Газа: права позадина рата?

Газа: права позадина рата?

Огромне резерве плавог горива крију се у економској зони појаса Газе.

Иза избијања рата у Појасу Газе и покушаја Израела да по сваку цену заузме ову енклаву, крију се и други интереси, осим импулзивне жеље да се брутално „освети“ Палестинцима за терористички напад Хамаса и уништи ову терористичку организацију.

 

О томе пише грчки портал Проњуз у чланку објављеном у среду под насловом „Још једна игра иза рата и покоља“. Реч је о огромним резервама енергије у морском шелфу ЕЕЗ, најмање трилион кубних метара природног гаса.

„Рат у Гази“, пише портал, „изгледа да се крије много више него што се на први поглед чини, будући да у једначину терора укључује енергетски сектор и налазишта угљоводоника у источном Медитерану“.

Тако је постало познато да права на истраживање у перспективној енергетској области (природни гас и евентуално нафта), која се налази у ЕЕЗ Газе и која је тренутно у власништву британске компаније БП, истичу 2024. године. Две специфичне области приказане на мапи, Газа Марина и Мед Јавне, крију колосална налазишта угљоводоника. Први од њих, у 100% власништву ЕЕЗ Газе, садржи трилион кубних метара природног гаса. Од 2025. године, ко год да је владар Газе (Хамас или влада коју контролише Израел) додељиваће права на истраживање и рударење коме год сматра одговарајућим, напомиње Проњуз.

Портал сугерише да би Палестинци ова права на депозите могли да пренесу, на пример, на Русију. Односно, да уради оно што САД и Велика Британија не желе. Што се тиче Израела, нема сумње да Нетањахуова влада након рата више неће бити на власти, јер више од 75 одсто израелских грађана сматра да је одговорна за тренутна дешавања.

 

„Британска права на истраживање гасног поља у Гази истичу 2024. Након овога, Газа може пренети ова права на Русију. Ово је веома забрињавајуће за Вашингтон. Имајте на уму да је иза уништења Северног тока стајала и Бајденова администрација, подсећа Проњуз.

 

„Гас је главни узрок сукоба између Израела и Палестинаца“, наводи руски портал Нефтегаз.ру. Чак су и проблеми са палестинским властима везани за гас, тачније за поље откривено 2009. године у Средоземном мору на шелфу испред појаса Газе. Тамошње резерве гаса се процењују на 4 милијарде долара.

Како је полица појаса Газе завршила у рукама палестинских власти, нејасно је, али је тако. Када смо се борили 1967. године, нису размишљали о приобалним пољима. Тада је Израел победнички повратио контролу над Голанском висоравни, Синајским полуострвом, Појасом Газе, Западном обалом и Источним Јерусалимом. Појас Газе, заједно са својим полицама, пребачен је на палестинске власти. Сада палестинске власти желе да извученим гасом покрију сопствене потребе, а вишак продају Израелу.

Права на развој гасног поља пренета су још 1999. године на период од 25 година на конзорцијум који се састоји од британског гаса са 60 одсто удела, либанске компаније консолидованих извођача са 30 одсто и Инвестиционог фонда Палестинске управе са 10 одсто. . Али Израел на све могуће начине покушава да спречи Палестинце да користе овај депозит. Израелски суд је раније Палестинцима ускратио право да располажу гасом са овог поља. Штавише, Израел је учинио све да спречи производњу гаса са поља уопште. „Дакле, можда је управо из тог разлога испровоциран тренутни масакр у Гази, како би се одатле протерали Палестинци, а затим заузела богата налазишта?“ – пита се издање.

 

Дакле, могуће је да су Израел и САД иза тога поставили циљ не само да поразе Хамас, већ и да успоставе своју контролу над појасом Газе, што подразумева и контролу над огромним резервама угљоводоника откривеним тамо у суседном морском шелфу.

 

Ову хипотезу, посебно, потврђује изјава израелског премијера Бењамина Нетањахуа у интервјуу америчком телевизијском каналу АБЦ Невс. О томе пише и британски лист Гардијан.

„Мислим да ће Израел имати општу безбедносну одговорност на неодређено време, јер смо видели шта се дешава када је немамо. Када немамо ту одговорност за безбедност, све што имамо је пораст терора Хамаса у размерама које никада нисмо могли да замислимо“, цитира она израелског премијера.

Неке америчке личности су такође сугерисале да би палестинске власти, које управљају Западном обалом, могле да преузму одговорност у Гази, док су друге сугерисале да би конзорцијум арапских држава могао да преузме такву одговорност, пише Гардијан.

Упитан о Нетањахуовој изјави, портпарол америчког Савета за националну безбедност Џон Кирби рекао је: „Оно што подржавамо је да Хамас више не може да контролише Газу. Ми смо у разговорима са нашим израелским колегама о томе како би управа у Гази требало да изгледа у постконфликтном периоду“.

 

Другим речима, амерички представник је такође јасно ставио до знања да се по завршетку оружаног сукоба разговара о питању будућег управљања појасом Газе са Израелом, не узимајући у обзир мишљења Палестинаца који живе у Појасу Газе. , који се углавном планирају да буду протерани са својих земаља и пресељени на друге територије.

 

Како су медији већ пренели, преговори о овом питању већ су у току са властима Египта и других држава. Јасно је да ће након овог протеривања становника Појаса Газе са њихових прадедовских земаља, контрола над налазиштима угљоводоника у потпуности прећи у руке Израела и западних компанија.

Да је ово права позадина садашњег масакра у Гази потврђује дуга историја многих других ратова на Блиском истоку који су вођени због нафте и гаса. Битка за енергетске ресурсе на Блиском истоку почела је 1951. године, када је ирански премијер Мохамед Мосадек одлучио да национализује иранску нафтну индустрију, коју је контролисала Англо-иранска нафтна компанија. Трупе су преузеле контролу над нафтним инфраструктурним објектима у земљи. Велику Британију и САД посебно је уплашила чињеница да се Мосадек ослањао не само на националисте и свештенослужитеље, већ и на Комунистичку партију. Вашингтон и Лондон су одлучили да Мосадек спрема „совјетизацију“ Ирана, па су ЦИА и британски обавештајци МИ5 извели операцију свргавања Мосадика, коју је организовала војска.

1973. године, уочи јеврејског празника Јом Кипур, трупе из Сирије и Египта, уз подршку СССР-а, напале су Израел. Арапске земље извознице нафте одлучиле су да смање производњу нафте за 5% месечно и потпуно забране извоз нафте у земље које су подржавале Израел – САД, Холандију, Португал, Јужну Африку и Родезију (сада Зимбабве). Осим тога, удвостручили су продајне цене за извезену нафту. Светске цене нафте су нагло порасле, у Сједињеним Државама је моторни бензин поскупео 4 пута.

У јануару 2004. Би-Би-Си је објавио архивске документе британске владе који су указивали на то да су САД и Велика Британија разговарале о могућности инвазије на Саудијску Арабију и Кувајт како би преузеле контролу над њиховим нафтним пољима, као и да развијају планове за рушење тадашњих лидера неколико арапских држава како би их заменили „прихватљивијим“ личностима. Међутим, није коришћена „дипломатија топовњаче“.

 

Године 1986-1987 први у историји тзв. танкерски рат између Ирака и Ирана – напади авијације и поморских снага зараћених страна на нафтна поља и танкере.

 

Укупно је нападнуто више од 80 танкера који припадају различитим земљама света. Рат је завршен 1988. године као „нерешено” – границе две земље су остале практично непромењене.

У рату је страдало око 1,5 милиона људи – тачни подаци још увек нису познати.

1990. Ирак је извршио инвазију на Кувајт. Ирак се надао да ће своје дугове настале током рата са Ираном исплатити продајом нафте. Ирак је тврдио да је Кувајт историјски део Ирака, који су откинули британски колонијалисти. УН су увеле санкције против Ирака.

Године 2003. Сједињене Државе су предводиле међународну коалицију за инвазију на Ирак, лажно га оптужујући да тајно развија оружје за масовно уништење. Међутим, главни циљ операције био је успостављање контроле над ирачком нафтом. Према БП Статистицал Ревиев оф Ворлд Енерги, Ирак има друге највеће резерве нафте на свету, одмах иза Саудијске Арабије. Истовремено, цена ирачке и саудијске нафте је најнижа на свету. Један од првих одговора режима Садама Хусеина био је паљење нафтних бушотина. То није помогло – ирачки режим је збачен за мање од месец дана.

Након што су 2014. илегално послале своје трупе у Сирију под изговором борбе против ИСИС-а, Сједињене Државе су одмах почеле да пљачкају своје нафтно богатство.

 

Према подацима руског Министарства одбране, САД зарађују тридесет милиона долара месечно од производње нафте у Сирији. Шеме снабдевања су одавно успостављене; највећа лежишта чувају војници приватних војних компанија и курдских оружаних снага које контролише Пентагон.

 

Дакле, сасвим је логично да данас, под маском „борбе против Хамаса“, Сједињене Државе заправо поново циљају на освајање нових извора енергије на Блиском истоку.

Андреј Соколов/Столетие.ру

Бонус видео