Евроунијски и амерички тероризам

Евроунијски и амерички тероризам

Приступ

Како се већ десетак дана, на разним странама, пише и прича о терористима, терористичким организацијама и разним другим тероризмима, овај потписник присетио се да је у више наврата подсећао “необавештене” како су се, још од краја 9. века, многи трудили, нарочито они који су себе сматрали “јаким”, да Србе, творце људске цивилизације, биолошки униште. Занемаримо ли поруку аустријског министра спољних послова Клеменса Метерниха, почетком 19. века писану “своме” цару Францу II да “Аус­т­рији никако није у ин­тересу да на својим јужним границама добијемо слобо­д­ну србску државу”, те да “Србија мора у нашем најдиректнијем инте­ресу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”, трајну теоријску подлогу тој логици формулисао је најпре Комунистички манифест. Његови писари Карл Маркс и Фридрих Енгелс нису били само идеолози “научног социјализма”, већ и међу­народ­ног тероризма, што у себи садржи и геноцидну за­мисао о униште­њу Срба и Руса (изворнога србског племена) и руског и србског православља. Енгелс је, наиме, доказивао да су Јужни Словени (ово се нај­чешће може читати као Срби) “нужно кон­тра­револу­ци­онарни”, да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице, Маркс је тврдио да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, док су обојица “знали” да је остварена “рево­луционарна” парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на биолошко уништење Сло­вен­ства: “Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам”.

На манифестни тероризам и Марксово потапа­ње мислио је Џорџ Вот­сон (1927­-2013), исто­ричар и књижевни кри­тичар, професор на Кембриџу, када је написао:

“Можда многима није познато да су само социјали­сти отво­рено заговарали геноцид у 19. и 20. веку. То је мало позната чиње­ница и звучи шокантно. О томе сам говорио на предавањима, овде (на Кембриџу – ИП) и на другим универзитетима, и стално сам наилазио на запа­њеност…

Енгелс је… Баскијце, Бретонце, шкотске горштаке и Србе на­зи­вао ‘расно смеће’ (volkerabfahle). Требало их је истребити, јер… их је немогуће уздићи довољно да буду револуционарни. Говорио је о вулгарности и прљавштини Словена… ‘Класе и расе које су исувише слабе да се снађу у новим животним условима морају преста­ти да постоје’, објаснио је Маркс. ‘Морају нестати у рево­луционарном холокаусту’. Маркс је био отац савременог политичког геноци­да. Не знам ниједног европског мислиоца модерног до­ба пре Маркса и Енге­л­са који је отворено заговарао ра­сно истребљење”.

Коме се то приписује тероризам

Хамас, Исламски покрет отпора, војно-политички покрет основан у Палестини 1987, победник на тамошњим парламентарним изборима 2004. године, “највише због отворене и оружане борбе против Израела, али и због ангажовања на социјалном плану, организовању рада школа и других добротворних акција”, са све већим угледом међу арапским светом, Сједињене Америчке Државе (Америка, САД) и Европска унија – као и бројне њихове колоније по свету укључујући и Израел – сматрају терористичком организацијом. Само због тога, рат који држава Израел води ових дана, у свету се представља као обрачун са “терористичким” Хамасом, а не рат против Државе Палестине коју признаје сто четрдесетак чланица Организације уједињених нација (ОУН).

Са тим у непосредној вези стоји и вест из страних извора да “како број погинулих у Израелу након изненадног напада исламских милитаната Хамас расте изнад 1.200, људи широм света показали су своју подршку Израелцима”, али се зато прећуткује колико је палестинских цивила – деце, жена и осталих – произвела израелска војска. Дода ли се томе израелски захтев од 13. октобра да “милион и сто хиљада Палестинаца из Појаса Газе у наредна 24 часа пређе у јужни дио те територије”, нико се није досетио да то назове својеврсним геноцидним прогоном палестинских цивила зарад отимања палестинске државне територије; само су Уједињене нације изразиле “бојазан” да би то могло претходити копненој офанзиви на “смртоносни напад Хамаса”.

И у Србији се на све то гледа једнако, па ће, на пример, београдски Блиц написати у https://www.blic.rs/vesti/svet/mapa-sta-je-pojas-gaze-a-sta-hamas-ovo-je-sve-sto-treba-da-znate/63rukck да се “Хамас палестинска милитантна група која влада појасом Газе, заклела на уништење Израела и жели да је замени исламском државом. Хамас је водио неколико ратова с Израелом откако је преузео власт у Гази 2007. године”; баш као да “појас Газе” није територија Државе Палестине и да Хамас није војна и политичка формација исте те Државе Палестине. (Биће да је Председник Републике Србије био једини који, на Михољдан, у разговору емитованом из Прве телевизије, рече да ратују Израел и Палестина, али зато ниједан од медија који су исте вечери јавили да је Израел напао аеродроме у Дамаску и Алепу, у Сирији, не рече да би се тај израелски напад могао назвати терористичким).

Срби метохијско-косовски. Србе настањене по Метохији и Косову, који немају ни војну ни цивилну организацију, чак ни ону коју је, у складу с “европским вредностима” и под евроунијским притиском, као Заједницу србских општина дефинисао такозвани Бриселски споразум из 2013, Европска унија и Америка штитећи своје интересе остварене 1999. године током геноцидног рата против Србије (и Црне Горе, док је била србска) и подржавајући геноцидне “подухвате” свога курциомаланегровског црвића у Приштини, сматрају терористима, али не терористима самима по себи, већ масу коју таквом чине и подржавају Држава Србија и Србска православна црква.

Хапшењем Милана Радоичића – потпредседника некадашње Србске листе заступљене у самоназваној “косовској скупштини”, момка који рече да Срби “нису никакви терористи, већ борци за слободу” и који је у Бањску “навратио” да охрабри тамошње Србе “у пружању отпора терору ком је свакодневно изложен”, о чему није обавештавао ни локалне ни “високе” власти “јер смо имали различите ставове о методама отпора Куртијевом терору” –, односно дводневним “полицијским задржавањем” и привођењем Вишем јавном тужилаштву у Београду уз кривичну пријаву, макар му наредног дана био укинут притвор, Држава Србија ставила је на знање граду и свету да припремне радње србског земљорадничког становништа у Бањској, селу удаљеном петнаестак километара северозападно од Митровице, усмерене на сопствену одбрану од шиптарског терора, сматра недопустивим и, зато, кажњивим. Наиме, према саопштењу Вишег суда у Београду, Радоичићу који је организовао одбрамбене припреме, приписано је “неколико кривичних дела: недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних средстава, он лично неовлашћено носио оружје, од јануара до 24. септембра 2023. године у Тузли/Босна и Херцеговина, набављао оружје, муницију и експлозивна средства велике разорне моћи, као и тешко дело против опште сигурности, односно да је изазвао општу опасност након које је наступила смрт једног или више лица”– што је, можда, “тешко” и петнаестак година тамнице куће необичне. (Амерички амбасадор у Србији умешао се у унутрашње ствари Државе Србије рекавши “да је хапшење Радоичића било добар корак. Међутим, мислим да сви желимо да знамо о чему се заправо овде ради, шта су желели да постигну, одакле им сво то оружје и муниција”).

Током тих припрема убијен је један шиптарски “полицајац” – не зна се ко га уби и како, а србске жртве нигде се и не рачунају –, тако да је Председнике Србије могао рећи:

“Не желим да оправдам убиство албанског полицајца, то је за осуду и то нам никоме није било потребно, понајмање српском народу поготову у тренутку када су сви схватили да је Курти главни организатор хаоса… За свега сат и 20 минута, тих неколико десетина Срба су били у потпуном окружењу и спроведен је бруталан напад на њих. Питали зашто Кфор то не ради, али они су дали ‘карт бланш’ дозволу Куртију да се, како кажу, обрачуна са терористима и вероватно побије што више људи”.

Поштујући евроунијско и америчко, односно кфорско тумачење речничког склопа “обрачун са терористима”, Србима, Радио Слободна Европа (чији је финансијер амерички Конгрес) рећи ће, у очекивању да ће Срба бити побијено “у што већим количинама”, да су, за почетак, “у сукобу са полицијом погинула тројица нападача (Срба – ИП), а у околини Бањске је пронађен арсенал оружја”, те да “власт на Косову оптужује Србију за овај инцидент, док званични Београд негира умешаност”.

Са тим у непосредној вези стоји и евроамеричко нерасположење према постојању србске војске, за почетак према њеном распоређивању у близини административне линије са метохијско-косовском облашћу. Тако је, примера ради, Џон Кирби, координатор за стратешке комуникације у Савету за националну безбедност Сједињених Држава, изразио америчку забринутост због “великог размештања” србских трупа на тој страни, Жозеп Борељ, шеф европске дипломатије, евроунијску забринутост сместио је у “мисао” да је србско војно присуство у томе крају “забрињавајуће и мора се одмах зауставити”, а поменути амерички амбасадор све је то ублажио “молбом” да “Срби повуку трупе”

Баш тако, а ни један ни други ни трећи не досећају се да је још 1999. године, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, захтевано “од ОВК и других наоружаних група косовских Албанаца да одмах прекину са свим офанзивним акцијама и да се повинују захтевима за демилитаризацију”, а да је Србији признато право да по Косову и Метохији размести до хиљаду припадника својих безбедносних снага, за “одржавање присуства на местима српске културне баштине и одржавање присуства на главним границним прелазима”.

Не досећају се, наравно, јер их то не занима, бар из два разлога:

а. Уједињене нације претворене су у америчко служинче, тако да су њихове одлуке претворене у приче за малу децу; и

б. Међународно право, бар по ономе на што је овај потписник први пут указао на самом почетку јула 1991. године, престало је да постоји баш тада, у тренутку кад је француски председник Франсоа Митеран имајући у виду започете западноевропске и америчке планове за разбијање Југославије, предложио својим савез­ни­ци­ма да размисле о хитном увођењу наддржавних и надна­ци­о­нал­них “нових европских прав­них норми” за регулисање евен­ту­ал­них спорова. Увођење таквих “наддржавних и наднацио­нал­них правних норми” значило је да се постојећа законодавства у поједи­ним земљама (малим, наравно) и до тада уобича­је­не правне норме у међу­народним односима могу посматрати као превазиђена бес­послица, те да сила може све; сила отме земљу и градо­ве / камо л’ мени коња узет неће. Тако се и могло десити да се Венсов план (из 1992) којим се предвиђало слање мировних снага Уједињених нација у Србску Крајину, буде изигран и да Американци буду Хрватској стварна подршка за геноцидни прогон србскога становништва из Србске Крајине.

Тероризам практикују “јаки”

На пример:

Ватикан.

У југословенској кризи насталој осамостаљењем Словеније и Хрватске, Ватикан је одиграо кључну улогу: актом о признању ових двеју римокатоличких југословенских република, он је наговестио да ће исту такву одлуку донети и Европска заједница (претходница Европске уније), али и јасно ставио до знања да се у томе свему мора видети вер­ска компонента. Није се могло десити да, после тог признања, Европска заједница посту­пи друкчије но што је поступила: 10. јануара 1992. године, њени министри иностраних послова окончали су своје заседање договором да се од­луке о признавању, предвиђене за 15. јануар, препусте свакој од чланица, појединачно. Но, није остало са­кри­вено да је Немачка свим силама настојала да призна Словенију и Хрват­ску, она се чак упирала да на тај чин примора и остале земље у ЕЗ. И заиста, 15. јануара званично је саопштено да су их чланице Ев­ро­пске заједнице признале. Србска страна могла је у том тренутку само констатовати да је делимични расплет југословенске кризе, на начин са којим се срела кроз признање Хрватске и Словеније, био потпуно очеки­ва­н. На де­лу су се нашли немачки крупни финансијски капитал наслоњен на јефти­ну радну снагу из Источне Немачке и вати­кан­ска римокатоличка интернацио­на­ла. Њима уз бок стала је преплашена Европа која као да је заборавила своје искуство стицано током два­ју светских ратова. Злочин који је почињен разбијањем југо­сло­венске федерације мора се, највећим делом, приписати утицају и деловању римокатолицизма.

Европска унија

Мало се зна да је 1867. године створена Стална међуна­родна свет­ска лига замишљена да по­служи као међународни трибунал “који би доносио коначне пресуде у свим ко­н­фликтима међу појединачним народима”. Та је ор­ганизација активирана крајем Великог рата (1917), с иде­јом о стварању Сје­ди­њених Држава Европе, “тог првог корака ка Сје­ди­њеним Држа­вама Света”. Кад је већ дошло до стварања Сједињених Држава Европе у виду Европске уније, за њено проширење и пријем нових члано­ва “задужена” је Немачка, најснажнија америчка колонија у Европи (и у свету, чак). Она то чини тако што је прекоредно, без посеб­них формалности, у накнадном победничком заносу, примила у Унију све своје савезнике у двама светским ратови­ма, али пред Србију поставља услове који за једини циљ имају не само да поразе, већ и да понизе и њу и србски народ. Све то по рецепту који је пре подруг века, недуго по немачком уједињењу, “прочитао” Фјо­дор Михајлович Достојев­ски (а он није незналица) и оставио нам за стално подсећање да су “занесеност, охолост и бес­крајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце – народ који је ретко побе­ђивао али који је, за дивно чудо, био често по­бе­ђиван. При томе не би требало узима­ти у обзир уобичајено са­мозадовољно хвали­сање Немаца – тра­ди­ционалну особину не­мачког карактера. За Немачку (уједиње­њем – ИП) је наступио нови, сјајан и значајан период у њеном раз­витку. Дакле нису се појавили само понос и шовинизам, већ се по­јавила и лакоми­сленост у односу на читаву Европу”.

Американци

Као највећи произвођач и утери­вач демо­кр­а­тије у савреме­но­м свету, Сједињене Америчке Држа­ве заслу­жу­ју да им се у овом текстићу посвети највише простора. Аме­рички по­духвати и ре­зултати остварени током последњих осам де­ценија без премца су у људ­ској историји; са њима се могу упоре­ђивати са­мо они које су њи­хо­ви амерички преци постигли у “осло­бађању” индијанских тери­то­рија од истих тих Индијанаца. Наредни редови, у најкраћим цртама, најчешће без времен­ско­г редоследа и ризикујући да велик број тих подухвата остане непо­ме­нут, покушај су да се укаже на намере, суштину, по­задину и спољне ефекте онога што се благоглагољиво и оргазмички узбуђујуће назива америчком де­мократијом. Чиниће се то, најчешће, можда и пречесто, дословним навођењем онога што су признати познаваоци тих прилика објављивали као приказ, критику или хвалу истих тих достигнућа, само због тога да се овом потписнику не би при­говарало за пристрасност или злу вољу.

Идемо, дакле, корак по корак, све сам нов до новога.

Више пута у модернијој светској исто­рији, увек после вели­ких геополитичких потреса, јављала се за­мисао о установљењу ме­ђународних односа на “новим” основама. Први пут то се дого­дило после Наполеонових ратова, а свој прав­ни израз нашло је у одлукама Бечког конгреса (1814-1815) и ства­рању Свете алијан­се. Слична појава искрсла је после револуције 1848/49. године, кад су ондашње велике силе стале на становиште да треба поштовати међусобну “равнотежу снага” и да се настали спорови могу реша­ва­ти споразумно. После Великог рата створе­но је Друштво наро­да (1920), као општа организација за с­а­радњу свих држава у свету, а по­сле Другог светског рата слична институција, названа Организа­ција уједињених нација (1945).

У међувремену, пошто је Хитлер дошао на власт, у нацисти­ч­кој Немачкој учињен је један покушај да се оствари “нови поре­дак”. Тај план предвиђао је да се свет подели на шест великих ре­гиона, те да се сваки од њих, као “аутархични велики привредни простор”, нађе под хегемонијом једне од великих сила: у Европи и Централној Африци – Немачка; у Средоземљу – Италија; у Исто­чној Азији и Западном Пацифику – Јапан; у западној хемисфери – Сједињене Државе; у нешто умањеној колонијалној империји – Велика Британија; у свом евроазијском простору – Совјетски Са­вез. Свака од ових шест земаља била би у свом региону потпуно самостална у успостављању свих односа, била би “фактор реда” с неограниченим полицијским овлашћењима.

Ипак, Немци су у резерви имали и дугорочни план о посте­пе­ном остваривању сопствене превласти у целом свету; за почетак, под сумњом су се налазила питања где се налазе немачке границе с Италијом, у ком би тренутку требало из Европе истиснути Сов­јетски Савез, те на који је начин Немачка могла преузети контро­лу у Африци и у Јужној Америци. “Увек је на првом месту био привредни аргумент, наглашавана је потреба аутархичног прост­о­ра, а заступано је и аутократско начело са хијерархијским органи­зо­вањем, уз свакојака расистичка објашњења” (Андреј Митровић, Проблеми света “новог светског поретка”, Вој­но дело 1-2/93, Београд 1993, 26).

Временски најновију идеју о стварању “новог светског поре­т­ка” изложио је, у више наврата, амерички председник Џорџ Буш Старији, кад је на заседању Организације уједињених нација (1. октобра 1990), поводом ирачког напада на Кувајт, говорио о “но­вом светском поретку епохе дугог мира”, о свету “отворених гра­ница, отвореног делања и отвореног мишљења” и о заштити људ­ских слобода и људског достојанства.

Ипак, да не би испало како Сједињене Државе нуде демокра­т­ске рецепте са своје главе, оне су се побринуле да та самоиници­ја­тивност буде приказана као интерес, жеља и потреба других, на­рочито већине у свету; понајбоље, Уједињених нација. У услови­ма кад више није постојало оно што би се могло назвати равнотежа страха, кад је, дакле, после распада Совјетског Савеза постојала само једна суперсила, Сједињеним Државама нису стојала на путу никаква озбиљна ограничења за њене агресивне тежње: “одвија се заок­ре­т ка стварању снажних терористичких структура које су као канце­р захватиле цео свет и што на својој кожи осећају многи народи у све­ту, а пре свега Ирак и Балкан. У оруђе своје међународне те­ро­ристичке делатности САД преображавају и Организацију ује­дињених нација” (Ноам Чомски, Шта то (уствари) хоће Америка?, Београд 1994, 55-57).

Да би оправдао помињање “атавистичког страха и неутеме­љене пежоративности”, Чомски ће додатно објаснити да нови светски поредак фактички још не постоји, да се само ради о “настојању” да буде успостављен, те да га зато и треба стављати под наводнике. Мимо тога, да се одбојност не би усмеравала само на САД и још неке западне земље, он ће устврдити да још неке зе­мље, пре свега Немачка и Јапан, располажу економском и поли­тичком силом, а можда и војном, довољном да успоставе сопстве­ну доминацију у “свом” региону. Те две земље још не помињу своје амбиције, али не би било изненађење да то у догледном времену учи­не, нарочито због тога што ће у истом том времену опадати еко­номска снага САД; “поред највеће задужености на свету, САД су пале и са првог на треће место у светском извозу, а њихово уче­шће у светском друштвеном производу пало је са више од 45 од­ст­о после Другог светског рата на само 22 одсто” (Драган Симеуновић, Настанак и профилирање нових национал­них др­жава као последица успостављања “новог светског поретка”, Вој­но дело 1-2/93, Београд 1993, 104-105). Из бриге за примат у неком од региона не треба изоставити ни Русију и Ки­ну (које се више сматрају војном силом, а мање политичком и еко­номском), а не би упутно било заборавити неке и сада регионалне силе: Турску, Бразил, Нигерију, Индију, Пакистан; мада се земље из ове последње групације сматрају “корисним послушницима” Сједињених Држава, оне би могле “у будућности знатно доприне­ти да се окрњи укупна моћ САД, и то не толико из историјских разлога, као што су, на пример, традиционално везивање Турске за Немачку у најодлучнијим историјским тренуцима и традицио­нално исказивање одбојности према англосаксонском свету… ко­ли­ко због прерасподеле економске моћи” (Исто, 107).

Чини се да домишљања о “колективном руковођењу новим светским поретком” тешко могу опстати, ако ни због чега другог, а оно због сујете онога који је тај поредак први наговестио; тај по­редак и није наговештен да би примат у њему био препуштен дру­гоме, већ да би био до краја брањен, као што је то и Хитлер пред­виђао резервним дугорочним планом о посте­пе­ном оствари­вању сопствене превласти у целом свету.

И шире, наравно, по Хитлеровим замислима.

У претпостављеним америчким условима, струк­ту­ра свет­ске и националне политике нужно мора бити измење­на, а њен главни руководилац “постаје тајна закулисна власт која се за­снива на ритуалима и традицији јудаизма и новцу међуна­род­них јеврејских банкара… Националне владе губе власт… Под паро­лама демокра­тије и либерализма формира се дотле невиђено роп­ство, најжешћа политичка диктатура коју је већ сада могуће виде­ти у ‘конструк­цији јединствене Европе’ из деведесетих го­дина (20. века)… Мон­д­ијалисти су оперисали “магичним бројем 2000. године, када је, по њиховом мишљењу, на целој планети требало да буде успо­cтав­љен нови светски космополитски поре­дак. У таквим условима, сма­трали су они, Светска влада пре­узеће не само контролу, већ и руковођење “свим сферама дру­ш­твене делатно­сти, укључујући и религиозну” (Олег Плато­нов, Тајна светска влада – Зашто ће пропасти Аме­ри­ка, Бео­град 2001, 122-124).

Да би се та визија остварила, постепено је разрађиван си­стем управљања и односа у будућем поретку: најпре је фор­миран Савет за иностране односе, после су настали Билдер­бе­р­шки клуб, Три­латерална комисија и Светски форум, али треба претпостави­ти да ће се у управљачкој шеми појавити и још неки борд за ујед­на­ча­вање или преиначење – увек под истом паролом; овде ће бити речи само о ономе првом.

Савет за иностране односе. Ову организацију основали су “јудејски чланови Друштва округлог стола које је маја 1919. годи­не у Паризу преображено у Институт за међународне одно­се, са секцијама у Француској, Енглеској и САД”. Из његове америчке секције настао је Савет за иностране односе (СИО), чијих “око 60 одсто свих чланова и 80 одсто руководилаца… чи­не лица јеврејске националности. Практично сви чланови СИО припадају масон­ским ложама или Ротари клубовима. У Савету нема хришћанских свештеника, али зато има велики број ра­бина”. Деловање овог Са­вета “остваривало се паралелно с обликовањем… међународне организације – Лиге народа”, да би се у условима другог светског мира, “постепено преобразио у главни стратешки центар за вође­ње хладног рата Запада против Русије”.

Активност Савета за иностране односе плани­рали су и ус­ме­ра­вали водећи амерички политичари и финансије­ри од којих ва­ља поменути Алена Далса, Дејвида Рокфелера, Хенрија Ки­син­џера и Збигњева Бжежињског. Онај први формулисао је елементе стра­те­гије за разарање Русије: “Ми ћемо уложити све што имамо, све зла­то, сву материјалну помоћ и ресурсе на обраду и заглуп­љива­ње људи… Посејаћемо тамо хаос и непри­метно ћемо им заменити праве вредности лажним и натерати их да верују у св­е лажне вред­ности… Ми ћемо на све начине подр­жавати и уз­дизати такозване уметнике који ће почети да уса­ђују и утувљују у људску свест култ секса, насиља, садизма, и­з­дајништва – једном речју, сваке немо­ралности. У управљању државом изазваћемо ха­ос и не­ред… Про­сташтво и безобзир­ност, лаж и обмана, алкохо­лизам, наркома­ни­ја, животињски страх једних пред другима и бестидност, издајни­штво, национа­ли­зам и непријатељство међу на­р­о­дима све ћемо то усађивати лукаво и неприметно… На тај начин ћемо разарати покољење за покољењем… Бавићемо се људи­ма од дечачких, мла­дићких го­ди­на, увек ће нам главна ставка би­ти мла­деж, разара­ће­мо је, чинити неморалном, искварити. Напра­виће­мо од њих шпи­ју­не, космополите”.

Данас, у Савету за иностране односе налази се целокупна политичка, економска и културна и научна елита (јаке ли “на­уке”, а нарочито “културе”!) САД, а под његовом контро­лом налазе се Систем федералних резерви и Њујоршка берза фон­дова; сви нај­познатији амерички универзитети (Колумбија, Хар­вард, Јејл, Стен­форд, Калифорнија, Масачусетски институт за технологију); сва водећа светска средства информисања (СНН, НБС, СБС, Сло­бодна Европа, Њујорк тајмс, Њусвик, Вашинг­то­н пост, Кри­шчен сајенс монитор, Ридерс дајџест, Тајм, Вол­-стрит џорнел, Форин аферс, Асошиејтед прес); велики изда­ва­чи и њихове нај­важније асоцијације (Исто, 128-132).

Американци су и познати по томе што поштапајући се на “људска права”, на разним странама иза­зивају и воде ра­то­ве. “Да би успо­ста­ви­ли и одржа­ли своје ‘право’ на експлоатацију других народа, Аме­риканци ре­гуларно прибегавају екстремним формама наси­ља­, а првенст­ве­но војног. За свега неколико деценија од Другог све­т­ског рата, САД су учиниле толико ратних злочина против чо­ве­ча­н­ства да само због њих амерички систем заслужује Нирнбер­шки процес, а њена администрација – судбину Хитлерових злочи­наца”. И, даље, каже исти тај аналитичар, “у правном смислу по­стоје веома чврсте ос­но­ве да се суди сваком америчком председ­нику од Другог светског ра­та наовамо. Сви они су лично били те­шки ратни злочинци или су посредно учествовали у ратним зло­чинима” (Ноам Чомски, Шта то (уствари) хоће Америка?, Београд 1994, 55. и 31).

Од свога постојања (1776), Сједињене Државе само петнаестак година нису ратовале, а за то време водиле су преко 220 (двеста двадесет) ратова. Према писању портала “Логично” (Дистрикт Брчко у БиХ), “САД су од Другог свјетског рата убиле више од 20 милиона људи у 37 земаља” (https://www.logicno.com/politika/sad-su-od-drugog-svjetskog-rata-ubile-vise-od-20-miliona-ljudi-u.html).

