За добровољце и против њих

Празновање средином априла

Занемари ли се подсећање на 12. април 1961. године, дан у ко­ји је руски космонаут Јуриј Гагaрин (1934-1968) први “скокнуо” до ко­с­моса, текстом Александра Кравченка “12. април – дан руских до­бровољаца” – https://vaseljenska.net/2024/04/09/12-april-dan-ruskih-dobrovoljaca/ -, објављеним на Васељенској пре неки дан (9. ап­рила), указује се да је “наступило је доба људи добре воље – доб­ро­вољаца. Они су се појавили упркос свему оном што су неприја­тељи наметали руском народу као нове вредности. Воља и сила коју испољавају добровољци била је одговор на покушаје да се Руси обеснаже, учине безвољним и слабим. Непријатељ људског рода не може тријумфовати све док постоје људи који неће одус­та­ти, неће оманути, неће издати. Добровољци су… пружили руку помоћницу браћи Србима”.

Од Кравченка сазнајемо и да је Република Србска прихва­та­јући ту руку помоћницу, 12. април прогласила “за дан руских до­бро­вољаца”, као сећање на исти тај дан 1993. године, кад су руски добровољци, “на узвишици Заглавак у Српској Босни… извели пра­ви подвиг и поред тешких губитака, бројнијег и боље наору­жа­ног непријатеља, одбранили стратешки положај”. Са своје стране, “ветеранска организација руских добровољаца који су ратовали у бившој Југославији донела је 2003. одлуку да 12. април прогласи за дан сећања на руске добровољце”, уз напомену да је “на избор тог дана утицало је и то што је 12. априла 1877. руски самодржац Александар Ослободилац упутио руску војску у заду­навске крајеве да ослободе братске народе од тешког јарма” – током Србско-турскога рата 1876-77. године.

Да ли је руски Самодржац “упутио руску војску” или се “упу­ћивање” дешавало друкчије – скоро да је и небитно, али је изве­сно да се добровољачки покрет у Русији за помоћ Кнежевини Ср­б­и­ји и њеној војсци пратио двојако: на једној страни са великим оду­шевљењем, а на другој – с омаловажавањем, пре­зиром и, чак, не­скривеном мржњом. Овој другој Русији припадали су људи без представе о сопственој моралној одговорности пред потомством и са сумњивим или ни­ка­квим осећајем националне и верске при­пад­ности, а њен најиз­ра­зитији представник био је Лав Николаје­вич Толстој (1828-1910), “горостас из Јас­не Пољане”, који је своје погледе на све то најјасније пред­ста­вио у осмој глави свог романа Ана Карењина. Онима мање позна­тима, а нарочито сасвим непо­зна­тима, годило је што своју морал­ну и националну ништавост могу сакрити иза Толстојевих речи.

Толстој и подражаваоци

Знало се у Русији да је новинар М­о­сковских вести исписао, док је рат још трајао, да су Срби на­род земљораднички и миран, народ “који је у току дуготрајног ми­ра заборавио сво­је ратничке традиције и који није стигао да у за­ме­ну за њих изгради чвр­сту на­родну свест која повезује сваку историј­ску нацију… Али ми не мо­жемо заборавити да су Срби одушевље­но и сложно устали да0 по­могну својој браћи по крви која су била злочиначки мучена. Руски народ неће напу­стити Србе у овом за њих страшном тренутку, и крв Руса показала је како је чисто било њихово учешће, како је херојски несебична била њихова жртва и како су бесмислене не­пријатељске клевете да Русија жели да из­вуче корист из ситуа­ције у Србији. Нека сећања на храбре Русе ко­ј­и су па­ли за Србију послуже као веза братске љубави двају на­ро­да, тако блиске по кр­ви и вери” (Фјодор Михајлович Достојевски, Пишчев дневник ИИ, Београд 1981, 18).

Из писања овог тада најутицајнијег руског политичког гла­сила, али и ставова које је генерал Черњајев (1828-1898), Михаил Грегорјевич, Лав од Ташкента, изрицао обраћајући се не само ру­ским добровољ­ци­ма већ и целој Русији, знало се да су добро­вољ­ци “служили идеји словенске слободе, што је био дужан да учи­ни сваки Словенин”, да је србски народ с правом очекивао “при­з­на­ње од целог об­ра­зо­ваног света за све до сада беспримерне по­дне­сене жртве у овоме светом рату, који је рат цивилизације про­тиву варварства, рат све­тлости проти­ву мрака, рат врлина проти­ву по­рока”, да, уистину, србске жртве јесу “света веза која спаја ову зем­љу – ову наду ју­ж­них Словена – с осталим словенским светом, а на­рочито с Ру­сијом”, те да је на србски на­род пао “сав терет сло­венског питања, а од големог напрезања он је скоро изнемогао у борби”.

На другој страни, Толстој је извукао једноставан закључак да је “словенско пи­тање постало једно од оних модерних заноса, ко­ји, смењујући се један за другим, служе друштву стално као пред­ме­ти за занимање (као поштапалица, такорећи – ИП); видео је и то да су се многи људи занимали тим послом из користољубивих и сујетних намера. Допуштао је да новине штампају много шта не­потребно и преуве­личано, само у намери да обрате на себе пажњу и да надвичу дру­ге. Видео је да су у том општем друштвеном по­крету искочили на­пред, и највише викали несрећни и увређени: глав­нокомандујући без војске, министри без министарстава, нови­на­ри без новина, ше­фови партија без партизана. Видео је да ту има много лакомис­ле­ног и смешног” (Л. Н. Толстој, Ана Карењина I-II, Београд 1997, 378-379).

Извукао је такав закључак иако му није било непознато да је, тих година, “покољ једновераца и браће Словена” код његових сународника изазвао “саучешће према паћеницима и негодовање против угњетача”, те да је “јунаштво Срба и Црногораца, који су се борили за велику ствар, изазвало у целом (руском) народу же­љу да се помогне браћи, и то не речју него делом” (Исто, 379)

А кад је упознао прву групу добровољаца, у возу, забележио је да су они “седели у углу вагона, гласно разговарали, и очевидно знали да је пажња путника… обраћена на њих. Најгласније од сви­ју говорио је високи младић с упалим грудима. Он је очевидно био пијан, и причао нешто што се догодило у њиховој радњи”. Па је време док су добровољци на некој успутној станици изашли “да по­пију коју чашу”, доделио једном сапутнику, старцу, “учеснику у два рата”, зналцу војничких послова и ликова, да би од њега, за своју будућу књигу, “сазнао” каквих су карактерних особина исти ти до­бровољци. И онда је самоуверено записао да су то, “по њихову из­гледу, и по одважности са којом су успут окретали чутурице”, би­ли “хрђави војници”, што је несумњива потврда ранијег старчевог искуства да је “из његове вароши пошао један војник… иначе пија­ница и лопов, кога нико није хтео да узме за радника” (Исто, 383-384)

Потом је у исту раван ставио и свог јунака Вронског, опису­ју­ћи га као безнадног човека. “Ја, као човек, по томе сам до­бар, што живот за мене ништа не вреди. А да у мени има доста физичке енергије да улетим у каре и да смрвим или погинем, то знам. Мени је мило што имам зашто да дам свој живот, који, није да ми је не­по­требан, него ми је огадио. Некоме ће требати” (Исто, 388).

Толстој ће пажљиво саслушати и другог свог саговорника ко­ји тврди да је одлазак руских добровољаца у Србију “прост израз човечанског, хришћанског осећања”, пошто тамо “убијају једно­кр­в­ну и једноверну браћу. А баш и да нису браћа, једноверни, него просто деца, жене, старци, осећање се буди, и Руси им јуре у по­моћ да се прекрате ти ужаси”; они тамо иду да заштите напад­ну­тог, али ће Толстојев Љевин такво размишљање одбити сопстве­ним уверењем да “не би никог убио” (Исто, 415-416).

Ако свештеници читају молепствија у цркви, чак и кад благо­сиљају руске добровољце као “пиони­ре бу­дуће сл­о­боде сло­вен­ске” који су обавезни да штите не само “нашу браћу и једно­вер­це”, већ и да чувају и бране “руско име и руску част”, Толстој ће рећи да у томе не види ништа значајно: “Наредили свештенику да чита молепствије, и он га прочитао. Ништа народ ту није схва­тио”. Ружно је писао и о купљењу новчаних и других при­лога за по­моћ рањеницима и сиротињи у Србији: кад су од све­ште­ника чули да треба прилагати “за бого­угодно дело, људи су вадили по копеј­ку и давали. Али за шта, нису знали” (Исто, 416)

Кад његов саговорник казује да “видимо стотине људи који остављају све, само да послуже праведној ствари”, да “долазе са свих крајева Русије, и отворено и јасно изражавају своју мисао и намеру”, да “прилажу грошеве или сами иду и отворено говоре за­што”, Толстој ће беспризивно рећи “да ће се у народу од осамде­сет милиона увек наћи не стотине, као сад, него десетине хиљада људи који су изгубили друштвени положај, распусници, и који су увек готови – у чету Пугачова (Јемељана Ивановича, око 1742­-1775, донског козака, устаника против царице Катарине II – ИП) … у Србију”. И неће му се допасти саговорников коментар да “не иду само стотине, и не само распусници, него најбољи предста­в­ни­ци народа” (Исто, 417).

А кад исти тај каже да се “сад чује глас руског народа готовог да устане као један човек и да се жртвује за потлачену браћу”, он снебивљиво признаје да “народ жртвује, и готов је да се жртвује за своју душу, али не за убиство” (Исто, 419)

Пошто је од истог саговорника мало чуо а мало пречуо визи­ју по којој ће “ослобођени словенски народи… заједно с Русијом за­по­чети нову епоху у историји”, све те “комбинације о зна­чају сло­вен­ског елемента у светској историји учинише му се тако ништавне у поређењу с оним што се догађало у његовој души” (Исто, 424).

Могао би неко рећи да су у књигу увршћене речи свих који су о руским добровољцима причали овако или онако, или који су мање или више противречили својим неистомишљеницима, али је извесно (с обз­и­ром на Толстојев обичај да својим јунацима не даје имена случајно), да је Љевин, или Левин (у зависности од тога ка­ко му ко преводи презиме), његов “омиљени јунак” у том велико­м роману, тај “овлашћени” противник руских добровољаца и тај “раз­дражен до растројства хипохондар” – главом Толстој. То презиме Толстој је извео од свог личног имена (од Лев, Љев – Левин, Љевин), а напади на генерала Черњајева и руске до­бровољце у Србији плод су Левинове (Љевинове) теорије о рату: “Рат је, с једне стране, тако животињска, сурова и ужасна ствар, да ниједан чо­ве­к, да и не кажем хришћанин, не може лично примити на своју одгово­р­ност по­четак рата, то може само влада, која има за то потребу, и ко­ја до­лази у ситуацију да води рат. С друге стране, и на основу зд­ра­вога разума, у државним пословима, особито у пословима рата, грађани се одричу св­о­је личне воље”, пошто “приватни људи не могу узи­мати учешћа у рату без владине дозволе” (Исто, 415).

Макар колико Левина називао “непостојећим”, Достојевски (1821-1881), Фјодор Михајлович, не може одбацити неколико не­по­вољних чињеница о Толстоју: св­ојом Аном Карењином он је свима, најпре својим читаоцима, а по­том и онима којима садржина тог великог романа буде препри­чана, ставио на знање да не подр­жа­ва руски национални покрет, да га не разуме и да му чак проти­в­речи; он каже да су представу о добровољачком покрету, као на­ционалном, намерно фалсифи­ко­вале познате лично­сти а потом их подржали новинари; он тврди да су сви добровољци “били или изгубљени људи и пијанице или просто глупаци”; он је уверен да ни­каква турска злочинства над Србима и Бугарима не могу у ру­ском на­ро­ду изазвати непосредно осећање жаљења и да “непосре­д­ног осе­ћа­ња за угњетене Словене нема и не може бити” (Ф. М. Достојевски, Наведено дело, 174).

Може се сматрати не­сумњивим да је такав Лав Толстој, безо­се­ћајан према српбком страдању, својим ставовима према руско­-срб­ским (или србско-руским) од­носима, засецао корене словен­ског једин­ства и подривао духовност својих руских саплеменика. Он се у Ани Карењиној врло трудио да руску јав­ност окрене про­тив генерала Черњајева и руских добровољаца у србској војсци, а његово рома­нопи­са­ње­, кроз речи Левинове (или: Љевинове), иска­за­ће не само сопствено отпадништво од свог народног бића, већ ће истаћи и мо­рално ништавило таквих от­пад­ни­ка, и тада и касније.

На основу тога, многи руски Левини и Толсти рекли су да је Чер­ња­јев био пустолов, да је ратовао у Србији из частољубља и да је на тај начин желео да се истакне. Достојевски је морао да се оду­пре Толстојевој логици, тако да је и Толстој од њега могао на­у­чити да је Черњајев “служио великој ствари, а не само свом ча­сто­љубљу и више је волео да жртвује готово све – и суд­бину, и своју славу, каријеру, можда и живот, али да не напусти ствар… зато што је радио за част и у интересу Русије, и био је свестан тога. Јер словенска ствар (србска – ИП) је ствар руска… Он је остао и због руских добровољаца који су сви похрлили њему, под његову заста­ву, похрлили су њему због идеје, као представнику те идеје. Он их није могао оставити саме и, дакако, у овоме се огледа велико­ду­шност. Колико би његових критичара, да су били на његовом ме­сту, напустили све и свја, и идеју, и Русију, и добровољце, ма ко­лико да их је! Треба говорити истину” (Исто, 16).

У Толстојеве подражаваоце ваља уврстити кнеза Мешчер­ског, који је августа 1876. године дошао у Србију да се лично упо­зна са тамошњим збивањима. Већ наредне године он је у Петро­граду објавио књигу Меџерского В. Књазја писма Правда о Серб­ии, у којој, говорећи о руским добровољцима, “износи замерке због не­реда у штабу ђенерала Черњајева” и подвлачи да је “на коман­до­ва­ње руским добровољцима, рђаво утицала распра и мржња, из­ме­ђу ђенерала Черњајева и ђенерала Новоселова, и других старијих руских официра, који се нису слагали са Черњајевом” (Иван С. Павловић, Из доба 1875-1878, Београд 1940, 19).

Достојевски заступа прву Русију.

Да би се лакше препознала она прва Русија чија је војна и са­нитетска помоћ допрла до Србије у рату 1876. године, пренећемо овде још неколико редака које је До­сто­јев­ски исписао у намери да уразуми великог Толстоја и оне ко­ји су га, по “домино-ефекту”, без­главо опонашали.

(Неки, као италија­н­ски добровољац Ђузепе Барбанти-Бро­да­но (1853-19321), потоњи адвокат, наћи ће се у том ланцу касни­је; њему је Ана Карењина лако могла доћи до руку – што се не би рекло и за Пишчев дневник -, тако да је руске добровољце успео да подели у три врсте:

“1. Пропали свет, без крова и без хлеба, који се добро запо­слио и дошао је у рат зато што није знао шта друго да ради. То су шакали, који се опијају…

2. Војници по занимању, људи који су дошли овамо из велико­душности, из жеље да направе своју каријеру, и још из осећања ду­жности, пошто се ратује против вечног, неумољивог непријате­ља њихове отаџбине и њихове вере. То су образоване личности, у почетку доста симпатичне и љубазне, али које се после кратког вре­мена показују надуване, грубе и навикнуте да сваком заповедају.

3. Ова врста су људи који представљају оно што је добро у ру­с­ком незваничном народу. То су добровољци дошли да понуде свој живот из чистих великодушних побуда; веома образовани млади­ћи, у већини богати, ватрени, пуни вере у револуцију, жудни да се жртвују за племениту идеју, слабо уверени у своју моћ у Русији и који се овде, у јединству, надају да ће наћи полазну тачку за вели­ки покрет коме теже, али су изнад свега одушевљени самоодри­цањем и борбом, увек љубазни, живахни, весели, понеки пут воле да се проведу, али су јаки карактером, привлаче другога и њиме нехотице завладају” – Ђ. Барбанти-Бродано, Гарибалдинци на Дри­ни 1876, Београд 1956, 203-205.

И ово разврставање и оцене у њему утолико делују чудније зна ли се да је Барбанти-Бродано ратовао на дринском фронту и да, ­вероватно, није имао прилике да поближе упозна руске добр­о­вољце; пре ће бити да се с њима није ни срео. Свој запис он је датовао са 10. октобром 1876. годи­не, у Пет­ко­вици, под Цером, али треба сматрати извесним да га је касније, у време кад је свој рукопис припремао за штампу, преуредио под утиском онога што је успео да сазна из ланча­не реакције коју је по­кренуо Толстој).

Достојевски ће, дакле, најпре рећи да је Србско-турски рат 1876. године само једна од етапа на путу да ис­точно питање буде решено и да се та етапа није окончала пора­зом генерала Черњаје­ва, како то говоре неки његови проти­в­ни­ци. “Сада у Петрограду неке наше будуће војсковође гласно кр­и­ти­кују операције Чер­ња­јева, а политичари су повикали да је он упра­во зато крив што је повео Словене и руски народ у битку »под не­могућим условима«. Али све ове наше будуће војсковође засад још нису били у шкрип­цу као Черњајев; то су све официри који су још цивили и који же­ле да говоре о баруту, а нису га још ни омири­са­ли… Из јаме коју је Черњајеву у Србији ископала интри­га, Черња­је­ва ће очигледно из­вући цео српски народ… Источно пи­та­ње ушло је у свој други пери­од после цареве громке речи која је у срцима свих Руса изазвала благослов, а у срцима свих непри­ја­те­ља Русије страх. Порта је саг­нула главу и примила ултиматум” (Ф. М. Достојевски, Наведено дело, 13).

Просторно веома удаљеном од Србије, Достојевском није било тешко да запази поделу на Србију у интригама и на Србију забри­нуту за сво­ју слободу, а на основу руског искуства могао је закључити да “овде главна мета није Черњајев, већ је у питању реакција против читавог покрета”. У Русији су то “они исти људи код којих се у току ове године сакупило много жучи, људи зли и љутити и који за себе кажу да су пре свега људи реда. За њих је читав овогодишњи покрет само неред, а Черњајев само један бе­стидник (који је) улетео у авантуре, као какав пустолов… Постоје и љубитељи реда друге врсте, људи који припадају највишој инте­лигенцији, који с болом у срцу гледају како »толико снаге одлази за такву, такорећи, средњовековну ствар«… Ови противници Чер­ња­јева говоре како је узалуд проливена руска крв без икакве ко­ристи за Русију” (Исто, 14).

Из ових последњих речи могло би се закључити да су проти­в­ници добровољачког покрета, ако већ сами нису били вољни да се у њега укључе лично, очекивали барем руско територијално про­ши­рење. Да би им распршио таква надања, Достојевски их је мо­рао подсетити на оно о чему је писао на самом почетку покрета, да “овако високо развијен организам као што је Русија мора да зрачи и својим огромним духовним значајем. Интерес Русије није у освајању словенских крајева, већ у искреној и топлој бризи о њи­ма и пружању заштите, у братском јединству са њима и преноше­њем на њих нашег духа и нашег погледа на уједињење свих Сло­вена. Само материјалном коришћу, само »хлебом«, овако високо развијен организам као што је Русија не може се задовољити”. И није фраза да је цео руски народ, својим разумевањем за Србе, “по самопожртвовању и несебичности, религиозном страхопоштова­њу” исказао жељу да се жртвује за праведну ствар” (Исто, 15).

Бранећи Черњајева и од србских интрига и од надобудних руских противника руског добровољачког покрета, Достојевски је констатовао да “само то што је Черњајев у словенској ствари стао на чело читавог покрета била је генијална видовитост; само је генијалним снагама дато да извршавају овакве задатке. Сло­вен­ска ствар је по сваку цену најзад морала отпочети… а без Черња­јева она се не би тако развијала…. Ако је словенска ствар већ почела, ко би други ако не Русија требало да стане на њено чело; у томе и јесте мисија Русије – и то је Черњајев схватио и подигао заставу Русије”. Он је, заправо, на време схватио да би самостална српска војна акција, без руског учешћа, брзо доживела неуспех, исто као што му је било јасно да једини циљ целог подухвата није био брзи војни успех: из таквог успеха настајала је “будућност Русије и сло­венских земаља” (Исто, 15-16).

Кад се руски ђенерал Черњајев по сопственој жељи обрео у Србији и понудио јој своје услуге, добровољачки покрет у Русији добио је свој пуни замах. Како Достојевски каже, “свих добро­во­љаца… није било богзна колико, тек неколико хиљада, али их је си­гурно испраћала у Србију сва Русија, нарочито народ, прави на­род, а не ништавила, како нарочито подвлачи озлојеђени Левин; за ништавила он сматра и добровољце… Што се добровољаца ти­че, морало је бити међу њима, напоредо с највишим пожртво­ва­њем у корист ближњега, и просто храбрости, окретности, лумпо­ва­ња… Још није срачунато колико је од тих лумпароша – пијаница, људи који су се избрбљали, само ако је таквих било међу добровољ­ци­ма, положило тамо далеко свој живот за племениту ствар, те зато и против њих се не би имало шта тако осуђујуће и чак увредљиво рећи. Али тврдити да су прошлогодишњи добровољци сви одреда били бекрије, испичутуре и изгубљени људи – у најмању руку, не­ма смисла” (Исто, 193-194).

Да би објаснио откуд толики добровољачки одзив, Достојев­ски подсећа да су се “од самог постанка народа руског и његове државе, од самог крштавања руске земље, почели упућивати ходо­часници… људи без паре, старци, пензионисани војници, старе же­не… с просјачким торбама на леђима… из ње у свете земље, према гробу Господњем, на Свету Гору и остала места… А кад су се вра­ћа­ли у домовину, њихове приче о ходочашћу су се са страхо­по­штовањем слушале. Па и уопште, руски народ веома воли приче о »божанском«… У тим причама, у причама о светим местима, има за руски народ нечега покајничког и очишћујућег. Чак лоши, ништавни људи, шићарџије и мучитељи, добијали би чешће чудну и незадрживу жељу да иду на ходочашће, да се очисте радом, под­вигом, испуне одавно дато обећање… Црта ова у животу руског на­рода је историјска… и само се њоме може објаснити сва заго­нет­ка свесности прошлогодишњег покрета народа нашега у корист »браће Словена«, како се званично говорило прошле године, а са­да се тако изражава само у подсмевању” (Исто, 198-199).

И кад се пронео глас да агарјани злостављају хришћане, “ја­више се позиви за прилоге, затим се пронесе глас о руском гене­ралу који је отишао да помаже хришћанима, затим почеше да се јављају добровољци – све је то потресло народ… као да је позван на покајање и на духовне припреме за причест. Ко није могао да иде сам, донео би свој новчани прилог, али добровољце су сви ис­праћали, сви, сва Русија” (Исто, 199-200).

На крају, уз напомену да је Лав Толстој “видео и признавао не­сум­њив ен­тузијазам који је више и више растао и сједињавао све дру­шт­вене класе, и који се није могао несимпатисати (Л. Н. Тол­стој, Наведено дело, 379), до­да­ће­мо и оправдање које му је за мно­ге неприхватљиве ставове, ук­љу­чу­јући и непријатељски однос према руским добр­о­вољцима и србској суд­бини, исписала фило­лог Мила Стојнић (1924-2003). Толстој је, каже она, током прве поло­вине седамдесетих година “и мучно боловао и па­да­о у депре­сије и био опседнут идејом о смрти и измирио се са њом”, чиме се “одвојио од судбоносних процеса који су се одвијали у руском дру­штву” (Исто И, 5). Могло би бити и тако, али се не сме за­немарити ни велик утицај његових речи на многе у Русији, који су преузи­мали његове ставове и потом их ширили даље, било као св­о­је, било као “позај­м­љене” од великог писца. Једно или друго, на исто му иза­ђе, Лав Нико­ла­је­вич Толстој је руском добровољачком покре­ту у Србск­о­-тур­ском рату 1876. године (и не само њему, већ и до­бровољаштву уопште) при­чи­нио неизмерну штету.

Можемо само нагађати да ли је Толстојева антидоброво­љачка “мисао” утицала не само на Брозов зликовачки дух да марта 1947. године србске добровољце из србских ослободилачких ра­то­ва прогласи профашистима, већ и на његове подалеке полити­чке наследнике да, и поред бројних упозорења, негују комуни­с­тички профашизам.

Антидобровољачком политиком, укидањем обавезног вој­ног рока, основним и средњим школовањем без понављања и мо­гу­ћношћу да се до факултетске дипломе за минџамент, икебану и друге сродне “науке” дође за неколико рата, пресељавањем “рад­них људи и грађана” у градске центре и нестајањем сеоског ста­нов­ништва, Србска Земља одриче се одбране и себе пушта низ во­ду, по “укусу” оних који своју “интелектуалност” покривају тврд­њом да, “кад се национал­но стави ис­пред демократског, отворен је пут за фашизам” или живе на пароли да је “патриотизам после­д­ње уточиште лопова”.

Ипак…

Уверење Јована Цвијића (1865-1927), географа, једно време председника Србске краљевске академије, да србски проблеми по­тичу отуд што су сво­ју кућу изградили насред пута, амерички новинар и књи­жевник Дејвид Бајндер (1931-2019) пропратио је за­писом од марта 2008. године:

“Дугорочно гледано, можда би се та кућа насред пута могла са­гледати на један знатно изнијансиранији начин: НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом наджи­вети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.

У то се уклапа и сећање Роберта Ситона Вотсона (1879-1951), енглеског политичког активисте и историчара, на посету једној великој болници испуњеној “мешавином аустријских и српских рањеника” (марта 1915), и речи главног доктора док га је спро­во­дио кроз одељења:

“Ако видите човека који се жали, тај сигурно није Србин!”

Мада, то су били нешто друкчији Срби од оних око 120.000 младих људи – неки кажу и читавих 300.000 -, називаних онда “нај­кре­а­тивнијим делом српског народа”, који су почетком деве­де­сетих година прошлога века, у страху од рата и могуће војне мобилизације, избег­ли из Србије на фашикратски Запад – а куд би друго.

11. март 7532(2024)

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: