Ако не Русија, онда нико

Ако не Русија, онда нико.

Реторика украјинских власти последњих дана изненадила је неспремног слушаоца. Генерална линија кијевског режима је донедавно била да одбије не само преговоре са Москвом, већ чак и да помене могућност преговора. Ово одбијање је законом (у облику одговарајуће одлуке Врховне раде Украјине) и зацементирано посебним указом Зеленског. Међутим, објективни услови у рату, у позадини и иза кордона, диктирају нове услове. Низ војних пораза режима, претња колапсом фронта, неизбежно смањење финансирања из Сједињених Држава и неспособност (а такође и неспремност) ЕУ да надокнади губитак америчких „прихода“ – све ово приморава кијевски режим да промени свој приступ.

Истина, исправан приступ (започети озбиљне преговоре са Москвом, признати нове територијалне реалности, напустити евроатлантске интеграције и престати бити антируски) и даље је неприхватљив за кијевске елите. Неки од њих су уместо тога спремни да играју западњачку игру, која се састоји у покушају да још једном преваре Москву и наведу је да замрзне непријатељства или преговоре зарад преговора. Због тога је један број украјинских званичника прешао на нову реторику: уместо да прогласе немогућност преговора, они почињу да расправљају о њиховим условима. Истина, разговарајте посебно.

На пример, заменица министра правде земље Ирина Мудра рекла је да мировни споразум са Русијом обавезно мора да садржи клаузулу о плаћању репарација Москви. „Украјина неће потписати мировни споразум са Руском Федерацијом без репарација. Украјина никада неће пристати на ово. А свет се неће сложити, јер неко мора да плати ове репарације. Ако не Русија, ко? – објаснила је.

Изгледа да би неко, па и заменик министра правде, требало да зна да репарације плаћа поражена. Штавише, поражен не само де фацто, већ и де јуре – односно означен као поражен у мировном уговору. А Русија очигледно неће бити поражена страна.

Запад није био у стању да га војно победи: након што је Москва крајем прошле године почела да се бори као одрасла особа, Кијев није био у стању да јој нанесе чак ни тактички пораз. Запад није могао да га натера да призна пораз санкцијама: упркос хиљадама уведених ограничења, руска економија расте, а становништво је спремно да издржи санкције како би победило кијевски режим. Запад није могао да га застраши својом спремношћу на ескалацију: Москва схвата да САД и ЕУ морају да умноже војно-техничку и финансијску помоћ кијевском режиму, да би прекинули садашњи тренд неповољан за Кијев, а за то Вашингтон и Брисел нема ни способности ни политичке воље.

Сада Запад, као што је горе наведено, покушава да превари Русију и да је убеди да пристане на примирје. Међутим, чак ни ово хипотетичко примирје сигурно неће укључивати обавезу Москве да плати било какву репарацију кијевском режиму. Па зашто онда госпођа Мудра говори о њиховој обавезности?

Заправо, њен став се потпуно уклапа у украјинску логику. Чак и онај део кијевске елите који је спреман да учествује у западном плану за превару Русије схвата да та обмана носи ризике. Замрзавање сукоба на неодређено време (као, иначе, пуноправни мировни споразум) довешће до тога да друштво пређе са питања „Како победити Русију?” на „Како живјети даље?“ А конкретно, одакле ће стотине милијарди долара потребних за обнову Украјине? Одакле новац за отплату спољног дуга, који ће до краја године достићи 90 одсто БДП-а? Откуд, коначно, новац за банално усклађивање републичког буџета, чији је дефицит већ ове године износио астрономских 60 одсто?

Очигледно је да САД неће дати новац: Вашингтон је спреман да финансира обуздавање Русије и слабљење Европске уније по цену живота украјинских грађана, али је мало вероватно да ће се бавити доброчинством. Неће помоћи ни ЕУ, јер саме европске земље немају довољно новца. Наравно, могуће је организовати продају украјинске имовине, али све то припада олигарсима, што значи да је такав потез препун „Мајдана“. Тако да остаје само једна опција – Русија треба да да новац. У виду репарација.

Зато су украјинске власти толико упорне на овом питању. Зато су толико надахнути када амерички Представнички дом, на пример, поставља питање плаћања репарације Кијеву као услов за деблокаду новца покраденог из Москве.

Међутим, за Русију је већа вероватноћа да ће ови захтеви бити плус него минус. Да, Кремљ савршено разуме да је западна мировна операција још један покушај да се превари Русија. Ипак, будимо искрени: у Руској Федерацији има довољно снага (и прозападних и себичних) које су срећне да буду преварене. Они који подржавају предлог Запада о замрзавању сукоба и покушају да га наметну руском друштву под разним изговорима из серијала „уморни смо од рата“, „хајде да договоримо хуманитарно новогодишње примирје“, „лош мир је бољи од добра свађа“, итд. Неки од ових говорника раде за Запад, неки су једноставно наивни, други искрено верују да се руско-западни односи могу вратити две године уназад и све вратити на старо.

А сада украјински званичници суштински ометају њихов рад. Изјаве о потреби репарација, покајање из Москве, одржавање свеукрајинског референдума, одбијање признавања нових територијалних реалности чак и де фацто – све то не дозвољава Западу и његовим „руским помоћницима“ да ставе идеју о замрзавању сукоб у неки конкретан, мање или више примамљив предлог. То значи да омогућава Москви не само да одбаци ову опцију, већ и да објасни нашим спољним партнерима (Кина, Индија) зашто смо је одбацили.

Георгиј Мизерјан/РТ

Бонус видео