Због свега тога, с разлогом је речено на једном месту да “систем американизма, то јест паразитског постоја­ња на рачун туђих ресурса, система насиља, обмане, експлоата­ци­је и пљачке других држава, мора бити уништен заједничким напо­рима човечанства. У противном, човечанство неће опстати” (Олег Платонов, Тајна светска влада – Зашто ће пропасти Аме­ри­ка, Београд 2001, 7).

На мети су Срби, за почетак

Поменути “систем”, геноцидан већ по датој дефиницији, марта 1999. године “усисао” је у себе повелик број америчких колонија (азбучним редом: Белгија, Велика Бри­танија, Грчка, Данска, Исланд, Италија, Канада, Маџарска, Не­мачка, Нор­вешка, Пољ­ска, Португал, Сједињене Америчке Др­жаве, Турска, Француска, Холандија, Чешка, Холандија и Шпа­нија, а била је уз њих и Ар­банија која им је пружила простор за копнени напад) које су кренуле у необјављени “бомбастични” рат про­тив Србије.

Др Рон(алд) Ернест Пол (1935), лекар, конгресмен Републи­кан­ске странке из Тексаса, био је “редак звер” у високој аме­ричкој политици који се тада изјаснио против тога рата: “Србија никада није напала САД, она је у крвавом грађанском рату у који се ми не бисмо смели мешати. Осим тога, нисмо Србији ни прогласили рат, што захтева Устав за интервенцију, а што овај рат чини нелегал­ним и неморалним”.

Зна ли се да све појединачно пописане земље броје преко 882,000.000 (осамсто осамдесет два милиона) становника, а Ср­би­ја стотинак хиљада више или мање од седам милиона (7,000.000), одно­сно сто двадесет пет (125) пута мање од нападача, они број­нији су са сигурношћу рачунали да ће невидљиви “милосрдни анђео” ус­пети да Србију претвори у празан простор.

Да су успели у “победничкој” намери – осталоме свету нату­ри­ли би “закон” да то није био геноцид, свој беспримеран зло­чин они би именовали као “милосрђе”.

Становиште страдалничке стране исказала је др Даница Груји­чић (1959), хирург, тада начелник за неуроонкологију Кли­нике за неу­рохирургију Клиничког центра Србије, данас министра здравља у Влади Републике Србије, записом из 2016. да је “натоовско бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. годи­не, по својим последицама (било) трагично и геноцидно:

– 26.100 летова натоовске авијације изнад Србије;
– 18.170 летова борбене авијације;

– Изведено је 2.300 напада на објекте на земљи;

– Лансирано је 415.000 различитих пројектила укупне масе 22.000 тона!

– Тачан број погинулих у бомбардовању и даље се, нажа­лост, не зна али се бројке крећу од 2.700 до 3.500 цивила;
– Рањено је око 12.500 цивила;

– Погинуо је 631 припадник оружаних снага Србије, док их се 28 воде као нестали;

– Уништено и оштећено је око 25.000 кућа и зграда;

– Уништено је око 470 километара путева и око 600 киломе­тара железничке пруге;

– 112 локалитета на југу централне Србије и Косова и Мето­хије бомбардовано је осиромашеним уранијумом;

– 60% циљева који су гађани били су цивилни;

– НАТО је бомбардовао хемијска и нафтна постројења која су изузетно опасна како по здравље људи тако и по комплет­ни еко­си­стем. Ова постројења се налазе на мапама ХАЗАРД-а и пред­стављају објекте који се у случају рата не бомбардују ка­ко се не би изазвала трајна катастрофа;

– Четири локалитета на југу централне Србије у околини Врања: Пљачковица, Бо­ро­вац, Братоселци и Рељан, а у Црној Го­ри полу­острво Луштица – бомбардовани су осирома­ше­ним ура­ни­ју­мом;

– Радиоактивност у месту Пљачковица (место поред Врања у на­сељеном делу) била је 1.100 пута већа у периоду када је бом­бардо­вана него што је то било у нормалном периоду;

– На Србију и Црну Гору изручено је приближно петнаест (15) то­на осиромашеног уранијума;

– Због бомбардовања, природу у СР Југославији загадиле су отров­не супстанце међу којима су најгоре полихлоробифенили којих има у трафо станицама а који су висококанцерогени и од­го­ворни за имунолошке болести. Један литар полихлоро­бифе­нила је до­во­љан да загади милијарду литара воде, а остало је не­по­знато ко­ли­ко је полихлоробифенила отишло у Саву и Дунав;

– Бомбардовање бројних фабрика у којима су употребља­ва­ни тешки метали изазвало је, између осталог, и ширење кад­мију­ма и метилизоване живе који је најотровнији облик живе; тиме је за­трован највише Дунав;

– У оквиру Балканске радне групе у оквиру УНЕПА саоп­ште­но је да је 340 узорака тла и воде показало присуство тран­су­ра­ни­јум­ских елемената, као што је уранијум 236 и трагове плу­то­нијума из фисионог процеса. Присуство плутонијума по­твр­диле су две неза­висне лабoраторије: шведски институт за радиолошку заштиту и швајцарска лабараторија;

– Присуство плутонијума показује да је СР Југославија је бом­бар­дована нуклеарним отпадом;

– Американци су угасили постројење које је правило проби­јаче од осиромашеног уранијума јер је било повећано зрачење од 385 грама уранијума;

– Над Србијом и Црном Гором је изгорело 16.500 тона керо­зина. За сагоревање ове количине керозина потребна је коли­чи­на ки­се­о­ника коју сва жива бића на овим просторима потро­ше за педе­сет година;

– Током бомбардовања петрохемије у Панчеву 15. априла 1999. године, у атмосферу је отишло двадесет (20) тона хлора;

– Уништавање нафтних складишта довело је до ослобађа­ња ог­ромних количина угљен-диоксида, али и посебне групе ви­со­ко кан­церогених једињења који представљају полицик­лич-­не аро­ма­тичне угљоводонике;

– Око 3,5 милијарде килограма земље је измештено услед екс­пло­зија бомби;

– Из Барича је у Саву испуштено 165 тона флуoроводиничне ки­селине;

– У Панчеву и Новом Саду у Дунав је отишло три тоне живе;

– Србија и Црна Гора су представљале један од шест европ­ских цен­тара разноврсности. Многе животиње и биљке угроже­не су после бомбар­до­вања;

– Нови Сад, Бор, Крагујевац и Панчево проглашени су небе­з­бедним местима за живот;

– Панчево, Бор, Крагујевац, Нови Сад, Барич, Лучани, Пра­хово, Рашка, Врбас, Ниш, Приштина, Лесковац, Врање постали су ре­јо­ни хемијских контаминација;

– Од 2002. до 2005. године регистровано је 32.000 људи са ма­лиг­ним болестима. До 2009. године број оболелих повећао се за 8.500. Смртност се повећала за 5.500 пута. До 2014. регистров­а­но је ско­ро 40.000 новооболелих од малигнитета;

– Од 2002. до 2005. просечан број оболелих од леукемије го­дишње је био око 800, да би се током наредне четири године по­ве­ћао на око 1.300, односно за 74% више. Смртност од леуке­ми­је по­већана је за 139%;

– Светски просек оболелих од малигних обољења је 2.000 на 1,000.000 становника, док у Србији тај број износи 5.500, што је 2,7 пута изнад светског просека;

– У Србији, стопа новооболелих расте за 2% сваке године, док је у свету расла за 0,6%”.

Да Сједињене Америчке Државе сматрају своје геноцидне “послове” природном појавом, налик “пријатељској свађи”, потврдио је и Кристофер Хил, њихов амбасадор у Београду, у интервјуу за Недељник, средином јануара 2023:

“За мене је највеће разочарење било то што сам мислио да су ствари за које сам мислио да су одавно решене и даље свеже у главама људи. Изненадило ме је, кад сам дошао овде прошлог марта, што је сваког дана било неких подсећања на 1999. годину. Државама, баш као и људима, неопходна је и отпорност, али и то да се неке ствари заврше да би могао да кренеш даље” (хттпс://њњњ.интермагазин.рс/амбасадор-хил-изненадјен-и-увредјен-изненадило-ме-је-то-сто-се-с/).

Рече тако јер му се није дало да прочита “бабавангловски” запис овог потписника од 29. марта 1999. године, који казује да је Америка усхићена својим злочинима на Србској Земљи. Њен апокалиптични дух нада се уништењу још једне старе цивилизације, оне чије се свеколике вредности још увек налазе у темељима људског бивствовања. Америка тако потврђује истину да све што је људско њој је страно.

И чиниће то све док такозвана америчка цивилизација, изопачена и сумрачна у свом “америчком сну”, не буде изопштена на оном пространом северноамеричком острву између Атлантика и Пацифика, да се тамо угуши у септичкој јами сопствених грехова и моралног безнађа.

То је судбина савремене Америке и савременог америчког обез­љуђеног духа.

Илија Петровић