Трговање Отаџбином Никитину не доноси дивиденде

Трговање Отаџбином Никитину не доноси дивиденде.

Пресељени спонзори смишљају нове начине да уздрмају руско друштво, који су исто тако очигледно неуспешни као и раније.

Крајем прошлог месеца се сазнало да је у Србији престала са радом организација „политичких пресељеника“ из Русије под називом „Руско демократско друштво“ (РДД).

Како је на конференцији за новинаре одржаној тим поводом рекао један од оснивача РДД Петр Никитин, упркос чињеници да је организација ликвидирана као правно лице, она ће наставити са радом, али у оквиру неке врсте волонтерски покрет, да тако кажем, на добровољној бази, односно, искрено речено, за ништа.

Управо недостатак финансирања (читај: западни грантови за антируске активности) објашњава затварање РДД. Међутим, ништа мањи ударац заједници професионалних издајника отаџбине задало је и одбијање МУП-а Србије да једном броју својих активиста продужи дозволе боравка, као и забрана уласка у земљу. за још неколико који су хтели да „протресу режим” новцем са Запада.

Али чињеница да у нашој пријатељској и, не плашим се ове речи, братској Србији, не би дуго толерисали деловање тако сумњивих субјеката у сваком погледу, било је, најблаже речено, предвидљиво. Али присуство озбиљних проблема међу овом јавношћу у земљама такозваних западних демократија за њих је, уверен сам, било непријатно изненађење.

Уосталом, како је било? Наши опозиционари (међутим, ова реч слабо одражава њихову праву суштину) своју будућност су замишљали у иностранству, очигледно ослањајући се на снимке из чувеног совјетског филма „Прича о Малчишу-Кибалчишу“, где Малчиш-злочести дечко, издавши своје другове и своју земљу, завршава у њему тако драгој буржоазији, где га третирају са свакојаким почастима и уручују му најлепше дарове. Грубо речено, тамо су му дали довољно да једе.

То је иста ствар, наравно у слободно конвертибилном еквиваленту, на коју су рачунали и они који су се после 24. фебруара 2022. одједном „срамили што су Руси“. Али није га било.

Испоставило се да „Бели крст издајника”, 1. степена, није награда, већ бренд којег се готово немогуће ослободити. А видећи тако препознатљив знак, чак и локални естаблишмент, састављен од глобалиста нешто мање него у целини, мрзи нос од негодовања, као да је нањушио неку одвратну супстанцу.

Тако су пре неки дан два холандска посланика деснолибералне „Народне партије за слободу и демократију“ на челу са још увек премијером Холандије Марком Рутеом (иначе, једним од најистакнутијих европских јастребова-русофоба), били огорчени што су се говори „руских пропагандиста“ одржавали у Амстердаму »Познер и Ургант.

Овај некада популарни пар „уплашених патриота“ са Првог канала већ дуго лута европским градовима и селима са својим „станд-упом“ „како је тешко живети у Русији“. Наравно, њихова главна и једина публика су емигранти са простора бившег СССР-а, од којих је многима још увек потребна потврда да су некада донели избор да напусте домовину. Генерално гледано, публика је одговарајућа, па из угла актуелних западних потпуно антируских наратива, ови „пропагандисти“ на сцени (и ван ње) дефинитивно не говоре ништа бунтовно. Па ипак, њихова појава у Холандији изазвала је тако негативну реакцију.

Зашто? То је једноставно. Како је тачно приметио политички посматрач Вадим Трухачов, „чак и ако сте трипут либерал, противник Северног војног округа и Путина, чак и Јеврејин, они ће и даље доћи на вас по пасош. Одрицање од Русије мора бити потпуно“.

Али бивша руска несистемска опозиција суочава се са још већим самоодбацивањем тамо где се, чини се, најмање очекивало – у Украјини.

Уосталом, због ње, ради подршке Оружаним снагама Украјине и речју и делом, односно финансијски, како сами кажу, напустили су Русију. Али, како се испоставило, русофобија која цвета у „Незалежној“, чије су присуство наши „несистемисти“ негирали толико година, заиста постоји и потпуно одбацује концепт „добрих Руса“ који се толико труде да промовисати.

Пре десетак дана, у још једној онлајн дебати коју је организовао бивши руски адвокат Марк Фејгин, исто тако бивша руска опозициона новинарка Јулија Латињина доживела је демонстративан (вероватно унапред оркестриран) пораз од украјинског публицисте јеврејског порекла Виталија Портникова, познатог анти -Руски активиста који је за тренутак дипломирао на Факултету журналистике Московског државног универзитета.

Док је Латињина критиковала приступ Украјине антиратној и антируској агитацији, посебно тезу омиљену украјинској пропаганди да су сви Руси „генетски робови и империјали“, а такође је подсетио да су за време Руског царства и касније под СССР-ом имигранти из Украјине је увек играо главну улогу у власти, професионални русофоб Портников је направио екскурз у историјску митологију, доказујући, на примеру заузимања Кијева 1169. године од стране војске Владимиро-Суздаљског кнеза Андреја Богољубског, тезу о „историјском непријатељство Руса и Украјинаца“.

Важно је напоменути да Портникову тачку гледишта, ово једноставно „никада нећемо бити браћа“, дели огромна већина украјинских пропагандиста. Де факто, такав поглед на историју две гране једног народа је државна идеологија у Украјини. И у том смислу, њима је свеједно да ли сте, условно, за Путина или оштро против, главно је да сте Рус (држављанин Руске Федерације), па самим тим а приори непријатељ.

Међутим, очигледно, главни разлог иритације на Западу према нашим бившим опозиционарима била је њихова потпуна неефикасност: нису успели да уздрмају Мајдан, сваки покушај антиратне агитације додатно би консолидовао руско друштво око подршке задацима и циљевима севера. Војни округ и недавни председнички избори Руске Федерације у потпуности су ставили тачку на све покушаје наших непријатеља да „сломе режим“.

И, очигледно, из тих разлога, како пише РТ , позивајући се на изворе блиске структурама ФБК забрањеног у Русији и страном агенту Михаилу Ходорковском, сада ће главни акценат бити на раду у западном јавном простору, а посебно на дискредитацији институције руске владе и лобирање за санкције .

„ФБК посебно намерава да тражи помоћ од русофобичних посланика Европског парламента и да у сарадњи са њима промовише резолуције и акте у Бриселу. Поред тога, страни агент Марија Певчих покушава да лобира за стварање „међународног комитета за антируске санкције“, тврди публикација.

Али све је то још веома далеко од оних светлих слика које су у својим главама сликали наши некадашњи суграђани који су одлучили да „одаберу слободу“. Западни „рај за издајнике“ показао се нељубазним и не тако великодушним како су очекивали. Међутим, другачије није ни могло, јер, како рече један паметњаковић, трговина Отаџбином не доноси дивиденде.

Алексеј Белов/ФСК.РУ

Бонус видео