[РАЗРОК] ПОГЛЕД НА ТЕРОР НАД СРПСКИМ ЈЕЗИК

[РАЗРОК] ПОГЛЕД НА ТЕРОР НАД СРПСКИМ ЈЕЗИК

Српском језику некад су се тешко могле сагледати границе, а у наше дане све су му се мере помериле па се једино не зна хоће ли његову последњу реч поклопити неки дрински или неки моравски вир. До тога су га довели, и на то га навикли, високи представници светскога демократског олоша, најпре преко Ватикана и аустријске круне, а потом и других њихових експозитура, први „на њега кренули“ Хрвати (крајем ХIХ века), после од њега комунисти одсекли „македонски“, пре три деценије сетили га се и „Бошњаци“, пре петнаестак година и Црногорци, сви га развлаче (по истим правилима по којима и нека „врста »масну крпу«“) не схватајући да је језик носиоцима дат да се њиме споразумевају, а не да њиме блеје или тргују. При чему се вазда знало: тај језик, откад се памти, имао је једно писмо – ћирилицу; кад се почео ширити на католички круг, његово је писмо постала и латиница, али кад су се тако „обележени носиоци српског језика почели измицати у неке друге народе“, постало је извесно да су они „односили и своје писмо“ и Србима остављали, опет, само њихову исконску ћирилицу.

Те су чињенице српским непријатељима увек биле јасније него Србима самим и није нимало случајно да је сваки удар на Србе почињао ударом на ћирилицу и у том смислу ни комунисти нису могли бити изузетак. Кад су, наиме, десетак година после рата, проредили са скидањем српских глава (а од „ослобођења“ скинули су их не-зна-се-колико стотина хиљада), они су уприличили Новосадски договор, на њему прогласили „равноправност латинице и ћирилице“, у војску, полицију, администрацију увели латиницу, склонили све ћириличке писаће машине (из Бугојна касније стизале једино латиничке) и тако је ћирилица доведена до прага нестајања. А српски језик (опет – гле чуда!) остао оно што је вазда био: како га год неко покушавао черечити, њему се то неће „познати“ док постоје они који ће га бранити ћирилицом. То је био највиши и непомериви знак српског идентитета и Срби су се тако потписали и на Мирослављевом јеванђељу, и на Октоиху, и на Филиповим гуслама, и на Горском вијенцу. И док су се на те тапије опирали – они су били народ (они којима је то било мало па бивали „унапређивани“ у Хрвате, „Бошњаке“ и „Монтенегриње“, једино су се, успешније, могли укључи[ва]ти у неке друге – [казнене] ешалоне). Отуд и на навод да се налазимо „усред битке за штокавску ијекавицу“ треба гледати мало трезвеније: српска је „сва штокавица“ и сви се њени варијетети најбоље бране ћирилицом, при чему је управо ијекавица, од првога Вуковог слова, ћирилицом вазда била најзаштићенија.

(У најновије време, међутим, ми се срећемо с необичном памећу у српским националним библиотекама: Бранко Ћопић пише „босански“, девет „хрватских књига“ написао је Момо Капор, истим језиком писани су Моји проналасци Николе Тесле, Козарачка дјеца и Ријечи које нису заклане у Јасеновцу; „српски и хрватски“ писали су Његош, Б. Радичевић, Мркаљ, Стерија, Сремац; „хрватском ћирилицом“ потписивали су се Змај, Дучић, Меша, Иво Андрић, а то још увек чине Р. П. Ного, СПЦ и САНУ; издања на српском језику, ћирилицом, објављена у Српској књижевној задрузи или у Издавачком центру Матице српске уписују се у „хрватски језик“ и „хрватску књижевност“ и сл. „Ципуљама“ и „ципоњама“ који се тако неуко изругују и српском језику и српској књизи треба узети право да се тим пословима баве и превести их тамо где се неће моћи потврђивати као долидне националне штеточине.)

Садашње српске „ћириличке прилике“, ваља и то признати, морају се означити као невеселе посебно због тога што је давно у Уставу Србије записано да се у тој земљи говори српски и пише ћирилицом, да ће појединости по којима ће се то чинити бити уређене законом, али је требало да прође петнаест година да се то и догоди: држава је, коначно, донела некакав закон, али се још није сетила да би се у складу с њим могла и понашати и сви су изгледи да нико о њему још није обавештен па се може мислити да је он донесен не да би се по њему поступало, него да би се – по уобичајеним комунистичким манирима – могао багателисати. У складу с његовим одредбама, наиме, морали су се вратити ћирилици „сви државни и локални органи у Србији, јавна предузећа, школе и факултети, јавни сервиси РТС и РТВ“, требало је да се формира Савет за језик, али је уместо свега тога Србима наметнут закон о разарању српскога језика „по мери родне равноправности“ иако га је Високи савет судства огласио неуставним и de facto и de iure још 20. маја 2021, тј. четири дана пре него што је објављен у Службеном гласнику и сад већ не знам коме се толико журило да направи штету пре него што виша правна инстанца утврди да је закон штетан, а законодавац – штеточина. А ваља, при свему томе, признати да је све изразитије потискивање ћирилице праћено и истим таквим проређивањем Срба: први милион њих у ХХ веку затрли су Грци, у Великом рату други томе додали још милион и по, њихови следбеници (тридесетак година касније, уз жестоку подршку комуниста) били успешнији од свих својих претходника заједно и сад се могло очекивати да покренуте злочиначке пројекте „затвори биологија“ (тј. крштеница), али изгледа да су пројектанти српске несреће постали нестрпљиви и зато су одлучили да те „процесе мало убрзају“ процењујући да је Србима већ убијен инстинкт за самоодржање и да су они сасвим успешно „препарирани“ за оно што им доносе неки „од кључних докумената Новога светског поретка“.

Један је од њих „свеобухватан“ и тиче се „Агенде 21 Уједињених нација [која је] поставила као свој циљ: до 2020. године успостављање апсолутне контроле над водом, земљом, биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијом и – популацијом. Контрола популације у контексту Агенде 21 за Србију подразумева насилну промену демографске структуре становништва, Нови светски поредак је Србе ставио изван закона, а спречавање развоја Србије унео у своје стратешке планове и документе“; у том смислу вреди поменути експлицитну изјаву Клауса Кинкела из 1998 (после некаквог НАТО скупа у Братислави) да ће Србија, у складу са вечитим немачким претензијама према српским просторима, бити „сведена на балканску енклаву“ и, према писму Вилија Вимера Герхарду Шредеру (2.000. године), „трајно искључена из европског развоја“. А пут којим ће се до тога стићи у Србији се обично представља као регионализација и она предвиђа да се Арбанасима, уз Косово, прикључи и прешевски регион, Босни и Турској – Рашка област (то је онај коридор који су „велике силе“ на Берлинском конгресу оставиле између Србије и Црне – да се њиме Аустрија пробије до Солуна и, узгред, као гаранцију да се те две српске земље неће ујединити, а после га други означили као „зелену трансверзалу“, тј. трасу за надирање ислама у Европу), Војводина ће бити прикључена Мађарској или обновљеној Хабсбуршкој монархији (за коју су се, иначе, борили и дедови неких њених најжешћих садашњих заговорника), Румунији и Бугарској биће препуштени источни региони.

И занимљиво је, при том, нагласити да ће за оним делом Шоплука који је већ искључен из српског националног корпуса отићи и онај његов најсамосвеснији део који је у Србији још преостао. И који се препознаје по двама несвакидашњим обележјима: то је српска област која је „најгушће насељена“ часописима за културу, науку и друштвена питања (Врањски гласник, Лесковачки зборник, Пиротски зборник, зајечарски Развитак, нишка Градина, Нишки зборник, Зборник Народног музеја Ниш, Пешчаник Историјског архива Ниш, алексиначки Караџић, сврљишко Бдење, Власотиначки зборник, Белопаланачки зборник, књажевачки Исток, зајечарски Торлак), али и по томе што за тај простор имамо више дијалекатских речника него за све друге просторе од Поморавља до Истре – заједно. А оно што од Србије остане, тј. Шумадија и, евентуално, неки ситни делови Поморавља, планирано је за пресељавање Цигана и из Европе и из бивших југословенских република – који ће сви бити уписани у матичне књиге као да су у Србији рођени иако пре тога нису ни знали где је Србија. При чему се и то ради врло прорачунато – да би и Цигани били сатрвени заједно са Србима (или, макар, одмах после њих). Просте појединости указују на то да замисао није нимало случајна: демократска власт, у последњих двадесетак година (тј. „после Милошевића“), опљачкала је и распродала (највише – ако не и једино – странцима) све оно што је у Србији имало било какву вредност, довела стране троваче да избуше и отрују Србију: Рио Тинто у Јадар, Зиђин и Данди у источну Србију (упућени веле да таквих бушача и тровача има по Србији макар још седамдесетак!), при чему су и ова три довољна да отрују Србију и у целини и за вечност: Подрињу, Посавини, Подунављу, обама Поморављима, долинама Млаве и Пека они ће додати и Макиш и „Београд На Води“ – оставити без воде.

Други такав докуменат приређен је у „домаћој радиности“ и своди се на оно што се означава као актуелни попис становништва, а замишљен је тако да би се на њега могло гледати као на српски пристанак на национално и државно самоубиство: такве су послове досад обављали Завод за статистику и Геодетски завод, а сад се испред њих истурила влада са многим својим министарствима, с циљем да послужи као логистичка подршка оживотворењу оне напред поменуте „агенде“ (за случај да, недајбоже, нешто „крене“ мимо онога што је планирано), при чему постаје сасвим извесно да они напред поменути Заводи нису још обавештени о свим правилима по којима ће се попис обављати, а камоли о разлозима због којих су у њихов посао ускочиле Ане и Зоране са својим министарствима војске и полиције. На то указују неке чудне чињенице о којима демографима и статистичарима још није речено како их треба тумачити. Једна од њих тиче се процене да ће Срба 2050. бити мање него 1948, али се не помиње податак да овај попис плаћа Европска Унија и да се он изводи по налогу оних сила које су уобличиле поменуту „Агенду 21 УН“ и истуриле Клауса Шваба да свету „објасни да 2030. неће поседовати ништа и да ће бити срећан“. И тако усрећен – почети да умире. Могу наши демографи и статистичари увежбавати своју реторику како им се највише допада, али то неће променити чињеницу да се, рецимо, сервер Геодетског завода Србије налази у Загребу (јављено је да се поред њега тамо налази и сервер електронских дневника за све основне и средње школе у Србији!?).

И тиме се разјашњава и још једна недоумица пред којом се наивни Срби могу наћи: овога пута не пописује се ништа од онога што се налази у рукама странаца, при чему таква недоумица, рекосмо, може важити само за наивне Србе јер странци знају шта су све већ купили или опљачкали, а једини им је циљ да виде шта још могу опљачкати и, узгред, олакшати посао Швабу да своје пројекте што успешније оствари и Србе што темељитије затре.

И ваља ту и покоју појединост прецизирати: у више последњих година водећу улогу у разарању Србије преузели су неки примерци женске врсте којима се не зна ни порекло ни адреса, а једино се хвале чињеницом да су их делегирали Трилатерална комисија и/ли Билдербершки клуб (и зато су, иако оштећене и солидно неуке, тако незаменљиве и недодирљиве) и сад је Србима остављено једино да скрсте руке и да чекају дефинитивни одстрел: оно што је међу њима вредело отишло је преко границе, а њима остали напредњаци, Бајденови ЛГБТНЗ-демократи, грађански демократски форуми, савезници српских фашиста, хелсиншке црне жене, њихове бисерке, латинке, сташе, наташе и слични НВО-глодари и трговци српском националном несрећом. при чему су се најгласније међу таквима последњих дана чули они који су посебно обзнанили да је Српска Православна Црква „извор најконзервативнијег мрачњаштва“, да је „недопустиво да таква организација данас у Србији одређује садржаје школских програма и уџбеника“ кад су за то надлежни Клет, Лабрис, Инцест-траума центар и други Бајденови, и домаћи, педофили и зоофили), да се таквим деловањем СПЦ „негира наука, шире теорије завере и митоманија“…

И биће да је управо таква „црква“ уобличила србе који су тај документ и приредили и потписали (оне његове потписнике који су секли српске главе на Озрену и по Посавини уобличавали су Алија и Фрањо). Кад тако говорим, имам на уму чињеницу да је Срба било и да су имали Државу док су имали Цара и Патријара и док је Патријар благосиљао Цара, а у свим важним тренуцима Цар испред себе истурао Патријара. Кад су, међутим, по сили несрећних историјских околности, пострадали и Цар и Патријар, њихове су позиције преузели сеоски кмет (као најугледнији домаћин) и парохијски поп (као неоспориви представник Највишег Поретка) и они провели Србе, по правилима преузетим од Цара и Патријара, кроз све историјске олујине и несреће док њихове позиције нису преотели речени Бајденови демократи-педери и њихова свита из грађанских демократских форума, српских фашистичких савезника и бисеркиних црних хелсиншких жена, тј. онај „сој“ који је, некад, међу Србима имао је посебан статус: неки су се од њих могли наћи тамо где се окупљају Људи, али нису имали право на реч, а они други – међу Људима нису се могли ни појавити. Српски слом почео је кад су такви дошли до речи и отели прилику да суде о цркви од које су побегли и остали – недовршени. И због тога уживали право на заштиту, тј. на сталну бригу да се њихове слабе умне силе не отму и не подивљају и да својој околини не нанесу неку озбиљнију штету. За неке такве знало се да су безопасни, али су их људи, ипак, држали на краткој узици јер им је то било лакше него ићи да их траже кад се изгубе; они други, међутим, били су много опаснији и над њима старатељство није ни на тренутак смело попустити будући да се није знало кад ће се и како њихова недовршеност испољити. Нови светски господари живота и смрти управо су такве примерке људске врсте утурали у темеље свога Новог светског поретка јер ни сами нису знали за „оне друге“, тј. нормалне, здраве представнике те врсте нити је до њихове свести могло допрети сазнање да су само ови други могли изградити оно што ови „нови господари“ сада хоће да разоре.

*
Ијекавску верзију Речника српског језика (као ни Правописа и Нормативне граматике), по мом схватању, није требало припремати: тај језик почео се утемељивати пре седам векова, на свом екавском изразу и својим ћириличким писмом и сви његови други варијетети (а било их је више) део су српске језичке супстанце и неодвојива саставница духовности српскога етничког корпуса, сви се они могу наћи у сваком облику књижевног израза и у сваком облику комуникације на сваком делу српскога језичког простора, а само се у језику културе, тј. у стандардном језику, екавски израз има сматрати сувереним, тј. обавезујућим. И одмах треба рећи: тако је српски језик функционисао пуних пет векова, свуда је тамо где и Срби, допирала и Српска Црква са својом књигом и са српским језиком у њој укориченим. И сви су Срби, са свим својим „посебним изразима“ (екавским, ијекавским, икавским или на различите начине укрштеним), у ту књигу гледали као у носиоца Највише Истине и њу и њен језик сви разумевали као своје и једине.

Тако оцртане прилике почеле су се мењати кад су то схватили и српски непријатељи и проценили да су та књига и њен језик главна препрека одбацивању православља од словеначке границе и загребачких предграђа и ширењу католичанства према истоку. Видеће смо како су тај посао, за рачун Ватикана и Бечке круне, обавили Копитар и Вук, а даље ћемо поменути двојицу Срба који су, скоро два века касније, дело оних својих „претходника“ означили као основу за трагична српска страдања у ХХ веку.

Били су то Момчило Крајишник и Радован Караџић.

Њихова је заслуга што се, у неко њихово време, у Републици Српској, после два века, чула стара општесрпска екавска реч. Не знам јесу ли њима двојици биле познате чињенице које сам напред поменуо, али су они тај проблем разумели много боље од многих лингвиста, књижевника или других делатника који од језика „живе“ или језику „служе“ (да овде не помињем оне који језик тероришу). И не знам ко је први изговорио једну преважну Реч, али је и сад чујем као да отуд одјекује: „Без једнога буквара и без једне химне нема једнога народа“. У приликама кад су у бившој држави Србима деценијама одређивали место они који су их најуспешније сатирали у Јасеновцу и другде та се Реч могла разумети као назнака да је време „старатељства“ над Србима прошло и да ваља очекивати да ће се они почети враћати својим исходиштима. Десило се, међутим, да су се они, Срби сами, „привикли на затечено стање“ (да не кажемо – на духовно ропство) и нису разумели ни њену основну поруку: уместо да се покушају окупити око једнога буквара и да сви нађу место испод једне химне, Срби су изабрали да стану испод – једне шљиве: они сад имају макар онолико буквара годишње колико су их могли имати од Вука (и Копитара) до данас. А она Реч – Момчилу помогла да се брже пресели у српско памћење, а Радована осудила на доживотну робију: не сме се Србима дозволити да се освесте и да се опет опру на ноге. (И вреди се овде подсетити: кад је поменуо реч старатељство, Рузвелт је мислио да то после рата треба обезбедити Хрватима макар на педесет година – због бестијалних покоља Срба којима су се хвалисали, али је касније заборавио да се о томе договори – с Брозом.)
*

Додајем овде и три цртице које су однекуд „изрониле“ и о Србима доносе необична сведочанства. И морам признати да не знам – зашто то чиним.
Прва. Срби представљају 0,1% светског становништа, а међу десет најзначанијих људи у историји цивилизације уписују се – два Србина.
Друга. Протестантски пастор Фридрих Гризендорф, из Евербурга поред Оснабрика, одржао је у мају 1945. проповед из које истичем неке необичније појединости: „Немци су изгубили рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље предводнике… То је материјална победа, али међу нама има један народ који је извојевао другачију и много лепшу победу, победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби.“ То је пастор рекао имајући на уму понашање 5.000 српских официра пуштених из тамошњег логора, од којих су Немци очекивали освету (знајући за српску пословицу »ко се не освети тај се не посвети«). Кад је, међутим, видео да ти „живи костури милују њихову децу и дају им бомбоне“, он је тек схватио зашто је њихов „велики песник Гете учио српски језик и зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била »Србија«… Такву су победу могли извојевати само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и на јуначким песмама које је наш Гете толико волео“.

Трећа. Непрофитна међународна организација Проџект имплисит, која је, „у сарадњи са чувеним и најстаријим америчким универзитетом Харвард из савезне државе Масачусетс, између 2002. и 2015. године, спровела истраживање о расизму у Европи анкетирајући чак 288.076 белаца са Старог континента, недавно је саопштила: »Резултатима се понајвише могу похвалити Исланд и Србија«“. Мислим да се тим налазима може, пре свега, хвалити Србија будући да су Исланђанима најближи суседи мирољубиви Ескими и поларни медведи, а Срби се нашли поред („бивших Срба“) Хрвата и Бошњака, а потом поред Бугара, Грка, Турака, Шиптара, Мађара, Талијана, Аустријанаца, Немаца – којима су српске главе увек би[ва]ле најјевтиније, па потом поред Американаца, Енглеза, Француза и осталих евроунијатских непоменика који су, под крилима „Милосрдног анђела“, осиромашеним уранијумом оверавали оно што су Србији пре тога донели вилсони, черчили, брози, туђмани, алије и слични ширитељи демократије који су, само у прошлом веку. проредили Србе макар за половину њиховога садашњег броја.

О Покрову Пресвете Богородице 2022.

Драгољуб Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: