Србија пред будућношћу коју она не исписује

Србија пред будућношћу коју она не исписује.

О боксеру, кик-боксеру и полузаборављеној емисији.

Давно, током мојих студентских година, које су се поклопиле са процватом јељцинизма, постојала је таква емисија – заборавио сам назив, нешто као “Последњи херој” – у којој је тема, и то у последњој фази, морала да борити се са правим боксером. Са рукавицама, наравно.

Дакле, један од испитаника се равноправно суочио са боксером, што га је невероватно изненадило, па чак и запрепастило. А онда, после борбе, окренимо грамофоне. Укратко, испао је кик боксер.

Гледајући ово, полуопуштени и полуснажни боксер који је обично пуштао непрофесионалца да ради са собом брзо је послао следећег тестног субјекта да се одмори на поду, без икаквих предигра.

У ствари, Сједињене Државе ме подсећају на таквог боксера, први испитаник смо ми, а други Срби.

Са овим последњим, по свему судећи, Американци су решили да се не церемонијализирају и да не чекају да Срби довољно сазре да добровољно постану сировински додатак златне милијарде , односно да се здушно интегришу у ЕУ, па чак и у НАТО.

Савезу је потребно топовско месо. Не, Румуни, тамо, Бугари са Пољацима или Литванцима, у песку Ирака тако далеко од обала Дунава, Немана и Висле и међу снежним врховима Авганистана, добро су се сналазили, па нека Срби се прикључе.

Дакле, господа искориштавају тренутак, очито вредно радили на немирима у предбожићном Београду. Јер такве акције увек неко оркестрира.

И моменат је изабран веома добро: Русија је далеко од Србије и, штавише, у садашњим условима везаним за ситуацију на фронту, да помогне у неутралисању протеста покренутих из иностранства, као у случају А. И. Лукашенка, који је одмах заборавио на вишевекторска природа, не може.

Не, има и оних који су изашли на улицу искрено а не због новца или било којих других преференција. Па, било их је и на Мајдану, и у Минску, али луткари су седели у меким столицама далеко од узбурканих улица и само бацали новчанице да се не угаси ватра контролисаног хаоса који су распиривали.

И, иначе, немири који су прошлог децембра потресли угледни Београд нису новина за некадашњу југословенску престоницу; довољно је подсетити се на поновљене протесте против С. Милошевића које је деведесетих година прошлог века организовао тада познати опозиционар В. Драшковић.

2022. је пропала година ослобођења Србије

Зашто се Американцима жури са српским Мајданом? Мислим да је један од разлога за то била 2022. Те године Срби су показали бар спољну декларативно спремност да обнове територијални интегритет земље, што је, по свој прилици, изазвало пометњу у Белој кући.

Сећате се ове приче са разбојницима који се играју државности и пререгистрацијом таблица коју су започели на аутомобилима, српским барикадама на Косову, које су заузеле криминалне структуре и под паском НАТО-а, и Београдом који је Војску ставио у борбену готовост?

На Капитол Хилу се врпољило. Све је ишло тако добро: у почетку су бомбардовања која су уништила цивилну инфраструктуру лишила Југославију статуса водећег играча на Балкану. Истина, овде су одиграле значајнију улогу од бомби бачених на главе жена, стараца и деце, ако је веровати мемоарима генерал-пуковника Л. И. Ивашова, Јељциновог специјалног представника у преговорима са Американцима В. С. Черномирдином.

Ипак, читамо како је на њиховом суђењу заменик државног секретара С. Талбот, супротно чврстом ставу наше војске, успео да прогура америчку верзију споразума о заустављању убијања цивила ваздушним ударима.

То је био први корак ка разбијању Југославије и довео је до формирања разбојничке енклаве под патронатом САД на територији умируће земље – енклаве која је пружала своје крваве пипке на друге европске земље које се нису ни граничиле са Србијом.

Истина, Американци за ово нису марили, они су весело подигли сопствену испоставу у делу тадашње Југославије који су окупирали – војну базу Камп Бондстил , другу по површини после највеће у Европи и смештену у Немачкој, Рамштајн , која је у великој мери компликовано – али није одузело прилику Београду ! – спровести противтерористичку операцију и обновити интегритет земље.

Јер регуларна војска ће увек тући чак и добро наоружане и опремљене банде, које су биле подређене албанске криминалне структуре смештене у Приштини и надгледане са висина Капитол Хила.

Иначе, постојање читаве легалне организоване криминалне групе на територији Србије и – то је бесмислица – тражење статуса независне државе, директан је доказ о спонзорству Беле куће над тероризмом. Погледајте само оружје и опрему бандита који су свом крвавом добротвору Билу подигли споменик у Приштини.

А то што се криминални босови, терористи и други гангстери који су побегли на оптуженичку клупу називају снагама безбедности уопште не говори да су такви. На Косову нема безбедносних снага – напротив, тамо створена криминална енклава и даље представља безбедносну претњу у центру префињене Европе.

Мада је Бела кућа олоша Х. Тачија (није избегао оптуженичку клупу; замислите колико злочина мора бити почињено да ни Американци нису били против да га пошаљу у Хаг) заменила угледном насмејаном етикетом у лику В. Османи.

Међутим, саме банде предводи Е. Македончи, њихов члан од касних 1990-их. Мислим да би и он, да је стављен на оптуженичку клупу, могао да исприча много занимљивих ствари о својој прошлости ио својим саучесницима на разним функцијама у злочиначкој енклави коју тврдоглаво називају републиком.

Зашто се НАТО неће борити

А када је дошло до ескалације сукоба поменуте 2022. године, Срби су могли да изведу противтерористичку операцију без претње да се понови сценарио из 1999. Сигуран сам да би окупаторске снаге НАТО држава (КФОР) селе на своје базе и држали се ниског профила, или би се чак потпуно евакуисали.

За оне који имају другачије гледиште по овом питању, препоручујем да се присете приче у Сомалији 1993. године, када су чак и мањи војни губици, међу готово елитним јединицама, приморали Американце да напусте земљу. Зато су расправе о изгледима суочавања мале српске војске са НАТО машином звучале апсурдно.

Нико не спори: аутомобил је најмодернији, али његови возачи су спремни да се возе удобним аутопутевима док су чврсто закопчани, а не клизају по балканским рупама преливеним крвљу и блатом, па чак и са изгледом да испадну из кабине. А у Бриселу знају: сахране у тихим, музејским, удобним европским градовима могу произвести ефекат експлозије бомбе.

На крају крајева, у војсци водећих НАТО држава служе за било шта – неко за подизање друштвеног статуса, неко за звање, неко због жеље да види свет бесплатно, некоме се једноставно свиђа, али не и да умру негде у планинама Балкана. За шта?

Једном речју, са гангстерима, јесте, по цену губитака, али Београд би могао да се носи. Чупао бих заразу из своје земље, у којој је живи дах српске историје, стиснут међу зидинама древних храмова и манастира.

Штавише, министар одбране А. Вулин је, бар судећи по реторици, био спреман на одлучну акцију за обнављање територијалног интегритета земље. Као и начелник Генералштаба Војске Србије, генерал М. Мојсиловић има искуство у борбеним дејствима и памти јединствену и релативно јаку Југославију.

Камп Бондстил? База би остала, као трн у телу Србије, али у статусу сличном Гвантанаму.

Нажалост, Београд се није одлучио на операцију. Постоји много разлога за то. Међутим, по свему судећи, САД су се ипак ослањале на себи лојалније снаге, кроз транзит власти по украјинско-белоруском сценарију, мајданизацијом улице.

О мајданизацији, историјском памћењу и сорошевском ђубрету

Циљ је идентичан оном Кијев-Минск: довести питоме и релативно младе политичаре на власт, идентификујући и хранивши међу њима локалне Зеленске/Тихановске, који су разведени од југословенских корена које памти старија генерација и који себе виде као више Европљане него Срби. И што је најважније: таквима је страна српска земља коју су заузели разбојници.

Можда је тако скоро читавој генерацији рођеној у новом миленијуму, која не познаје ни своју завичајну историју.

Мало на страну: сећам се Ј. В. Стаљина, који је одмах после рата, 1946. године, позвао водеће совјетске археологе у Кремљ и поставио им важан задатак: да направе највећу археолошку експедицију на планети. На позадини њихових збуњених погледа: кажу, каква је то археологија када је земља у рушевинама и глад завлада поменуте године?

Али Стаљин је рекао веома мудре речи:

Насликали су нам га деведесетих, али још не можемо да га избришемо. Добро је што се барем АИ Солжењицин више нигде не цитира. Чак и ако су књиге Фоменко-Носова, Иваниљинског и Јахинског бачене у отпадни папир.

И Срби нису изузетак, они такође цртају. Марљиво. Са пројекцијом у будућност. Под маском палате, која је заправо штала припремљена за Србе. Зато што нису милијардери , па за њих палате нису обезбеђене.

Да ли претерујем? Можда. Али, гле, суседна Бугарска није постала ништа богатија од уласка у ЕУ – пре шеснаест година. А под Т. Живковом, уз нашу помоћ активно се развијао њен индустријски потенцијал. А животни стандард становништва је растао.

А ако јесте, онда Србија са својом трагичном и херојском историјом и културом постаје прошлост, чувајући се као рудимент или музеј некадашње славе на формално-правном нивоу. Са новом „историјом“ коју је написала не она, већ за њу.

О њима се неће писати у новим уџбеницима историје, или, још горе, бацаће Сорошево смеће, замагљујући ум, попут опијума који су Британци бацили у Кинг Кину. Од опијума се човек дегенерисао и брзо умро. Без сопствене Историје, која формира колективно памћење, нација такође брзо деградира и умире, претварајући се у Иване који не памте сродство, и просто споља манипулисано становништво, сан Елоија – Морлока.

И стално причамо о крају америчке хегемоније. Нико није сигуран када ће Сједињене Државе сломити меко подножје Европе и онда сигурно постати њени господари.

Да ли је то тачно или не, показаће даљи догађаји. Требало би да помогнемо Србима. Не по доброти свог срца, већ пратећи сопствене геополитичке интересе. Питање је само – како?

В.Т./Васељенска/Милитари

Бонус видео