Лео, најмлађи логораш из Силоса

Лео, најмлађи логораш из Силоса.

Аутобусом је дошао са Илиџе код бабе Савке у засеок Равне, код села Луке надомак Тарчина, одмах послије првих барикада у Сарајеву. Инсистирао је да иде код бабе, јер на Илиџи је напето и не зна се ко ће доћи на врата. Било му је досадно у стану у Лужанима. Код бабе бар може да се игра са рођацима у селу, а и близу је шума.

Тако је Лео почетак рата дочекао код бабе и нашао се на муслиманској страни и то одвојен од родитеља за које не зна ништа. Знао је само да је Илиџа српска, али више од тога није могао да зна.

Онда су једног хладног мајског јутра дошле комшије муслимани и покупили све мушкарце из села и одвели их у Силос у Тарчину. Лео је остао са бабом и нико од муслимана није знао ни да је ту. Баба Савка и Лео су почели да живе опрезно и у страху. Све је почело да личи на ђедове приче о Другом свјетском рату и страдању Срба у НДХ-а. Ноћи би биле пуне страха, а дању су се склањали од комшија муслимана.

Једног јутра баба је чистила двориште и њиве око куће. Наложила је ватру и спаљивала грање, те остали, преко зиме накупљени, отпад и коров. Лео се вртио око ватре и одједном се сјетио метака од прашљива. Отишао је по њих и сачекао да се баба одмакне од ватре, а онда их бацио у ватру. Почело је право пуцање и дјеловало је да неко рафала. Лео се смијао како је препао бабу, а баба је на њега загаламила. Ушли су у кућу.

Није прошло ни десетак минута појавили су се муслимански војници. Опколили су кућу и тражили да Лео изађе и покаже им пут према Лепеници.

– Ево нама четничког курира!

Убрзо су Леа зграбили, свезали му руке и ставили му повез преко очију. Одвукли су га у оближњу сеоску школу. Ту су наставили да тврде да су ухватили четничког курира. Поливали су га хладном водом, шамарали и тражили да им каже гдје четници држе стражу у селу под хрватском контролом, гдје живе Леови кумови Тешићи… Како није знао, они су наставили све више да га туку. Чуо је само да га питају.

– Гдје вам је радио станица, гдје вам је оружје сакривено? Мајку ли ти четничку, говори!

Лео је само згрчио цијело тијело, а сузе које су се на почетку испитивања појавиле, нестале су од тог страха и шока. Ћутао је. А онда је један рекао да пружи руку. Кад је пружио руку, тај муслиман му је рекао да ће му све један по један прст одсјећи, а онда једно и друго ухо ако не каже гдје је оружје. Лео је и даље ћутао. Није знао ништа о радио-станици и оружју. Знао је само да су одведени и они који су имали оружје и предали се, као и остали мушкарци који нису имали оружје. Ћутао је и гледао у једну тачку. Чуо је само кад му је један рекао.

– Сад ћеш ти у Тарчин, па ћеш доље пропјевати кад ти комад по комад меса буду сјекли, мајку ти четничку!

Колико је ту био времена и шта су му све говорили више није ни памтио. Сузе су нестале још прије неколико сати и помирио се да је то његов крај. Чуо је само кад су му рекли.

– Устај, идеш у Силос са осталим четницима!

Зграбили су га и одвели у Силос. Кад су се отворила врата ћелије и кад су га унутра грубо убацили чуо је само.

– Сине Лео, одкуд ти овдје?

Подигао је главу и угледао Ненада Алексића, који му је био мајчин полубрат и који је ухапшен кад и остали мушкарци из села. Сви су се чудили откуд Лео у Силосу, нико од логораша није могао да дође себи јер су довели дијете од непуних 14 година. Није стигао ни да им исприча све, кад се отворише врата и у ћелију убацише неког момка од двадесетак година, који је био сав од крви и деформисаног лица. А чувар са зида изнад ћелије им рече.

– Ето вам четничког снајперисте, мајку ли вам свима јебем!

А онда су се поново отворила врата ћелије и настао је хаос. Тукли су их ногама, рукама, палицама, пушкама…

Леа је зграбио Миладин Мићевић и заједно са Ненадом Алексићем заштитио својим тијелом. Кад је крвави пир завршен настала је тишина. Лео се само скупио и покушавао да заспи.

Након 14 дана чули су у ћелији да долази Црвени крст да их попише. Одједном сви погледаше у Леа и рекоше му.

– Кукај мали да те боли стомак и глава, ово ти је шанса да идеш баби. Они покупе најгоре и најпребијеније и сакрију их, или их пусте кући на пар дана кад чују да долази Црвени крст.

Зови мали стражара, кукај и запомажи.

Лео пристаде и почеше да дозивају стражара. Након неколико минута врата су се отворила и ушао је стражар. Извео је Леа и одвео га у неку канцеларију. Након пар минута појавио се доктор и неколико њих из управе логора Силос. Лео га је погледао и видио да има неких 35 година и да дјелује љубазно. Почео је да се превија. Доктор га је испитивао шта га боли, а Лео је само говорио.

– Глава и стомак ме боле.

А онда би се савио и наставио да глуми страшне болове. Доктор није могао да утврди да ли је болестан и само га је сажаљиво гледао. Лео је за 14 дана изгубио пола своје тежине. Био је скоро живи леш. Изашао је и донио му сендвич и рекао му.

– Поједи тај сендвич, можда те прође стомак.

Погледао је у стражаре и управнике логора и рекао им.

– Пустите га кући, изгладнио је, болестан је. Изгладнио је, дијете је то. Они пристадоше и онда му рекоше.

– Идеш кући код бабе док не прође Црвени крст. Немој да случајно из куће излазиш и идеш негдје. Убићемо те чим те видимо ван куће. А кад прође Црвени крст поново си наш. У том им доктор рече.

– Дајте ауто нек га одбаци.

– Какво ауто докторе, па немамо ми аута да четнике развозимо. Мрш’ кући, мали!

Лео изађе и одведоше га на капију. Тамо њих неколико стоји и сви му се ругају.

– Шта је четник, шта си се савио? Идеш кући док не прође Црвени крст, а онда си опет наш.

Лео је само чуо гласан смијех и излетио је преко капије. Пожурио је и само је корачао не гледајући ништа око себе. Руком је само стезао панталоне које су му биле, након 14 дана логора, превелике и спадале су. Након неколико километара ходања дошао је до бабе.

Баба кад га је угледала почела је да плаче и да га љуби. Лео јој само рече.

– Баба, дај да једем.

Лео се сложио са бабом и кад је пала ноћ кренули су. Ишли су шумом, па кроз нека села. Лео се окретао око себе. Страх га није попуштао и само је мислио о томе, шта ако га ухвате и врате у Силос. Није ништа о томе говорио баби, само је корачао и помало дрхтао од својих мисли. Пазили су да их нико не препозна, јер баба није у димијама. А онда су дошли након сат и по хода код кумова.

Лео није још увијек био сигуран да је на сигурном. Ни кад су успоставили везу са нашом страном и договорили да их предају нашима на Кобиљачи, Леа није напуштала неровоза. Тек кад је прешао на нашу страну и познао рођаке Вулиће у Раковици, страх га је попустио. Ноћио је ту, а сутра су његови дошли по њега и одвезли га на Илиџу. Радости није било краја, а рат је постао подношљив.