пробијен Солунски фронт”, празника названог Дан срб­ског јединства, слободе и националне заставе.

Уистину, за најављену свесрбску свечаност није се могао на­ћи величанственији повод, будући да је у пробоју Солунског фронта и у завршним опе­ра­ци­ја­ма за ослобођење двеју србских краље­вина и преко­дрин­ских, преко­сав­ских и прекоду­нав­ских србских крајева, од нешто више од 140.000 војника у саставу србске војске, учествовало најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.500 изван Краљевине Србије.

За разумевање овог последњег податка ваља знати да су у многим војним активностима србске и црногорске војске то­ком ба­л­канских ратова и Великог рата, изузетну улогу имали до­бро­вољци у њихо­вом саставу; посебно се то односи на добро­вољце у србској војсци при пробоју Солунског фронта и у пост­солун­ској офанзиви. Нашавши се у једној од ових двеју војски (војсака, к­а­ко се он­да говорило и писало), по сопственом избо­ру, из патриот­ских и национал­них побуда, добровољци су се у балка­н­ским рато­вима, под срб­ском заставом, оду­ше­вљено бо­ри­ли за коначно ослобође­ње од Турске, а касније, у Великом рату, и за ослобођење свих Ју­жних Словена из Аустроугарске и за њихово уједињење са Ср­би­јом и Цр­ном Го­ром; многи од њих дали су у тој борби и своје животе.

Ови Верници Отаџбине, како се с разлогом називају, најве­ћим де­лом Срби из србских крајева под вишедеценијском и више­ве­ков­ном угар­ском или аустријском окупацијом, својим уче­шћем у срб­ским осло­бодилачким ратовима јасно су исказали своје непри­ста­ја­ње на не­природно стање наслеђе­них “геополи­тичких” односа. Без обзира на тра­ја­ње једне и­ли друге окупа­ције и имајући на уму даље аустријске и у­гарске територијал­не претен­зи­је према Србској Земљи, за Ср­бе ро­ђене у сенци хаб­збуршке круне и зате­чене уочи Великог ра­та у Срему, Банату, Бачкој, Барањи, Сла­во­ни­ји, Кор­ду­ну, Ба­ни­ји, Ли­ци, Далмацији, Србском приморју (да­нас познатом као црногорско), Херцего­вини и Бо­сни, ра­то­ва­ње у саставу аустроугарске вој­ске није мо­гло бити па­трио­т­ски чин, ни­ти су им Аустрија и Угар­ска биле ота­џ­бина, једнако као што ни Тур­ска током петвековне окупа­ци­је није мо­гла бити отаџ­бина Ср­бима из Шума­дије, или Рашке, или Зе­те, и­ли Топ­ли­це, на пример. Рат за ра­чун Аустроугарске ни­је мо­гао би­ти рат за њихове инте­ресе, ни по простору на коме се ратовало, ни по избору ратног про­тивника. Има ли се све то у ви­ду, постаје сасвим изве­сно да су Срби из прекодринских, пре­ко­сав­ских и прекодунав­ских кра­јева својим масов­ним учешћем у рат­ном саставу србске и црно­горске вој­ске и соп­ств­е­ном жрт­вом за одбрану Кра­љевине Ср­бије и Кра­ље­вине Црне Го­ре оплемењива­ли и велики на­ционални по­крет за ослобо­ђење и своје Матице и сопствене Отаџби­не, завичајног дела Србске Земље.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Због свега тога, не може се сумњати ни у чињеницу да је срб­ски до­бровољачки покрет на почетку 20. века био изузетно зна­чај­на појава, ис­то као што се не могу за­творити очи пред ист­ином да су ослободилачки ра­тови из тога периода, када и јесте било ос­тварено свесрбско јединство, под истом заставом, у бор­би за сло­бо­ду, судбински утицали на биолошки опстанак срб­ског народа и његову будућу историју.

Прочитајте још:  Бивши Срби црногорски: Ка србској стварности (1)

Нажалост, у нашим данима видљиво је да србски свет не рас­познаје најбоље те тековине јер су оне, понајвише злосрећним деловањем антисрбске науке и њених обезнањених пипака у школском систему (посредно и у политици), запретене у ма­глама анационалног југословенства, интернационализма, мон­ди­ја­ли­зма, глобализма и којекавих других подвала савремене западне фаши­кратије.

Гледано из тог угла, најтрагичнију судбину доживело је све­ср­б­ско јединство.

Да се на будућност те изузетно племените и за Србе једино­спасавајуће идеје мора данас гледати с извесним резервама, ов­де се могу навести бар два разлога.

Први:

Зна се да је 2007. године, под видом да је “демократија уни­верзална вредност, заснована на слободној вољи народа да од­ре­де свој политички, економски, културни и друштвени систем и у пот­пуности учествују у свим аспектима живота”, Генерална скупшт­и­на Уједињених народа, тог америчког служинчета, про­гласила 15. септембар Међународним даном демократије и позвало своје члан­ице и све регионалне, владине и невладине ор­ганизације да тај дан свечано обележавају.

Зна ли се са колико поводљивости србски свет прихвата и нај­испразније пароле стране “производње”, лако се може деси­ти да сазнање о 15. септембру као међународном дану демо­кратије, србски 15. септембар, нарочито онај део који помиње свесрбско је­динство, почне да се изговара с извињењем. Баш као што су се унитаризму, тежњи ка јединству, у брозовском времену придава­ла најружнија обеле жја, или као што се реч национализам, родо­љубље, љубав према сопственом народу, прогласила за најцрњи облик шовинизма.

Други:

Већ на самом уводу у причу о свесрбском јединству стиче се утисак да се, без обзира на то што се помиње “регион”, догово­ре­но јединство тиче само Срба из Републике Српске и Репу­блике Србије.

Тим поводом, србски члан Председништва Босне и Херце­го­вине Милорад Додик изјавио је у Бањалуци “да је обележа­вање Да­на српског јединства, слободе и националне заставе јединстве­но с тежњом да Република Српска и Србија буду једна држава, градећи сигурност и будућност целог регион… Данас имамо две државе – Србију и Српску, а тежња је да будемо једна држава гра­дећи сигурност и будућност читавог региона, што нам нико не мо­же одузети”.

Србија и Српска, дакле, и ништа више, и нико више!

Исти повод није могао проћи и без изјаве председника Репу­бли­ке Србије Александра Вучића да “нема виших и важнијих вред­ности од јединства нашег народа и слободе за коју су се на­ши пре­ци борили, за коју ћемо се борити и у будућности. Сла­вимо, а то ће убудуће бити и државни празник, јединство и слободу”, те да “да­нас славимо дан пробоја Солунског фронта, када су се, 15. септем­б­ра, војницима Србије, који су прошли кроз пакао Албаније и то­ком ратног сукоба изгубили педесет одсто својих сабораца, при­кљу­чи­ли добровољци из других српских крајева. Било их је десет од­сто из Херцеговине, Босне, Лике, Кра­јине, Баније, Кордуна, свих де­ло­ва где су Срби живели. Србин није могао да прихвати оба­везу да ратује против Србина и при­кључио се уз нашу једину црвено­-пла­во-белу заставу, која нас и данас уједињује… Ако смо јединст­ве­ни, сложни, уједињени, ми Срби, а ово није само државни праз­ник, већ свесрпски, можемо да превазиђемо све недаће, победимо све проблеме, осигурамо и гарантујемо будућност наше деце”.

Прочитајте још:  Да ли знамо шта славимо данас?

Лепо речено, али зато нетачно у делу који се тиче не само срб­ских добровољаца, већ и србских губитака “кроз пакао Ал­баније и током ратног сукоба”.

Оно прво, о добровољцима, тешко је објаснити због чега их је уопште помињао јер пре неких девет година, у улози Пред­сед­ни­ка Владе Републике Србије, избегао је да расправља о пред­логу овог потписника да се поништи брозовско решење (са потписом јадног Србина Александра Ранковића) из 1947. годи­не којим су србски добровољци из ослободилачлих ратова 1912- -1918. прогла­шени профашистима.

А и прича о србским губицима нешто је комплекснија. Јер, с обзиром на тадашњу општу здрав­ствену ситуа­цију у Србији, пре­ма томе: и у вој­сци, на почетку ратних операција сре­дином окто­бра 1915. године “убој­на снага Србије састојала се на лицу места, сем ра­ње­ни­ка и болес­ни­ка, из 411.700 људи и 8.879 официра”.

Према подацима србске Врхов­не коман­де, у борбама у Ср­бији током октобра погинуло је 18.326, умр­ло од рана и болести 21.647 и заробљено 28.155 војника. У току повлачења, опет пре­ма пода­цима исте те Врховне коман­де, погинуло је, заробљено, умрло и н­е­стало 138.600 вој­ника, макар се то не слагало с њеним извештајем срб­ском војном иза­сланику у Француској да је србска војска на са­мом крају 1915. године била сведена на 110.000 војника и 2.350 офи­цира. Па ће се додати да је “напуштање целе наше територије ума­њи­о дух наше војске и увећао број војника, који се је предао не­при­ја­тељу”, али се неће рећи да се србски добровољци нису предавали, пошто се знало да би их, у таквом случају, као аустро­угарске де­зер­тере чекала смртна казна, а и њихове породице би­ле би изло­жене одмазди; и то је био разлог што нису прављени доброво­ља­ч­ки спискови, мада не треба зане­марити ни наредбу србског Мини­старства војног, из­да­ту на са­мом почетку рата, “да се до­бровољци не формирају у за­себне доброво­љач­ке команде, нити да се на за­почетој основи ску­пљају сами, у ве­ће гомиле”.

То је и доказ да се оних наводних Вучићевих десет посто до­бро­вољаца ни­је 15. септембра 1918. године прикључило србској вој­сци, пошто се добро зна да су, чим је почео рат, од емиграната из Аус­т­ро­угар­ске зате­чених у Србији, формирана четир­и чет­ничко-добро­во­љач-­ка одреда: Јадарски, Руднички, Златибор­ски и Горњачки.

Зна се такође да је после неуспеле срб­ске офанзиве у Срему и катастрофе Тимоч­ке дивизије код Леге­та, недалеко од Срем­ске Митровице, 6. септембра 1914. године, велик број Сремаца пре­шао Саву и пријавио се у срб­ске добровољачке одреде. Од пре­бе­га из Ба­ната и Срема формирана су у Београду два од­реда: Ба­натски и Сремски. Оба су учествовала у последњој од­брани Београда, а вр­ло мало Сремаца пре­живело је ту битку.

Прочитајте још:  Весна Веизовић: Писмо онима који верују у Србију или како се борити и победити

И није непознат један документ србске добровољачке ко­ман­д­е у Одеси који казује да је, чим је Србији објављен рат, “из освоје­них босанско­-херце­говачких области прешло на тери­то­ри­ју Ср­бије до 50.000 Босанаца и Херцеговаца”, да се “у децем­бру 1914. г. слегао у Нишу приличан број зароб­ље­ни­ка (према звани­ч­ним по­дацима, њихов ук­у­пан број у Србији тада је износио око 70.000 – ИП), те да се, као добровољци, “упутише го­тово сви заробљени и пребегли (курзив ИП) Југо­сло­вени у разне је­ди­нице у по­за­динску службу вој­ске и у грађанске дужности”. Ка­сније, до краја 1915. го­ди­не, поред неколико хиљада доброво­љаца укључених директ­но у српске јединице, било је форми­рано још десетак доброво­љач­ки­х одреда и самосталних батаљо­на; један од њих, одред Вој­воде Вука, бројао је око 4.000 бораца.

Према истраживањима овог потписника, из исељени­штва, нај­више из Америке, дошло је на србска ратишта (доб­рим делом на Солунски фронт, али не 15. септембра 1918, већ током прет­ходне четири године) најмање 42.300 србских добро­вољаца (не рачу­најући ту најмање 3.124 члана страних меди­цин­ских мисија), од којих је, именом и презименом, препознато више од 10.600, ме­ђу њима око 1.960 из Херцеговине и Босне и око 3.380 из Срб­ске Крајине и Хрватске. (Рачунајући и оне “остале”, пребеге и из за­робљеништва, са­мо “из Кореничког и Удбинског среза нашло се у Великом ра­ту око 3.000 солунских добровољаца” – скоро тре­ћина оних Вучићевих десет посто).

Има ли се све то у виду, прича председника Вучића о десет по­сто добровољаца из “Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Бани­је, Кордуна (да му се не замера што није поменуо Банат, Бачку, Ба­рању и Славонију – ИП), свих делова где су Срби жи­вели”, пот­пу­но искривљује слику стварнога стања, а помињање “Крајине”, да ли Беле, Неготинске, Кучке, Бихаћке, Скадарске, Шестанске, Цазинске или још неке од познатих у некадашњој Југославији, само потврђује истину да Држави Србији још увек није познато да је постојала Република Србска Крајина.

Због таквог односа према Србима из Србске Крајине (да за­не­маримо Банаћане, Бачване, Барањце и Славонце), и онима ко­ји тамо још преживљавају, и онима који су током Рата за кра­јишку независност (1991-1995) и на самом његовом крају отуд избегли и уточиште нашли у Српској или Србији (од 800.000, ту их је барем 600.000, а са њиховим рођацима настањеним од ра­није – и цео милион), није за чуђење што се у њиховој свести развија чак и мрж­ња према неким поступцима Државе Србије (примера ради, недав­но је одбијен предлог да се крајишким бор­цима, због права на пен­зи­ју, призна уче­шће у Рату за крајишку независност), која иде дотле да се од њих може чути и, рецимо, “мудрост” да су Ср­бија и Хрват­ска заједнички пре четврт века извеле ону геноцидну “олују”.

Коначно, да би договор о празнику названом Дан србског је­динства, слободе и националне заставе заиста стекао свесрбска обе­лежја, Држава Србија мораће да “провери” сва своја доса­дашња знања и “знања” о Србској Крајини.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

2 утиска на “Ка свесрбском јединству

  1. Веома занимљива тема.
    Мало село на Банији , из којег водим поријекло , је дало један добровољаца од којих је било четворица или петорица преживјелих (по сјећању мог пок. оца) а исти су успјешно организовали народ како би се одупрли покрштавању 1941.г..
    Постоји велики проблем због манипулација па је тако РТРС , из Бање Луке , ималадокументарно-историјски серијал , уредника и водитеља пок. М. Лазанског , у којем се форсирала прича да су управо Срби са територије Републике СРБске Крајине били у јединицама А-У монархије које су извршиле злочине у Србији. Колико је мени познато а постоје доступни документи који то птврђују , Крајишнике су слали у Галицији и један дио у Италију из једноставног разлога а тај би био могућност побуне и пребјега на Страну Србије. Чак и у Галицији и Италији су Крајишници гурани у прве редове а иза њих су били ‘рвати и муслимани који су им пуцали у леђа у случају пребјега. велики број Крајишника је тако изгубио живот а они који су успјели пребјећи су се нашли у добровољачким јединицама.
    Што се тиче непомињања РСК , дио одговора је у горе поменутој емисији а пошто се зна да у Р. Српској ни мува не зуји без одобрења Додика (као и у Србији без Вучића) онда су ствари мало јасније а да би биле потпуно јасне треба испитати шта се дешавало са Додиковим привредним криминалом у СР ‘рваЦкој 1990.г. и да ли је од тада уцјењен од стране ‘рваЦких служби?
    Чак и ово подметање Крајишницима да је Србија заједно са ‘рваЦком организовала “Олују” је смишљено како би се Срби дјелили а истина је да је у издаји учествовала Брозова JNA и њене службе. Само ових неколико , које сам поменуо , су били повезани и са службама JNA а Додик је преко Борислава Микелића повезан са тим службама. Наравно поменути двојац је био повезан и у криминалним активностима којима су се , крајем осамдесетих и почетком деведесетих , бавили.
    Дакле , читава историја па и ова најскорија нам је замагљена и препуна лажи и манипулација.

    1. “Мало село на Банији , из којег водим поријекло , је дало један добровољаца …”
      Мало сам био брзоплет и требало би писати : “један број” …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *