БОСАНЦИ, БОШЊАНИ, БОШЊАЦИ БИЛИ СУ — СРБИ

Нови кројачи босанске историје хоће да буду оно што су од Авде и Туње о њој чули 27. септ. 1993, тј. да су сви становници Босне били Босанци, Бошњани, Бошњаци, али би да забране да се чује и нешто мимо тога, тј. да су они горепоменути сви били — Срби.

О чему би им се могло дотурити много потврда, али ћемо се ми овде задовољити тек двема.

Прва. Нова памет Бакир Ефендије и она стара Сафвет-бега Башагића (/од Требиња до Бродскијех врата / није било Срба ни Хрвата/) ломе се на писму „Неколико Херц. Мухамеданаца за све остале“ објављеном у задарском Српском листу 1887: „У фратарском вашем »Narod. Listu« од неког времена повела се ријеч и о нама мухамеданцима, као тобожњим Хрватима. Одавно смо се накањивали, да вам једну за увијек речемо, но оклијевали смо све дотле, док и ваши безобразлуци нијесу границу прекорачили. Сад, кад сте се поштено и на сву мјеру налагали, ево вам овдје отворено кажемо, да је то питање сувише рано донешено, а кад оно потпуно сазрије, све ћемо бити прије, само Хрвати никад ни довијека.“ Наводећи тврдње „мостарских фратрова“ да су „многи мухамеданци са латинима због тобожње Хрватске мисли затворени били“, у писму се даље наглашава: „На то вам просто велимо: да ви то лажете а за лажце све ћемо вас дотле држати, докле год ви јавно не именујете те мухамеданце, па да их видимо колико их је на броју, какви су по сталежу и занимању и каквог су владања“ јер „она једна мух. лисица, која ће хрватом бити дотле докле је бискуп, фратри и неки чиновници парама обасипају, неће бити представником херцеговачкијех мухамеданаца, који се на љепак Мартина Прнде, Марка Шешеља, фра Андре, фра Зупца и бискупа Буцоњића тамо ласно не хватају.“ Посебно је у том спору занимљив навод који се „тиче тог новог вашег хрватског имена, за које се до окупације овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали и Херцеговце сељаке овако поздрављали: добро дошо Србу! како си Србу? што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“

Ово је писмо, под насловом Прва и пошљедња Херцеговачкијем Латинима, објављено у часопису Српски лист, Задар, Година VIII, број 7, 19 фебруара (2 Марта) 1887, стр. 1.

Друга. Правашке идеје које су се, под притисцима Ватикана, почеле заснивати током друге половине 19. века, иако подржане аустријском окупацијом 1878, задуго у БиХ нису могле бити утемељене и о томе сведоче неке просте историјске чињенице, а овде се од њих може поменути само покоја. Када је, рецимо, загребачки Вијенац 1890. позвао „мостарске Хрвате” на „народно славље у Макарску”, један савременик записаће да тамо нико не зна за Хрвате (сем ако се не мисли на неку тројицу које зову „млинарима”) и додаје: „Ђе ће у Мостару бити Хрват, кад је Мостар главни град »Војводине св. Саве«, у коме су вазда живјели чисти Срби од три вјере”. На истој линији нашао се у једном тренутку и Фрањо Рачки који је, према наводима Педра Рамета, „смјело изјавио да нема основа за национално издвајање Хрвата од Срба, јер они уствари и јесу Срби. По његовом мишљењу само их римски католицизам и жеље Ватикана спречавају да се изјасне као Срби”, а фра Грго Шкарић из Широког Бријега чак је „покушао да убеди римокатоличку младеж у Босни и Херцеговини да подржи припајање Србији”. Говорећи о Херцеговини, свом ужем завичају, тврдио је да „народ Ерцеговачки, вас то је народ Србски, брез да икаква другога у истоме умјешана има: и то сами они исти признају из своји обичаја; из свога наричја, и из причања од памтивјека своји прадједова” (у писму Намесништву у Београду, 11. децембра 1869). Све то о чему говоримо потврђује и сам сарајевски надбискуп Јосип Штадлер жалећи се резигнирано на то да фрањевци „данас више нису никакви Хрвати, сви они себе сматрају Србима”. Због свега тога, трезвенији Хрвати признаваће да не знају… „шта ми тражимо у Босни, кад неће нико тамо за хрватство ни да чује… Православни су Срби, мухамеданци неће ни да чују за хрватство, а католици с малим изузетком не знају о хрватству ништа”; с друге стране, „на целом свом путовању кроз Босну 1857. Хиљфердинг није наишао на једног јединог човека који би поменуо хрватско име”, а то потврђују и други хрватски извори признањем да је „пучанство Босне и Херцеговине еминентно србско”.

И могли бисмо, узгред, припитати Бакира и сарајевску градоначелницу Бењамину: кад су рушили старе куће „своји прадједова“, јесу ли можда у њиховим поткровљима наишли на какве прашњаве иконе и који су ликови на њима били изображени?

Тако бисмо се нашли у прилици да сазнамо шта су то њени Карићи некад славили? Као што ћемо то сазнати и за Туњине Филиповиће? Или које су презиме Изетбеговићи напустили заједно са крсном славом? И колико су векова босански фрањевци „србовали и писали ћирилицом“ пре него што су их од тога одучили немачки бискупи Штросмајер и Штадлер?

Или све то треба забранити једнако као и оно које су све славе „прослављале у Казанима“. Или да је из Сарајева, „преко Пала“, прогнато 157.000 Срба (а у БХ-Федерацији укупно их остало још 40.000).

Вероватно зато да у Сарајеву не би имао ко сведочити да импозантни Бењаминин Твртко Котроманић има у десној руци срп — уместо православног крста.

Драгољуб Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: