Кад је интелектуална елита дограбила оружје

Некада, не тако давно, пре дванаестак деценија, српском интелектуалном елитом доминирала је национална идеја. У то време, раслојавање на родољубе и либерале није достизало друштвену равнотежу, већ су потоњи, по бројности маргинализовани, али по друштвеном положају често устоличени на високим административним функцијама.

Доминантније раслојавање било је на патриотске револуционаре и оне, који се у савременом добу зову стабилократама, односно браниоцима друштвеног statusa quo, интелектуалног талога који је паразитирао у џеповима политичког система, обезбеђујући себи више него пристојну егзистенцију засновану на одржању друштвених неправди.

На таласу европских револуција средине 19. века, али надасве надахнути имањем сопствене независне државе после три и по века турске окупације, већина народа српског, али и његове интелектуалне елите била је романичарски вођена идејом националног ослобођења и уједињења.
То и јесте био тадашњи европски тренд, али је ипак један мањи део интелектуалне елите који малочас поменусмо био преокупиран питањима расподеле друштвеног производа, а и акумулације капитала у приватне сврхе. Већи део потоњих је још онда важио за чланове опскурних интернационалних тајних друштава, спремних да тргују националним интересима и доминантним друштвеним идејама зарад што бољег индивидуалног, али и такорећи „еснафског“ друштвеног и економског положаја. Њих није нарочито занимала ни идеја националног ослобођења, ни уједињења, али ни идеја ослобођења свих балканских народа од доминације ондашњих Великих Сила. Морамо, пак, напоменути да је један мањи број ондашњих капиталиста био инспирисан националном идејом, коју су здушно морално и материјално помагали на сваком кораку. Ликови и имена неких од ондашњих „тајкуна“ националне провенијенције завршили су у забораву, осим на београдским фасадама прелепих задужбина, док су они други добили места на новчаницама и савременим памфлетима истих тих некадашњих опскурних тајних интернационалистичких друштава.

Али они нису централна тема овог текста. Тема је права интелектуална елита, студенти и ђаци превасходно страних европских школа и универзитета који нису желели да остану у иностранству и изграђују империје, нити да се врате у отаџбину да би радили за интересе Великих Сила у којима су проводили академске дане, већ су се масовно враћали у Србију да би применили стечена знања на осавремењивању и описмењивању своје нације, ради изградње инфраструктуре и увођења економских и производних иновација, на корист целог друштва слободне Србије. Аутор ових редова сматра да су управо они били репрезентативни и доминантни део интелектуалне елите, инспирисан идеализмом, а не голим материјализмом. Тих година и у догађајима коју су уследили су показали не само да су спремни да посвете читав свој радни век и животно дело ослобођењу свог народа и осавремењивању своје државе, већ и да за идеје националног ослобођења и уједињења несебично положе и сопствени живот.

Смрт у оружаној борби није био усуд који је зајемчен само за ниже, необразоване, провинцијалније и сиромашније слојеве друштва. Мноштво добровољаца у ослободилачком покрету чинили су управо Београђани и интелектуалци инспирисани мислима националног идеализма и стварања идеалне државе коју су желели да поклоне онима који долазе после њих – својој деци и унуцима, поколењима у која спадамо и ми, свега век, али и, нажалост, неколико еона друштвених вредности далеко.

Национално ослобођење и уједињење подразумевало је борбу против Аустро-Угарске и Османске империје. У недостатку конкретније подршке других Великих Сила за ове циљеве, самостална оружана борба била је подразумевајући императив. У недостатку воље националних политичара, али и целог политичког система ондашње Србије за ове идеје чије је време било дошло, сам политички систем Србије, заједно са владаром и ондашњим естаблишментом, постао је застарео и зрео за корениту промену, која се неминовно и десила 1903. године. Права интелектуална елита Србије није била опијена романтизмом, већ је, и сама боравивши у европским земљама за време студија, схватила да је Аустро-Угарска, а поготову Османска империја прошлост, да су им дани одбројани и да их само треба гурнути у амбис, на чијој су ивици и стајале. То их је заиста чинило авангардом ове нације. Права интелектуална елита Србије није желела да и њихова отаџбина потоне на палуби бродова те две империје, следећи застарелу и кратковиду спољну политику очувања statusa quo и додворавања тлачитељима, већ је у истим тлачитељима видела тигрове од папира, што су догађаји који су следили и показали.

Пред сам почетак 20. века јавила се идеја четника, односно припадника чета за ослобођење, касније названих комитама, а која је у идејном смисаоном језгру представљала пре свега храброг, умног и слободног човека, који никоме не дугује ништа, већ „само“ свом народу и држави сопствену крв и свој живот онда када то буде било потребно. У безбедносном смислу, изворни четници су представљали спој герилског борца за национално ослобођење, обавештајца, али и контраобавештајца, као и националног радника – активисте, па и полицајца у ослобођеним крајевима. Иако је у њиховим редовима било доста војних официра, комитски чинови нису пратили додељене војне еполете – чин у четничком покрету заслуживао се посебно, на терену, на бојишту, као и поверењем својих сабораца, као на пример, чин војводе. То нису били људи који пасивно прихватају наметнуте реалности, већ који сами стварају нове реалности.

У недостатку разумевања националног естаблишмента за идеју националног ослобођења и уједињења, језгро интелектуалне елите, додуше из војних структура, одлучило се за конспиративни рад (односно, стварање националних тајних друштава) и припремање преврата и коренитих друштвених промена маја 1903. Народно расположење које је ове идеје подржавало, испливало је на површину током мартовских анти-династичких и анти-системских демонстрација 1903., немира какве дотадашња Србија никада није видела. Из оваквог друштвеног покрета су и завереници црпели свој легитимитет за даље акције.

После Мајског преврата, четничка акција и борба за национално ослобођење била је много лакша јер није било јачих системских стега који су је успоравали. Убрзо се од саме неформалне групе завереника оформила и дружина „Уједињење или смрт“ (касније, од њених противника названа „Црна Рука“), која је окупљала шири круг, не само војних лица, већ и национално оријентисаних интелектуалаца из државног апарата, али и културних посланика. После младотурског Хуријета (тј. проглашене, али никад остварене „слободе“ за турске поданике у Босфорској империји), а нарочито почетком Анексионе кризе, када је Аустро-Угарска присајединила Босну и Херцеговину 1908. године, формализовано је још шире удружење националне интелектуалне елите под називом „Народна Одбрана“. У њему није било места за странчарење, нити је страначка припадност била значајна вредност њених чланова – заправо сви су били припадници једног опредељења – Србије, коју су желели да ослободе до свих граница територијалне распрострањености српског народа. Најпознатији Срби интелектуалци и великани оног времена били су њени чланови и активисти. У њиховом друштвеном активизму, поред ширења националних идеја, доминирала је и идеја успостављања друштвене правде, као и презир и борба против свих корумпираних политичких структура, лидера и странака. Зато тај покрет и није баш био миљеник политичког естаблишмента Србије после Мајског преврата. То је и кулминирало Солунским процесом 1917. године, криминализацијом водећих личности тог покрета, рестаурацијом корумпираног политичког естаблишмента и стварањем тзв. „Беле руке“, односно једне дворске клике блиске поменутим интернационалистичким тајним друштвима и регенту, чији је утицај доминирао вођењем заједничке државе после Првог светског рата.

Вратимо се четничкој акцији с почетка 20. века. Четнички покрет у Старој Србији се 1908. привремено окренуо политичкој, уместо оружане борбе, толико колико је било потребно да се схвати да је турски Хуријет једна велика обмана и да се територије под турском окупацијом морају ослободити у потпуности једном широм војном акцијом здружених ослобођених балканских земаља, што је и остварено 1912. Међутим, у периоду пре тога, очи национално опредељених Срба биле су усмерене ка Босни и Херцеговини, али не само у смислу регрутације кадрова за национално ослободилачку акцију у Старој Србији, већ и ради самог ослобођења српских земаља под аустроугарском окупацијом.

Треба нагласити да у оно време појмом српског националног припадништва није доминирала идеја православног ексклузивизма, већ је Србином сматран свако ко се тако осећао и ко је спреман да брани и ради за Српство, био он и мухамеданске, али и католичке конфесије. О томе сведоче бројни припадници „Младе Босне“, али и „Уједињења или смрти“, који су се декларисали као Срби, али су били припадници муслиманске вере. Они нису били само припадници четничке акције, већ су се и истакли борбом „Мухамеданског батаљона“ Српске војске, попуњеним људством са Пештера, који је до последњег бранио Београд 1915. године. Православни ексклузивизам припадништва српском народу је идеја која је одрадила лавовски део посла у одвајању Срба муслимана и Срба католика из српског националног корпуса и у стварању Муслимана (а затим Бошњака), као нације, али и у укрупњивању хрватског националног корпуса, што је процес који је ушао у финале тек после Другог светског рата.

У Србији онога времена биле су доминантне три спољнополитичке идеје које су једна другој конкурисале. Прва је либерално-стабилократска, која је заговарала подаништво Србије, али и осталих балканских земаља доминацији Великих Сила које су се бориле за наслеђе Османске империје. Ова идеја, на срећу, у Србији није имала пуно поклоника у народу. Друге две идеје су биле ослободилачке, али једна другој конкуришуће и њихова се борба и сучељавање огледа и у савременим геополитичким погледима Балканаца на концепт Балкана слободног од међусобне борбе и утицаја далеких геополитичких играча. Прва је идеја националног ослобођења и уједињења сопствене нације. Друга је идеја регионалног ослобађања и уједињења Балканских народа. Српски естаблишмент је 1917. усвојио потоњу идеју и створио СХС, Југославију, интегрално југословенство, које ће Броз касније заменити идејом братства-јединства. Сви знамо како се то завршило.

Проблем се огледа у томе што ниједан балкански народ нема моћ да се самостално ослободи и уједини, али и у томе да ниједан балкански народ не жели вишенационалну државу. Можда је решење управо у хибридном приступу – спољнополитичко ослобођење здруженим снагама слободних националних држава у форми савеза, али никако више од конфедерације, што је са ограниченим успехом и спроведено 1912. Налажење праве мере једне и друге ослободилачке идеје представљаће питање којим се геополитички стручњаци алтер-глобалистичке провенијенције морају озбиљно и хитно позабавити у наредном периоду. За почетак и први корак, довољно је бити далековид и схватити да је група водећих западних земаља, колоквијално названих „међународном заједницом“, геополитички ентитет у опадању, кога, као и некад, само треба гурнути у амбис који су они сами ископали. Други корак је решити да се више неће прихватати наметнуте реалности, већ да ћемо сами стварати нове. Ти кораци би учинили довољно на стварању нове авангарде националне мисли. У Србији. И на Балкану.

Милан М. Бабић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: