ОСЛОБАЂАО ЈЕ СРБИЈУ, А УМРО У ИЗГНАСТВУ: Ко је генерал са 20 одликовања, чија је војска марширала од Солуна до Темишвара?
ОСЛОБАЂАО ЈЕ СРБИЈУ, А УМРО У ИЗГНАСТВУ
У родном крају је завршио основну школу, гимназију у Крушевцу уписује 1894.године, а матурира у Крагујевцу са генерацијом 1899/1900. Од тада његов животни пут постаје – војнички. На Војној академији је учио од најбољих стратега, Живојина Мишића, Степе Степановића, Драгутина Милутиновића. Језике му предаје Богдан Поповић, његов брат Павле и чувени др Александар Белић.
Српске официре школовали су врхунски професори и њима је потоњи генерал много дуговао. На фронту, међутим, за показано јунаштво био је „одговоран“ – лично. Херојство о којем су посведочили његови војници може се прочитати у аутентичном Ратном дневнику, који је водио од 27. августа 1918. до 24. новембра, 1919. године.
– Из тог записа, ми видимо и његову бригу за сваког војника – преноси за „Новости“ историчарка Јелена Вукчевић из Музејске збирке НУ Трстеник, која је заједно са колегом, историчаром Завичајног музеја Јагодина Душком Грабовић приредила дневник у посебном издању и изложбу, која је обишла Србију. – Генерал Додић је непосредно током пробоја Солунског фронта са својом јединицом ослободио Кавадарце, Штип, Кочане, Врање, Ниш, Алексинац, Варварин, Јагодину, Багрдан, Лапово, Велику Плану, Смедерево, Белу Цркву, Вршац и Темишвар.
Његов ратни дневник, који је пре две године и дигитализован кроз посебну онлине апликацију, ванредно је историјско сведочанство.
– Та књижица је значајан избор за проучавање догађаја 1918-1919.године, јер својим садржајем пружа слику о пробоју Солунског фронта,ослобођењу Србије и операцијама у Банату из угла непосредног учесника – износи историчар Душко Грабовић.
ОДБРАЊЕНО ЧАСНО ИМЕ
ОТАЦ јунака Великог рата и ове приче, Милош Додић, био је трговац и народни посланик, а са Тодором Додић имао је и сина Александра (1885-1965) истакнутог политичара између два светска рата и сина Бошка (1887-1916), резервног коњичког официра, који је преминуо у Бизерти од последица повлачења преко Албаније. Сви су Додићи учествовали у ослободилачким ратовима и у биткама се јуначки држали.
Српски војници били су први на бојном пољу, гинули су и штитили савезнике. Непрекидни марш трајао је пуних 15 дана. Био је то јединствен пример у јесен 1918.године: пешачка трупа је у стопу пратила коњицу.
– Због тога више од пола људи храмље, а услед убоја на ногама- пише генерал Душан Додић. – Али равнодушно подносе све тешкоће овог мучног маршевања. Уопште, сви су били достојни својих предака, који су за отаџбину своје животе полагали.
Осим Орденом Белог орла, славни генерал одликован је и Орденом Светог Саве, Орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда. Мобилисан у Другом светском рату, завршава у заробљеништву. И поред бројних заслуга и признања, бива заборављен. Никада се није вратио у Србију, нити видео своју ћерку Симониду и синове Владислава, мајора краљеве гарде стрељаног у Јајинцима, и Ратољуба, који је имао изузетну каријеру. Преминуо је у дворцу Фарлар код Оснабрика, а сахрањен у крипти Цркве Светог Ђорђа.
Потомци су, међутим, чували сећање. Проф.др Вељко Милутиновић, унук генерала Додића посведочио је за „Новости“ да је деда био и јунак, али и трагична личност.
– У Краљевини је раније потеран у пензију, како би се направило простора за напредовање кадрова из Хрватске, а уз то, доста је критиковао стање у војсци и истицао да нисмо спремни за рат који се очигледно приближавао – испричао нам је проф. др Вељко Милутиновић. – Потом му, као и другим генералима од угледа у народу, које су Немци заробили у време Другог светског рата, Тито није дозвољавао да се врати у земљу.
Душан Додић умире далеко од своје отаџбине и родног Милутовца. Али, и ту је поново оживело сећање на њега, 140 година од његовог рођења, школа, коју је похађао, обележила је 163 година рада. Осим изложбе о генералу Додића, надахнут програм приредили су ђаци.
Школу „Раде Додић“ похађају ученици из Милутовца, али и Пољне, Мале Дренове, Риљца, Божуровца. Деца су обукла српске униформе и представила јунаке Првог светског рата, чији је немали број порастао на обали Западне Мораве.
Ова генерација неће заборавити да је потекла из краја генерала Додића.
ИЗВОР: https://www.novosti.rs
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Текст препун “прећеризама”, почев од Додићевог “ослободилачког” чина – није био генерал (да је то био, био би ЂЕНЕРАЛ), био је мајор.
Бројна наведена места, почев од Ниша, није ослобађао, у њих је улазио без борби јер су се окупационе снаге отуд већ повукле. Важи то и за Вршац и Белу Цркву.
Осим тога, војска о кој се пише није била његова (како је то истакнуто у наслову), била је то СРБСКА војска.
са интернета:
”Pitanje:
Prednost demobilisanih boraca
Živimo u državi u kojoj djeca poginulih boraca i demobilisanih boraca imaju odgovarajuće privilegije u odnosu na obične ljude. Moje pitanje glasi: Da li je haram muslimanu ili muslimanki da se zaposli, čineći diskriminaciju nad drugim samo zato što ostvaruje određeno pravo zbog propisanog pravila pri zapošljavanju (Pravilnik o zapošljavanju) u određene državne institucije gdje se navedenim kandidatima iz pomenutih kategorija dodjeljuje odgovarajući procenat do 50% (u zavisnosti od kategorije) na ukpan broj bodova koji ostvaruje kandidat? Npr. ako kandidat ima ostvarenih 10 bodova na osnovu Pravilnika o prijemu zaposlenika, njemu se dodijeli do još 50% tj. 5 bodova, što ukupno iznosi 15 bodova u ovom primjeru.
7.10.2023.
Odgovor:
Nema smetnje da djeca šehida – poginulih boraca i djeca demobilisanih boraca pri zapošljavanju iskoriste pravo koje im dodjeljuje nadležna vlast. Spomenuto pravo je uspostavila nadležna vlast u okviru svojih nadležnosti i dodijelila ga je njihovim roditeljima kao vid kompenzacije i zahvale za žrtvu koju su podnijeli za odbranu naroda i države. Da nije bilo njihove borbe i žrtve ni država ne bi opstala, pa ni mi ne bismo mogli danas raditi i uživati u slobodi. Uobičajena praksa u svijetu je da država osobama koje su se za nju borili dodijeli određene benefite i prava.
Dodjela tog prava djeci šehida – poginulih boraca može se tretirati i kao vid brige o jetimima.
Da li je dodjela baš tog prava, ili se borba i žrtva šehida – poginulih i demobilisanih boraca mogla vrednovati i nagraditi na neki drugi način, te da li je procenat koji se dodjeljuje njihovoj djeci Pravilnikom o zapošljavanju najbolje rješenje to može biti predmet analiza i razgovara pa i novih zakonskih rješenja.
Ovo pitanje spada u domen sijase šer’ijje, tj. društvenih odnosa u kojima nadležna vlast ima ovlasti da donosi zakonska rješenja i može ih mijenjati shodno situaciji i stanju u društvu”