Мирослав Пушоња: Дипломате

”Рат је могао бити избегнут”, изјави академик Мухамед Филиповић на N1 телевизији не тако далеке 2016. За почетак рата оптужи Странку демократске акције. Амнестира 100% Милошевића. Каже да је Алију питао бар десет пута ко му је то наредио али никада није добио одговор. Ваља то имати на уму. Водеће западне земље су се бавиле градњом Уније па им је итекако требао пресек скупа у непосредној близини.

Свет се трансформисао.

Понцијев раст и Понцијеве мере штедње

Да се подсетимо:

”Понцијева шема је тип преваре којом је Чарлс Понци (Charles A.Ponzi) у двадесетим годинама, двадесетог века, преварио на стотине Инвеститора. Понцијева шема обећава веома високе камате на позајмице инвеститорима.

Како то ради:

„Предузетник“ објављује да ради на веома профитабилном послу који гарантује високе приходе и профите али му је потребна позајмица тј. готовина. „Инвеститор“ А даје „Предузетнику“ зајам од 1000 долара са роком враћања од 90 дана и каматом од 100 долара која се исплаћује деведесетог дана. За време тих 90 дана „Предузетник“ налази нове „Инвеститоре“ Б и Ц обећавајући им исто. На крају периода он „Инвеститору“ нуди да му врати 1000 долара и камату од 100 али и да не диже главницу па и камату нудећи поново исте одличне услове. Новац за ту намену поседује јер је добио средства и од „Инвеститора“ Б и Ц. Већина „Инвеститора“ се полакоми и не подиже новац тј. реинвестира. Појединци који не верују буду исплаћени на лицу места, од новца који је добио од других, и то подиже „рејтинг“ „Предузетника“ као пословне и озбиљне особе. Број „Инвеститора“ се повећава.

Ова операција траје једно време и завршава се тако што „Предузетник“ побегне са новцем или објави проблеме у исплати или банкротира, јер је дошло до поремећаја на „тржишту“ одакле је имао велики приход.” Википедија
Прве практичне вежбе одржали су нам газда Језда, и мајка Дафина. После тога све је било лакше.

Како то ради Запад?

Ко би могао да помисли на то да светска економија почива баш на овом моделу преваре, а не постулатима Милтона Фридмана. Професор Јанис Варуфакис је 2016. године објавио дело, ”А слаби трпе оно што морају”, баш у дану када је академик Филиповић дао цитирану изјаву. Лагуна је превела и публиковала Варуфакисову књигу наредне године. На нашу жалост, ништа се није променило, нити у свету, нити код нас. Варуфакис је прецизно објаснио постојеће принципе на којима почива економија ЕУ и САД. То су периоди Понцијевог раста у којима се стиче утисак да економија цвета, а да човечанство нема разлога за бригу. И тако бива све док дужници код којих се нагомилава дуг, не поклекну пред лавином дуга и престану да га враћају. Онда следи ”стезање каиша”, затварање предузећа, рецесија и патња. То је почетак другог периода познатог као – Понцијеве мере штедње. У току тог периода једна рестриктивна мера стиже другу, а један кредит за враћање нагомиланог дуга стиже други како би се одржао привид да се укупан дуг смањује. Земља пада у дужничко ропство код великих страних банкарских система. Болнице, школе, плате, пензије – сви морају да стежу каиш и испаштају, констатује Варуфакис. Из ригидних мера штедње (читај нове глобе обичног света кроз порезе, смањена примања, скупљи новац), док дуг и даље расте, први се намирују страни повериоци – банке. Земља тоне. Становништво исељава. Безнађе и апатија узимају данак. Ивина пророчка мисао добија на снази. Паметни ћуте. Будале говоре. Пробисвети се богате.

А све је почело добро осмишљеном симулацијом раста. Варуфакис каже да економске активности јесу цветале и код мање развијених земаља, попут Грчке и Португалије али испод видљиве површине прави послови су нестали. Док је већина инвестиција код слабије развијених убацивана у грађевински сектор, њихови традиционални послови су нестали јер су удављени конкуренцијом пристиглом из развијених земаља са вишком. ”Мехури пружају велике шансе пробисветима, али стварају врло мало смислених, одрживих радних места, посебно када велики немачки, холандски и француски конгломерати долазе ужурбано да би купили локалне фирме, а потом гасили њихове производне програме и користили њихову инфраструктуру као складишта да би сместили своје вишкове из матичних погона. То време успона на периферији Европе се поклапа са падом животног стандарда слабијих”. Ј. Варуфакис . Били су то радници разореног производног сектора. Ове Варуфакисове речи можемо проверити чим се приближимо наплтној рампи у Шимановцима или одемо у некадашњу индустријску зону Раковице (ИМР; Југострој, Фригострој, Рекорд и ДМБ, некадашњи гиганти су нестали, а на њиховом месту расту гига тржни центри светских добављача).

И док је у периоду после Другог светског рата школа испразнила села, а индустријализација напунила градове; насилна деинструлизација крајем прошлог века укинула је производна радна места у градским срединама и запечатила судбину већине у тим слабо развијеним економијама.Ни назад на село, нити у уништене фабрике на чијим плацевима су никли трговачки центри земаља са вишковима.

Шта ће бити на крају? Да ли је могуће преживети са пројектованим трајним мањковима где јавни дуг (државе) узима астрономске износе, а правих послова који генеришу вишкове ни на видику?

А ствар је у томе што земље које генеришу вишак присиљавају оне друге да генеришу мањак. Значи уместо демократије функционише моћ јачег: Брисел (администрација ЕУ) – Франкфурт (Бундесбанка) – Берлин (Влада Немачке). А изнад њих лебди Вашингтон. Слабији се мора покорити овом тројном пакту. Чак и Француска! Постоји једно правило у психологији описано когнитивном дисонанцом. Оно каже да је добро када се сложите са владајућим ауторитаризмом, ирационалношћу и злобом. Стаљинизам је на Западу дефинисан баш тако. Али зар тако није дефинисан и данашњи Запад? Ако су поменуте три институције нешто што се не оспорава већ пажљиво слуша без коментара у Унији, нису ли онда слобода, демократија, радно место и човечност атрибути ортодоксне мисли која се не допушта? Ако је тако, онда Европа чека на њене Солжењицине. Знајући њену историју нисам сигуран да ће их дочекати. И поред свега не искључујем могућност да наши стратези који су наумили да наставе са упошљавањем грађевинског сектора (ЕКСПО) знају више од мене. Да ће наша судбина бити другачија од оне како је ја видим. Али, дај Боже. Све бих радио другачије….. Јер, продати неповратно душу ђаволу (а и сва добра, па и децу), пошто су је продали други (за Понцијеву шему раста!), није знак разборитости већ поводљивости.

Мирослав Пушоња / Васељенска