Кроз јединство руског народа до победе над непријатељем

У Русији се сваког 4. новембра слави Дан народног јединства. Шта Руси славе тог дана?

Русија је први пут прославила овај празник 4. новембра 2005. године. Од тог дана све до данас међу Русима траје спор зашто славе овај празник. Ту су најгрлатији комунисти, који признају само своје “црвене” празнике.

Главни камен спотицања, на који се позивају противници празника је ретка једнодушност међу људима у Русији. Једна група људи говори да се ништа посебно није десило 4. новембра 1612. године, због чега би са одушевљењем празновали тај дан. Њихово објашњење је да су тог дана Руси почели да протерују пољску војску из московског Кремља, а да су се проблеми наставили и после тог датума, те да је до стварања јединства дошло много касније. Истина је да не постоји тачан датум када се завршило “Смутно време” у Русији, због чега се воде и расправе да ли се хаос завршио 1618. године, протеривањем шведске војске из Русије или је то било нешто раније. Пошто нема тачног датума победе у “смутном времену”, почетак протеривања Пољака из Русије, узима се као логично решење, јер је он објединио руски народ у том тренутку.

Има људи у Русији који се противе и споменику Светог Јована Владимира у Москви, правдајући се да он никада није био у престоници Русије.

Ако занемаримо противнике празника, којих је само једна мала група у Русији, морамо поставити питање: шта се догодило 22. октобра (4. новембра по новом календару) 1612. године?

Тог дана удружене снаге Друге добровољачке војске, заједно са остацима Прве добровољачке војске јуришом су заузели утврђења Китај-города (налази се у непосредној близини московског кремља), коју је бранио пољско-литвански гарнизон. Добровољци су са собом носили чудотворну Казанску икону Пресвете Богородице, чијем су заступништву савременици приписивали успех јуриша. Победа тог дана приписана је искључиво помоћи Пресвете Богородице и људи су веровали да без њене помоћи тај пораз пољско-литванског гарнизона не би био могућ. Ослабљени од глади Пољаци су се предали пет дана касније (27. октобра или 9. новембра по новом календару), напустивши Кремљ, што је било од кључног значаја за савременике тих догађаја, због чега су прву победу од 4. новембра прослављали молебанима и свечаним верским опходом уз обавезно учешће руског цара и патријарха московског и све Русије.

Управо је чудо, помоћ Пресвете Богородице од 4. новембра постао празник уједињења руског народа, а не пољско напуштање Кремља 9. новембра. Китај-город је заузет у борби и то је била важна победа над непријатељем. Пет дана касније непријатељ се предао, не у борби, већ исцрпљен и гладан.

Са историјског становишта прослава празника 4. новембра има своје поткрепљење и она сеже директно од учесника тих догађаја. Била је то победа над хаосом, над превазилажењем невоља, које су започеле у Русији још 1605. године.
Чувени руски лингвиста, Владимир Даљ, дао је добру дефиницију речи “смута”: „општа непослушност, неслога између народа и власти“.

И заиста, друштвена епидемија, у чијој је погубној атмосфери владала потпуна пометња умова, губитак моралних координата, губитак осећаја самоодржања – како међу појединцима, тако и међу друштвом у целини, били су главна одлика руског друштва до 1612. године. Појмови части и савести постали су нејасни и двосмислени.

Русија се после величанственог периода Ивана Грозног нашла у жалосном стању. Тајанствена смрт царевића Дмитрија 1591. године, смрт цара Фјодора Ивановича 1598. године и нестанак царске династије Рјуриковича били су само најава хаоса. Стравична глад 1601-1603. године, изазвана катастрофалним неродним годинама, уништили су углед цара Бориса Годунова, који је покушавао да пронађе решење за проблеме. У том ужасу појавио се харизматични преварант, подржан од руских непријатеља Пољака, Лажни Димитрије, који је једино желео руски престо. Смрћу Бориса Годунова 1605. године, који није успео да успостави своји династију, започео је свеопшти хаос и пропадање Русије.

Била је то агресија Пољско-литванске уније, али и грађански рат, у коме је остало мало часних људи. Сви су желели власт и богатство: принчеви, лажни царевићи, бојари, сви који су се заклели на верност руском цару, а потом пољском краљу. Русију нису спашавали ни они који су били дужни да то ураде. Племство и бојари као елита руског друштва, жељна богатства, отказала је од верности Русији и прихватила руског непријатеља.

Обични руски људи и грађанство и сељаштво, нису могли да разумеју ситуацију у којој се Русија нашла. Једна група свештеника је прелазила од једног табора у други. Русија је слабила, губила саму себе и све више тонула у хаос. Криза система управљања, одсуство краљевске династије, страна интервенција и недаће довеле су Русију на ивицу уништења.

Није то било само питање руске независности, већ да ли ће опстати као православно царство. Због тога је догађај од 4. новембра 1612. године – прва победа над непријатељем, који је контролисао центар Москве – био почетак превазилажења свеопштег хаоса, пре свега безнађа који је постојао у сваком руском човеку, али и хаоса који је довео само постојање Русије. Због тога је 4. новембар 1612. године био почетак победе над пустошењем, грађанским ратом, хаосом, безумљем. Они су владали у главама, срцима и душама издајника руске идеје и јединства.

Победа над том невољом била је готово немогућа без оних који су раније схватили катастрофално стање и кренули путем борбе не само за ослобођење Русије од непријатеља већ и уједињењем и јединством руског народа.

Међу најистакнутијим вођама отпора треба пре свега именовати два црквена јерарха. Они су патријарх Хермоген и архимандрит Дионисије, игуман Свето Тројицко-Сергијевог манастира: овај славни манастир је постао неосвојива тврђава за трупе хетмана Јана Сапијехе, издржавши скоро 16-месечну опсаду.

Од световних личности, прославила су се у првој фази – војвода-кнез Михаил Скопин-Шујски, а у одлучујућим месецима борбе – војвода-кнез Дмитриј Пожарски. Трговац Кузма Мињин показао се као велики патриота. У руској историји остао је упамћен и сељак Иван Сусањин, који је постао симбол спасења младог цара. Имена ових људи, пре свега, симболизују Русију, која је скупила своје снаге у песницу.

Русија је са њима показала целом свету изузетну самоорганизацију, иако се нашла пред нестанком. У свеопштем руском хаосу, родила се спознаја да је Руско царство под претњом уништења и да је потребно ослободити не само руску територију, већ и православље од агресивних католика и протестаната. Шведска је заузела Новгород и кренула ка Пскову, док је Пољско-литванска унија Сигисмунда III била у Смољенску и у московском кремљу. Руски бојари су признали сина пољског краља, принца Владислава, као будућег руског цара. Да није дошло до борбе 4. новембра, Русија би вероватно данас била католичка и говорила на пољском језику, а Руси себе сматрали Пољацима.

Није претерано рећи да је руски народ узео судбину целе Русије у своје руке. Тако су добровољачки одреди Мињина и Пожарског постали пример националног јединства и слободе. Сви слојеви руског друштва коначно су напустили међусобне свађе, личне амбиције и кренули у ослобођење Русије, која је умирала пред њиховима очима. Руски народ је извојевао победу.

Ако дубље анализирамо руско друштво са почетка XVII века, видећемо да су различити слојеви друштва преузели задатак обнове Русије, а победа је припала најслабијем (обесправљеном) нижем слоју друштва, јер је са њим започела борба за слободу и јединство народа.

Бојари као најважнији елемент руског друштва, отпали су због свог савеза са непријатељем Русије и православља. Становници Нижњег Новгорода осетили су сву болну политику која се спроводила у то време, а научили су и од патријарха Хермогена да се више плаше неверних савезника него отворених непријатеља.

Тако су они заједно са својим бриљантним изабраником Кузмом Мињином подстакли оне елементе који су представљали конзервативно језгро руског друштва. Тај конзервативни слој друштва није био готов на издају и крађу своје државе, већ на слободу и јединство народа. Била је то друштвена средина која није била понесена реакционим плановима бојара, ни одушевљена непријатељским католицизмом. Тако су ти хероји борбе за слободу Русије и јединство народа добили признање и наклоност свих. Добровољцима су се придружили сви они који су желели да допринесу обнови националне државе и развоју друштвених односа.

То јединство руског народа од 4. новембра 1612. године, ослободило је Москву, а у следећим годинама и целокупну Русију. Постепено је Русија постала велика сила. Нови цар из династије Романов, Михаил, окончао је смутно време и почео да гради нову Русију, која ће се још више и брже развијати под Петром Великим и његовима наследницима.

Милан Стојановић, историчар
Туљски државни универзитет, Тула – Русија

Васељенска

БОНУС ВИДЕО: