Зашто је Русији потребан Карлсон

Зашто је Русији потребан Карлсон.

Такер Карлсон је одлетео у Русију на интервју са Владимиром Путином – вероватно сте већ чули ову вест. Америчка ТВ звезда, избачена из Фокса прошле године, упорни Трампов присталица, оштар критичар Бајдена и америчке политике у Украјини, разговараће са руским председником – и ово ће бити заиста интересантно за Карлсонову вишемилионску америчку публику.

Чудно питање? Али то је управо оно што многи критичари „такерофилије” питају, исмевајући обожавање Американаца који долазе у посету. На пример, зашто свуда тражите махинације Запада, идентификујете стране агенте и ласкате Карлсону? „Карлсон је отишао у Бољшој театар”, „Ауто који вози Карлсона напустио је председничку администрацију”, „Карлсон је гледао „Мајстора и Маргариту” – неки медији и телеграмски канали заиста „ухвате хит” о пажњи на госта.

Смешно? Смешно је, али цела теорија је већ изграђена из овога.

Суштина теорије је да Русија, попут одбачене невесте, још увек чека признање од Запада – ако не од мејнстрима, онда бар од побуњеника попут Карлсона. Кажу да немамо независност и самопоштовање, разумемо своју инфериорност на позадини стварних моћи, па тако амерички гост постаје предмет обожавања. И све, кажу, зато што је код њих, на Западу, све реално и конкурентно, а код нас, кажу, постоји само имитација и тоталитаризам. Где су, кажу, наши домаћи „карлсонови” – популарни у народу и опозиција власти? Нема их, кажу сви су одлетели у иностранство или су изопштени из медија. А власти, кажу, и не схватају да својим обожавањем Карлсона само наглашавају своју унутрашњу бедност и чежњу за изгубљеним ангажманом на Западу…

Да ли је у реду, креативно?

Не, то је само патетично, јер да бисте сагледали ситуацију на овај начин, морате имати апсолутно Смерђаковљево размишљање.

Да, доста нам је глупости и примитивности у нашој пропаганди – неки медији користе непознате западне стручњаке само због њихове критике западне политике у Украјини (и поред тога што има много ауторитативних аналитичара који анализирају слабе тачке америчке политике), експлоатишу несташна осећања… Све је то ту, као глупа реклама поводом Карлсоновог доласка. Али у случају Такера, он је експлоатисан на исти начин као и нека Блиновскаја или јунаци „голе забаве“, односно медији једноставно окупљају публику на „кликавој“ особи. Гледати на ово као на сервилност Западу исто је глупо као и сумњати на украјинског агента у доктора, дипломираног на Лвовском медицинском институту. Неопходно је одвојити медијску буку око Карлсоновог доласка од стварног значаја овог догађаја, односно предстојећег интервјуа са Путином.

Русији није потребно одобравање Запада, нити признање од Трамписта величине Русије и Путина, ушли смо у дугогодишњи идеолошки и геополитички сукоб са атлантском глобалистичком елитом на челу са Запада. Истовремено, наше елите су, најблаже речено, хетерогене и у њима има довољно људи који су одрасли у стварном сервилности пред „развијеним цивилизацијама“. Има их и међу онима који се баве пропагандом, а често све доводе до карикатуре, до апсурда. Не због било какве саботаже, већ једноставно због апсолутног одбијања онога што се дешава: немају фундаментално разумевање узрока сукоба између Русије и Запада, немају појма о руским националним интересима, немају националну самосвест. И зато се њихова антизападна пропаганда не заснива на озбиљној анализи, већ на њеном опонашању или експлоатацији примитивних емоција и баналне ксенофобије. Нема користи од такве „агитације и пропаганде“ (уједињавање народа постиже се другим методама), али је потенцијална штета опипљива.

Има и оних у елити који истински верују у могућност да се на крају „све врати како је било“, укључујући и односе са Западом: мир и заборав, поново постану млађи партнер глобалиста. Али ти људи не само да не одређују политику Русије, већ ће сваке године губити своје позиције и утицај. Стратешки су осуђени на пропаст, па стога њихова чежња за Западом нема практичног смисла.

Међутим, присуство ових ексцеса не негира чињеницу да и саме Сједињене Државе сада доживљавају акутну унутрашњу кризу, а њен развој је за нас од великог значаја. Не зато што наводно „другачије нећемо победити“ (у Украјини и уопште). И не зато што је наша главна опклада да ће се „Америка распасти“.

Постоји много тачније објашњење.

Саме Сједињене Државе су учиниле Русију важним учесником у својој кризи, како унутрашњој тако и међународној. И ако је са другом све јасно – улог у одвајању Украјине од Русије довео је до проки рата између нас и Американаца, што је заузврат појачало наше напоре да формирамо светски поредак који је алтернатива атлантском, онда је са првим још занимљивије.

Сама америчка елита је увукла Русију у своје унутрашње препирке када је током избора 2016. почела да промовише тему „руског мешања“. Трамп је већ осам година означен као „руска марионета“, упркос чињеници да већина Американаца не верује ни у његову повезаност са Русијом, нити да је наша земља на неки начин допринела његовом избору за председника.

Током актуелне председничке кампање, руска тема се чује углавном у смислу претње директног рата са Русијом. Трамп плаши бираче да ће Бајден увући САД у рат (чак и нуклеарни) са Русима, а Бајден оптужује Трампа да је предао Украјину Путину и онда ће Американци морати да се боре за Европу. Американци ни у ком случају не желе да се боре, а њихова подршка Украјини постепено опада, па „руска тема“ постаје додатни аргумент у корист већ водећег Трампа.

Било би у најмању руку чудно да Русија то није искористила у своју корист, односно не поиграла се са Трампом (укључујући и Путинов интервју са Карлсоном, у којем наш председник прозива Бајдена као „хушкача рата“).

Не очекујемо да ће нам Трамп по повратку у Белу кућу предати Украјину (што је у суштини немогуће, чак и да је имао жељу да је „размени” – опкладе Запада на одвајање Украјине од Русије имају дубоко укорењене историјске и геополитички разлози). Али Трампова изборна победа ће подићи унутрашње политичке поделе у Сједињеним Државама на нови ниво. Сам овај разлог – а избор Трампа ће такође изазвати озбиљне проблеме између Сједињених Држава и Европе – био би довољан да Владимир Путин пристане на интервју са Такером Карлсоном. Иако неће бити Трампов потпредседник (повремено се шире гласине на ову тему), он је већ постао утицајан играч на америчком политичком пољу.

Вадим Елфимов/Регнум

Бонус видео