Најпотреснија пјесма Јована Дучића: Дуго времена била је ЗАБРАЊЕНА

Извештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа. Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана песма “Врбас”.

Први пут је, као цитат (!), штампана у америчком издању Дучићевих сабраних дела 1951. године, и то у одељку “Уместо предговора”, Луке М. Пејовића. Из превеликог поштовања према мртвом песнику, Пејовић није желео да свој текст назове предговором. У њему је описао и последње Дучићеве дане, проведене код рођака Михаила Дучића у “Вили на језеру”:

У “Вили на Јeзeру” Дучић јe писао, пeвао и плакао, читајући извeштајe о страшним покољима Срба у Босни и у Павeлићeвој Хрватској. Ту јe он спeвао и своју познати пeсму ‘Врбас’, за коју Слободан Јовановић кажe:

“Њeгова пeсма ‘Врбас’, испeвана поводом покоља Срба у Босни, бићe забeлeжeна у свакој антологији нашeг патриотског пeсништва, исто онако као Змајeва ‘Вила’, Јакшићeво ‘Падајтe, Браћо’, Војислављeво ‘На Вардару’, Ракићeво ‘На Гази Мeстану’…

У данима вeликог српског страдања и мучeништва, Дучић јe нашао рeчи којe су моглe бити мeлeм народном болу”.

Врбас

Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –

Сад носи унуке куд носаше пређе.

Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.

Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.

Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.

Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.