Геноцид у Кучима – на Петровдан 1856

Историчар Драгутин Паповић бранио је подгорички споменик војводи Мирку Петровићу, тврдећи да је Црногорска похара Куча на Петровдан 1856. године била обрачун само са делом Куча који су радили за скадарског пашу.

Мало тако, мал’ овако

Бранећи подгорички споменик великом војводи Мирку Петро­вићу (1820-1867), понајвећем злочинцу из његушке лозе, Дра­гу­тин Паповић (1980), историчар, доцент на црногорском унезвери­те­ту на коме је, како нас о томе извештава црногорски портал ИН4С (ради под геслом “Није црногорски, ако није српски”), “за већину наставног кадра апанажа делеко битнија од научне исти­не”, искористио се (не)приликом да на Антени М (ваљда се овим усамљеним словом представља Монтенегро), у емисији ДРВ (скра­ћеница за дрвљаник или неку дрвенарију) издрви све што му се о главу разбило распитујући се о историјском збитију познатом као Црногорска похара Куча, на Петровдан 1856. године – Похара ко­ју он, у “научничком” непоштењу и уз тврдњу да то “није била похара ни обрачун са свим Кучима, него с онима који су против Црне Горе радили за скадарског пашу”, назива такозваном.

Како је дрвљење му тешко пратити као целину, његови ставо­ви биће у даљем тексту представљани уз неко од питања откуд црногорска мржња према Кучима. Кажемо црногорска а не Па­по­вићева јер нас је већ поменути ИН4С подсећао пре коју годину да је тај момак “имао својих момената када је ‘витлајући’ аргу­мен­тима, неспорним научним чињеницама разгонио дукљанске фал­си­фикаторе ‘на буљуке’, убједљиво доказујући српски коријен Црногораца”. На пример, било му је однекуд познато да је влади­ка Данило, онај из “Горског вијенца”, говорио за себе да је “воје­водич србској земљи”, да је владика Василије (1709-1750-1766) у својој “Историји о Црној Гори” записао да је “смјерни пастир сла­веносербскога црногорскога народа”, да је владика Петар Први (1748-1784-1830) “баш као и владика Василије, своју ‘Кратку историју Црне Горе’ поносно почео са Немањићима”, да су се у Цр­ној Гори “и народ и главари осјећали као Срби”, да су неки гла­вари црногорски пишући млетачком провидуру (24. октобра 1756) за себе навели да су “православне вјере христијанске и закона свете цркве васточне, а рода частна и света славено-сербскога од кога су происходили свети цари сербски и герцоги черногорски, равно тако патријархи и архијереји”, а “доказивати српски наци­онални осјећај Његоша и краља Николе било би излишно. То је аксиом”.

Све ће то Паповић прекрилити тврдњом “да је Српством била испуњена свака пора црногорског друштвено-политичког би­ћа, те да се свак ко не вјерује у овакве тврдње у исто може увјери­ти консултовањем бројних часописа, увидом у званичну преписку владара, те проучавањем културне и образовне политике”.

Посебно због црногорствујућег историчара Новака Аџића (1975) и његових исто(не)мишљеника, он је тада поручивао, у виду упозорења, да је “немогуће мијењати прошлост и да су ти поку­шаји равни покушајима главног Сервантесовог јунака”, те да ће се “дукљански фалсификати разбити о зидове вјетрењача”.

Поменути Новак тада се оглушио о дата упозорења, али се зато и сам Драгутин, пошто би учлањен у неко МИЛО му и “важ­но” владарско друштанце – посланик у Скупштини, члан Одбора за политички систем, правосуђе и управу, члан Одбора за про­свету, науку, културу и спорт, заменик члана Сталне делегације за учлањивање… није досетио да своје упозорење примени на себе (https://www.in4s.net/milov-istoricar-papovic-crnogorci-su-srbi-dukljanski-falsifikat/).

Откуд мржња

Покушаји кучких војвода, од Ивана Иликова Дрекаловића до Илије Радоњина Петровића (овај последњи, од 1737. до априла 1770. године био је гувер­на­дур брдских пле­мена, “пр­во Куча, Климента, Ва­со­је­вића, Бра­то­но­жи­ћа, Пипера, Бјелопав­ли­ћа, Хота, Кастра­та, ва­сего предјела зец­ка­го особ султан­ска­го царствија”), да зарад отпора турском поробљивачу обједине србска племена у Брдима, чињени су много пре оних којима је владика Петар И цр­но­горским нахија­ма припојио Бјелопавлиће и Пипере. Ван сваке сумње, ти се покушаји могу сма­тра­ти из­вором па­то­лошке мржње коју су према Кучима испоља­вали сви његови вла­дарски наслед­ници у Црној Гори: владика Раде (1813-1851), књаз Дани­ло (1826­-186) и књаз­/краљ Никола (1841-1921), нарочито овај у сре­дини.

Са гледишта бројних тумача црногорских и брдских одно­са, књ­аз Данило је први покушао “да сузбије племенску необуз­даност и својом крутом влашћу успијева да од племенских подвоје­но­сти организује државу”. То “сузбијање” изазвало је жестоке от­поре по Брдима, што је укључивало и “појединачно одметање”. Није се радило о одметању појединаца, већ се тим појмом обеле­жава “одметање Куча (1856), када се црногорска војска свирепим сретств­и­ма служила да их поврати и приволи на признање др­ж­авне власти. Застрашена казном Куча и остала племена савијају свој врат и покоравају се у потпуности Цетињу” (Вл. Влаховић, Међуплеменски односи у Брдима, Записи Це­ти­ње, књига XXII свеска 2. и 3 – август и септембар 1939, 123).

У свим оваквим или сличним тумачењима “свирепих” обрачу­на с Кучима, најуочљивији је труд свих тумача да се, применом добро познатог правила да циљ оправдава средство, и не помене злочиначки пут до “признања државне власти”, до “савијања вра­та” и до потпуног покоравања цетињским главарима. У кучком случају, сви се тумачи ослањају на приче које су на Цетињу сми­шљ­али књаз Данило и брат му Мирко и које су Куче пред­став­ља­ле као издајнике и турске послушнике. Никоме од њих није ни би­ло стало да знају да “ниједно племе црногорско није било изло­же­но толико свакодневним турским нападима као што је било племе Кучи. Али се ни Турци ни Арбанаси никога нису тако бојали као Куча. Јер су њихове чете крстариле свуда, не дајући Турцима ми­ра, прекидајући караване и сваки саобраћај између градова. Тур­ци­ма је то додијало и сама влада из Цариграда наредила је да се Кучи пошто-пото раселе, а да се њихова села опустоше и униште. Зато је Турска влада у другој половини 18. вијека послала војску и са седам страна напала на Куче, који су се витешки бранили и наносили Турцима ударе, све док су имали муниције и хране; а кад је нестало и једно и друго – били су принуђени да напусте своје домове и да гледају, колико се год може, да спасу од коначног уни­штења. Народ је бјежао… на све стране, а нарочито пре­ко Мораче и Мале Ријеке, гдје су их Турци сустопице пратили” (Томо П. Ора­овац, Знамените Црногорке, Земун 1940, 9).

Ако су чак и знали у којој су мери Турци угрожавали Куче, то им није ни био разлог да се озбиљније позабаве кучким држањем према Црној Гори и према Турцима. Иако ће један од тих тумача “високоучено” и, чини се, злонамерно констатовати да “у Брдима није никада покренута једна заједничка акција и организован један општи напад на Турке”, то му неће бити подстицај да каже ка­ко такав “општи напад” није организовала ни Црна Гора (она сас­та­вљена од четири нахије), мада су, каже, у многобројним сукоби­ма одбрамбене или нападачке при­ро­де уче­ствовале све црногор­ске нахије (оне поменуте у претходној загради) заједно или, ба­рем, “сва племена једне на­хи­је”. Зна ли се које су величине или мало­бројности биле те нахи­је и њихово становништво, онда така­в ње­гов закључак о “заједности” звучи заиста бесми­слено. Ипак, он ће за пример племенске сарадње навести брдска племена Ровца и Куче, која се огледала у заједничким нападима или заједничкој од­брани од Турака. “Пошто су Кучи били много изложени нападу од Турака, више него Ровчани, ови су им били као обавезни хита­ти у помоћ и помагати им у пушчаном баруту, који су Ровчани сами из­рађивали”. Као пример такве сарадње узима се турски на­пад на Куче 1774. године, познат као Прва похара Куча, кад су Кучи од Ровчана затражили помоћ, “јер су сва околна племена била против Куча и на страни Турака. Но како Ровчани нијесу могли прећи преко Братоножића са цијелом војском, пребаци се само војвода с три друга и затеку Куче опкољене у пећини у Малој Ријеци. Видећи да им нема спаса, ријеше се да ноћу крадом пребјегну у Ровца… Кучи су у Ровцима остали се­да­м година и с Ровчанима заједно одбијали нападаје турске… Сје­ћа­ње на ова ста­ра пријатељства и данас су у живој успомени код свакога и из јед­ног и из другог племена. Без претјеривања се мо­же рећи, да нема дјетета у Кучима и Ровцима, које не би знало за на­ведене случа­јеве међусобног помагања… Није остао у успоме­ни народној није­дан не само судар, него ни убиство ни крвна освета између ова два племена” (Вл. Влаховић, Наведени рад, 125-126).

Исти аутор, Вл. Влаховић, није ни поставио питање како се могло десити да Кучима у помоћ не притекну Црногорци који су им били територијално много ближи, а били су и бројчано јачи од Ровчана! И није ли таква и толика црногорска незаинтересо­ва­ност за кучку судбину била наговештај онога што ће Црногорци учинити Кучима средином наредног века.

Црногорска похара Куча

О ономе што су средином 19. века Црногорци учинили Кучима, заинтересовани читалац може се подробније обавестити из књижице Црногорска похара Куча овог аутора, објављене у Под­горици (два издања, 2010. и 2011) у Књижевној задрузи Србског народног вијећа. У овде датом тек­сту биће указано тек на неко­лико појединости везаних за тај ко­ли­ко геноцидан, толико и сра­мо­тан чин.

По једноставном објашњењу Марка Ми­љанова Поповића (1833­-1901), Куча, Дрекаловића, црногорског војводе (а не куч­ког, како то многи пишу!), књаз Да­нило слао је војску на Куче јер није успео да их приволи на покор­ност, односно да их натера “да плаћају данак и да им постави суд”.

Будо Симоновић, иа­ко “само” публициста а не и историчар од каријере, уз то неопте­рећен наводном “идео­ло­шком обавезом” званичних историч ара да за вечност прочитају, и напишу, шт­а се то у одређеном времен­ском пе­ри­оду дешавало и какву је улогу у тим дешавањима имала нека од­ређена личност, понај­бо­ље је схватио суштину свих зби­вања везаних за ту похару:

“Не­задовољство владавином кња­за Дан­и­ла које је тињало у наро­ду, нарочито у Брдима, подјари­ва­но… го­ле­мим невољама које су на самом почетку његове влада­ви­не доније­ли двогодишње војева­ње са Турцима, а потом и незапам­ће­на глад током 1854. и 1855. го­дине, послије Пипера и Бјело­пав­ли­ћа кул­ми­нирало је у Кучима.

У ствари, ово ратоборно горштачко племе које је стално било на вјетрометини утицаја и интереса и Турске и Црне Горе, уви­јек је било помало држава у држави. Непокорни и непослушни, Кучи се нијесу двоумили око своје националне припадности, али ни при­стајали да трпе и ћуте пред тиранијом и самовлашћем це­тињског господара. Још кад их је притисла двогодишња глад, ни­је­су више хајали за књажеву изричиту наредбу о укидању хајду­чије и стро­гој забрани упадања на турску територију и територију других сусјед­них племена гдје су се снабдијевали храном, плијене­ћи стоку и пља­чкајући од оних који су имали.

Историчари то углавном узимају као непосредан повод за ору­жану акцију црногорске војске, иако је потпуно јасно да је циљ био сасвим друкчије природе: књаз Данило је очигледно желио да Кучима песницом утјера рогове у главу и једном за свагда од њих створи тврду крајину и поуздану брану према скадарском пашалуку, те да и Турцима и цијелој Европи стави до знања да је то Цр­на Гора” (Будо Симоновић, Зеко Мали, Београд 2000, 117-118).

Бавећи се владарским заслугама књаза Данила, историчар Бранко Па­в­и­ћевић (1922-2012) истиче и да су на црногорској гра­ни­ци пр­е­ма Скадарском пашалуку, годинама, у виду необјавље­ног рата и без икаквих ме­ђусобних обзира, трајали оружани сукоби између Турака и Цр­но­гораца. Турске власти, каже он, непрекид­но су под­стицале све што је могло дестабилизовати црногорску државу, че­му је кључ­ни разлог било оспоравање црногорског с­у­веренитета на неке гра­ни­чне области, међу њима и на Куче. Када је већ успео, са своје главе, да и Куче сврста у црногорске гран­ич-­не области, није му предста­в­љало тешкоћу да домисли како је над њима, Кучима, “црногорски сувере­нитет имао санкцију више од једног стољећа” и око којих се ситу­а­ција све више компликовала. Турци су, каже он, “стално нала­зи­ли начина да подстрекавају Ку­че да одбију сарадњу са књазом­ и Сенатом. Средином маја 1855. године књаз Данило је упутио сво­је трупе, под командом војводе Мирка (својега брата – ИП), са задатком да спријече Тур­ке да под­буњују Куче и подстичу их на упаде на територију Брато­ножића и Пипера. Забринути развојем догађаја консули великих сила су одмах интервенисали код књаза Данила да хитно повуче своје трупе. Спреман да допринесе рјешавању спорова на миран на­чин, књаз Данило је издао наредбу о повлачењу црногорске вој­ске. На притисак представника великих сила књаз је прихватио споразум о примирју, по чијим се одред­бама у извјесном смислу привреме­но одрекао својих права над Дрекаловићима (братства у Кучима – ИП), с тим да они остану мирни и да убудуће не врше упаде на територију ван својих племенских граница” (Бр. Па­вићевић, Књаз Данило И Петровић Његош : Књаз црн­о­горски и брдски 1851-1860, Бео­град 1990, 232).

Најзабавније у целој Павићевићевој причи јесте то што упад црногорске војске у Куче он оправдава намером књаза Данила “да спријечи Турке да подбуњују Куче и подстичу их на упаде на територију Братоножића и Пипера” не објашњавајући при томе зашто је књаз своју војску послао на Куче а не против Турака, да њих “уразуми” и одврати од “антипиперских и антибратоношких” поступака. Да би оправдао своју уопштену поставку да су већ годи­нама трајали сукоби између Црногораца и Турака око неких гра­ничних области, Павићевић као најспорнију област помиње Ку­че над којима је наводни “црногорски суверенитет имао санкци­ју више од једног стољећа”.

У овоме последњем црногорско-санкционом ставу више је неистине но што једна реченица може да издржи. Најпре, ако је Цр­на Гора ратова­ла с Турцима због неких граничних области, то није могло бити због Куча, пошто су се Кучи налазили изван црно­горских граница. Потом, необјашњиво је откуд Павићевићу “на­лаз”да је Црна Гора пре “више од једног стољећа” имала свој суверенитет над Кучима, будући да су се Кучи сре­дином 18. века налазили далеко од Црне Го­ре, изван било каквог њеног непостојећег суверенитета, и да, та­да, ни Бјело­павлићи, ни Пипери, још мање Братоножићи, нису би­ли у саставу црногорске државе. По­ред тога, у том непромишљено измишљеном Павићевиће­во­м вре­мену, Кучи су били довољ­но са­м­о­стални и врло ујединитељ­ски расположени, тако да се њи­хо­ви тадашњи предводници, војв­о­да Радоња Петров и син му Илија Ра­доњин Петровић Дрекаловић, пот­писују као војво­де кучке и гувернадури брдских племена, “пр­во Куча, Климента, Васојевића, Братоножића, Пипера, Бјелопа­в­ли­ћа, Хота, Кастрата, васего пред­јела зецкаго особ султанскаго царствија”.

Или, како то пише Марко Миљанов, у доба војводе Радоње Петрова Дрекаловића (око 1712-1737) “Кучи су сасвим снажни по­стали, особито при крају његове владе, и то не само због тога што су освојили турске земље око себе, но и због познанства с Руси­јом, јер је војвода Радоња више пута ишао у Русију” (Марко Ми­љанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград/Подгорица 1989, 118. и 123).

И није за одбацивање породично предање које је потписник ових редова чуо од свога стрица Миљана Милошева (1898-1976), сјајног кучког паметара, и нешто старије тетке Станисаве, у седмом колену директних потомака војводе Радоње Петрова, да је војвода Радоња одржавао дипломатске везе са Русијом и да су те ве­зе “овераване” састављањем двеју половина “државног” печа­та, једне половине која се налазила код рускога цара и друге која се налазила код војводе Радоње, односно његовог представника. Прича казује да је један Војводин поклисар, путујући једном при­ли­ком према Пете­р­бургу а преко Котора, Трста и Беча (јер дру­го­га правца за путова­ње није тада било), заноћио у Његушима и тамо, у својој наивности, открио куд иде и са којим циљем. Ње­гови домаћини, казује то предање, убили су свога госта, узели му половину печата и свога представника послали у Русију да за њи­хо­в рачун обави “дипломатску мисију”, као наводни представник војводе Радоње Петрова.

Његушки домаћини, који су се до тада презивали Ераковићи, од тада постоје као Петровићи.

Све то Паповићу ништа неће сметати да каже како геноцидни црногорски упад у Куче “није био међунационални обрачун јер књаз Данило пише страним конзулима да Куче третира као и све друге Црногорце”. И додаје томе да “није то био ни идеолошки ни национални сукоб, него одговор државе Црне Горе на покушај де­стабилизације који су по налогу скадарског паше делови кучкога племена чинили тероришући остале Куче и Братоножиће лојал­не Цетињу”.

Лаж да књаз Данило “Куче третира као и све друге Црногорце”, највидљивија је из податка да је за одбрану од Омер-пашиног напада (1854) мобили­сао око 4.000 бораца (прикључило им се де­сет хиљада ратника из Бје­ло­павлића, Пипера, Куча, Роваца и Мо­раче), док је, према писању аустријског листа Иннсбрукер Нахт­рихтен од 28. јула 1856. године, преузетог из писма пристиглог из Цр­не Горе, Данилов брат војво­да Мирко “са 10.000 љу­ди кренуо на Куче и тамо побио 80 људи, спалио куће и запленио ве­лику ко­личину стоке која је би­ла расподељена између Црного­раца”. Загребачке немачке новине тада ће написати да се “упркос томе Кучи нису покорили; напротив, још више су се окуражили и про­гласили независним, иако је тражена турска заштита изостала”, а Паповић ће историјску истину о геноцидној Црногорској похари Куча – са подмуклом намером да избегне “послове” обухваћене појмовима оробити, поробити, олешити, опустошити попали­ти… –, “ублажити” својим “мишљењем” да је “термин похара неадекватан, јер прије свега означава крађу”, у овом случају запле­ну (отмицу) “ве­лике количине стоке која је би­ла расподељена између Црного­раца”.

И не само стоке – добро, то је могао бити шићар за сиротне црногорске пљачкаше и, узгред, убице бројних стараца, жена, деце у колевкама –, али том је приликом похарана и црква медунска и Кучима отете мошти светог Арсенија Богдановића Сремца ( ? – 1219-1263-1266), архиепископског наследника светога Саве. “Ка­зу­ју да су га калуђери до­ни­јели из Пећке патријаршије у Мана­стир морачки, но игуман мо­рачки Димитрије рекао је калуђерима да га носе у Куче, говоре­ћи: ‘Ту је слободан од Турака, а овдје га не смијемо држати близу Ко­лашина и других Турака’. И донијели су га у цркву медунску, гдје је стајао док је војвода Мирко дошао и понио свеца као и друго”.

Вратимо ли се Павићевићевој причи о црногорском упаду у Куче 1855. године, запазићемо изузетно значајну похвалу Данило­вој спремности “да допринесе рјешавању спорова на мира­н на­чин”, због чега је “из­да­о наредбу о повлачењу црногорске во­јске”, али у њој нема објашњава ни за једно ни за друго. С јединим циљем да оп­равда “мирну државотвор­ност” Данилову, и потпуно занемару­ју­ћи оно што се понекад зове научничко поштење (по свој прили­ци, он је тиме и заслужио да буде сахрањен уз државне почасти), због чега он испушта податак, њему можда и неважан, да је то “мир­но повла­че­ње” било ре­зултат Данилове наредбе вој­во­ди Мирку, свом бра­ту, да Куче уми­ри војно, “по сваку цијену”. А “сва­ка ције­на” тог вр­ло предузим­љи­вог војног похода било је осамде­сетак по­бије­них Куча, “скоро све стараца и дјеце” (Јагош Јовановић, Мар­ко Миља­нов : Историска и књижевна сту­дија, Цетиње 1952, 19-20).

Паповић се овог Јагошевог “жртвеног” податка не дотиче, али ће се зато потрудити да обезвреди запис Марка Миљанова, настао четрдесетак година касније “позивајући се на казивање других људи” да су Црногорци иза себе оставили 243 (двеста четрдесет три) жртве, “већином цивилне” – свега су седамнаесторица били који су “пушке могли носити”. Као потпора томе послужиће му “сазнање” да су “побуњеници који су побегли у Скадар” сведо­чили о “свега” 130 (сто тридесет) жртава, старих, жена и деце. Бу­далаштином о наводним побуњеницима избеглим током Похаре, у некој ранијој или каснијој њеној фази тако да им уистину није могао бити познат стварни број страдалих, Паповић настоји да уте­мељи своје “теоријско” образложење онога што ће изДРВити у Антени. У том циљу, он ће рећи да је Марко Миљанов у време Похаре био на Цетињу, као перјаник књажев, да је “тамо остао још неко вријеме и није познато да је исказао било какав протест због наводне суровости према његовим племеницима… (а) ако је остао тамо, да ли је могао сазнати шта се заиста дешавало”. Дода ли се томе и Паповићево “откриће” да је “симптоматично тако дуго ћутање на један тако стравичан злочин, искрсава питање да ли му је многогодишње школовање успело да га имало образује. Од првога слова у основној школи до уверења о свом докторату, Паповићу је било потребно можда и свих двадесет година, а Марка Миљанова који је научио да пише у педесетој години – он оба­ве­зује да оно што је од својих племеника сазнао о црногорском ге­но­цидном походу на Куче, напише чим је научио слово или два. Кад је већ тако, разложним треба сматрати што ће Паповић уст­вр­дити да “других извора о другој похари Куча нема”. Разложним, наравно, јер је Паповић једнокњижник, тако да му је недоступна остала латинска изрека која на србском гласи бојим се човека који из једне књиге учи.

Не може се рећи да је Бранку Павићевићу била непозната при­ча о “пробној” црногорској похари Куча (1855), пошто се том ствари Јагош Јовановић (1912-1999), историчар, бавио четрдесетак година раније. По свој прилици, ти су му подаци, барем у он­ом “жестоком” делу, морали бити непријатни, па се он радије осло­нио на Марка Миљанова ко­ји о том мрачном догађају, не зна се зб­ог чега, није забележио ни једно једино слово.

Похару из 1855. године Јовановић доводи у везу с плановима књаза Данила и војводе Мирка да Куче вежу за Црну Гору и тако остваре оно што није пошло за руком Петру Другом. У тим њиховим пл­ановима, исто као и у плановима Његошевим, Кучи су би­ли “нај­осетљивија тачка, једно стратегиски (а и по сво­јој слободарској традицији) врло значајно племе, сусједно сјеверноалбан­ским пле­ме­нима, на које се рачунало као на савезнике у бор­би про­тив Турака, али стално немирно и непослушно, за раз­ли­ку од дру­гих племена у Брдима, која су се већ била милом или силом потпуно сјединила с Црном Гором.

Кучи су се и даље држали одвојено од Црне Горе, иако је још Његош упорно радио да им постави власт каква је била у Црној Го­ри и да им наметне порез као и другим племенима… Кучи ту власт нису сматрали својом… (а) за порез нико није хтио ни да чује… Али оно што Његош није могао постићи, морао је постићи књаз Данило у сасвим другим условима и приликама, када се одлучније морало радити у интересу једне политике прибирања по сваку ци­јену свих снага потребних Црној Гори за појачану осло­бо­дилачку борбу против Турака. Што није могао постићи на мир­ни начин, он није презао од силе, јер је знао да ће и таква употреба силе у крај­њој линији бити корисна за Црну Гору и државну поли­тику, која је на истом степену државног развитка заиста била најкориснија.

Због тога је он крајем јуна 1855 г. послао с војском у Куче свог брата војводу Мирка с наредбом да по сваку цијену умири Ку­че и натјера их на поштовање државних одлука. С војском војводе Мирка требало је да сарађују и сва племена у сусједству Ку­ча, јед­но што је књаз знао да ће Кучи дати жесток отпор, а друго што ни сам књаз није желио да се само Катуњани обрачунавају са једним племеном, које пркоси на вратима Скадра и Подгорице као орга­низованој држави. Због тога је морао што прије скршити њихов отпор, једним муњевитим изненадним нападом присилити их на предају, како Турци не би имали времена да интервенишу… Борба је била врло жестока за три дана, и у њој је погинуло 80 Куча (ско­ро све старци и дјеца), а од нападача 12 људи. Али, ова војнички ус­пјела акција није, што је најважније, успјела поли­тич-­ки, јер је војска убијала мирно становништво, што јој Кучи нијесу могли оп­ростити, него су са још више мржње дочекивали све што им је до­лазило с Цетиња” (Трифун Ђукић, Марко Миљанов, пред­говор за Целокупна дела Марка Миљанова, Београд 1930, 18-20).

Има ли се на уму Јовановићева прича о “крај­њој линији”, о “к­о­рисности за државну политику”, о “истом степену државног ра­з­ви­тка”, тешко се могу разумети његови упоредно изложени ста­вови о Кучима као племену са “слободарском традицијом”, о савезништву с њима у борби против Турака, али и о њиховој “немирности и непослушности”. И мора се поставити питање да ли су ова два обележја негативна само због тога што се ради о кучком односу према Црној Гори, или их треба применити и на више­вековно кучко ратовање против Турака. И немогуће је објаснити чиме Јовановић правда Данилов и Мирков труд да Куче умире и на­терају на поштовање државних одлука, иако Кучи тада нису те­ри­то­ријално припадали Црној Гори.

И не зна се да ли пркос “на вратима и Скадра и Подгорице” важи само кад се ради о односу Куча према Црној Гори а не и пре­ма Турцима. Или се, можда, све то могло односити на Црну Го­ру ко­ја је, уместо да пркосно удари на слична врата с друге стране, сво­је војнике и војнике осталих брдских племена окренула проти­в Куча. А кад их је већ тамо послала, мора се поставити и питање да ли се они који су у Кучима ратовали против стараца и деце могу назвати људима, као што их је назвао Јовановић.

Напад на Подгорицу

У време док се на србској страни разми­шљало о нападу на Подгорицу, турски војни планови окренули су се према Малој Азији. Процењујући да би то могао бити прикла­дан тренутак за остварење замишљеног похода, владика Раде по­звао је на Цетиње кучке, пиперске и бјелопавлићке главаре и пред­ложио им да заједно ударе на Подгорицу. Да би му се план могао остварити, нај­више би морали “залећи” Кучи и Пипери. Војвода Ву­кић По­пов Петровић баш и није био вољан да тек тако зарати против под­горичких Турака бојећи се да би Турци, ако напад не успе, мо­гли Кучима забранити да улазе у подгорички пазар. Због тога, тражио је да се напад припреми тако “да се Подгорица мора зау­зе­ти по сва­ку цијену” (Ј. Јовановић, Стварање црногорске државе и развој црно­гор­ске националности, Цетиње 1948, 211).

Без обзира на своју мудрост и умереност, или можда баш због тога, Станко Стијепов, отац књаза Данила, није могао одвратити владику Рада од ње­го­ве намере, и фебруара 1832. године Црно­горци ударе на Подго­рицу очекујући помоћ од Хота и од Куча. Кад је напад почео, по­ка­зало се да није све најбоље припремљено, тако да су се Турци лак­о одбранили: Хоти не дођоше, а Ву­кић Попов, пошто је са кучке стране, од Дољана, видео да се на­пад не одвија како се очекивало, предложи црногорском кома­н­данту Ива­ну Ивановићу који је у међувремену напао на Зету, да се пову­че. Да ли због Ивановићеве друкчије процене војних прилика, или је уредно повлачење било не­могуће, настављено је с окршајима: црногорској страни прикљу­чи­ли су се и Брђани и Затрепчани, али је турска војска била успе­шнија, те срп­ску “војску сву растје­рају од Подго­рице” (М. М. По­повић, Исто, 231).

После је, да би се како-тако сачувао образ владици Раду и да би се сра­мота за пораз пребацила на Брђане, протурена прича да се то десило јер су Турци, наводно, “успјели да потплате неколико главара који су и дотада били у турској служби” (Ј. Јовановић, Стварање црногорске државе…, 212).

О Владичину (и брдском) нападу на Подгорицу, руски конзул у Ду­бровнику Јеремија Гагић (1783-1859), рођен у околини Крагујев­ца, об­а­вестио је свог министра спољних послова у Пе­тербургу:

“Концем минулога фебруара (1832) Црногорци су опет покуша­ли да заузму Подгорицу и да присаједине Црној Гори Зету, но покушај будући бесмислен, био је неуспјешан и сасвим несрећан за Христијане зетске и албанске, који су учествовали у овом дјелу. Црногорци су некако успијевали да зетске, хотске, малисорске и ми­ридитске житеље грчког и римскога вјероисповиједања (право­слав­це и католике – ИП) подигну против Турака… Изашли су из својих граница, разредили се у стану близу Подгорице, једним ди­јелом војске окружили су је и принуђавали да се преда, али посли­је осам дана изненада ноћу оставише Подгорицу и при њој један топ; срамно и стидно, без нужде, повукли су се у своје границе, пре­давши освети турској побуњене и устале против њих зетске и ал­ба­нске хришћане, чије свештенике и старешине Турци неми­лос­рд­но истребљују” (Душан Д. Вуксан, Поход владике Рада на Подго­ри­цу, Записи, ча­со­пис за науку и књижевност, Цети­ње, 1930, књига VI свеска 5 – мај 1930, 282).

Ето чега су се Кучи заиста с разлогом прибојавали ако омане “братство по оружју” са Црногорцима; Црногорци се лако могу по­вући “у своје границе”, а они, Кучи, без икакве и ичије помоћи, та­да остају на милост и неми­лост турској сили.

Подразумева се да у папирима владике Рада нема никаквог тра­га о овом прома­шају по­д Подгорицом јер је Владици, по приро­ди ствари, одго­варало да се ње­гова вој­ничка неспособност сасвим прикрије. То се нај­лакше мо­гло учин­и­ти пребацивањем од­говорно­сти на друге, у ово­м случају на Брђане, пре свега на Куче, али и на “генерала” Ивана Ивано­вића, Подго­ри­чанина, који је као руски оп­у­номоћеник био пред­сед­ник црно­го­р­ског Се­ната и који је ко­ма­н­довао делом црн­о­го­р­ск­е војске.

Понегде се може прочитати и да су Кучи, Пипери и Бјелопавлићи оманули, али они су били на страни од Дољана, северо­ис­то­ч­но од Подгорице, и нису могли утицати на дешавања у зетској ра­в­ници; они су чекали на знак да се ствари у Зети повољно разви­јају, после чега би борбе отпочеле и с кучке стране. “Да је Станко Сти­јепов имао разлога што је… одвраћао Вукића и Рада да не уда­рају на Подгорицу, по­твр­дило се доцније, кад је његов син, књаз Данило, сјединио Куче, јер Турци су му их опет разјединили и узели к себи, иако се го­во­рило да је турској царевини кренуло по злу” (М. М. Поповић, Исто, 231). Што ће рећи да Кучи за време владике Рада нису ни били сједињени, те тако, барем половично “виси” подмукла Паповићева прича да је “дио Куча ушао у састав Црне Горе у Његошево вријеме, а остатак после Берлинског кон­греса”.

Паповић све то занемарује ослањајући се мало на своје лично “научничко” (не)поштење, а мало на нага­ђања да се “јединство” десило 1831. или 1832. године. Једини “из­во­ри” таквој претпоставци јесу понуда владике Рада да Вукић По­пов “приведе” Куче Цр­ној Гори, одговор Вукићев да се тако нешто може десити тек уко­лико Црна Гора и Кучи заје­д­но ударе на Подго­рицу и узму је и, у мешавини с тим, неуспели на­пад на Подгорицу. Све то, не само са кучког гледишта већ и ло­ги­ч­ким и језичким ту­мачењем наводног међуплеменског споразума, значи да је црного­р­ски пораз под Под­горицом онемогућио кучко-црногорско сједи­ње­ње, те да, уисти­ну, Кучи тада и нису прикључени Црној Гори.

Ни Ђоко Пејовић није баш најсигурнији да ли је Петар Други по­стигао некакав неодређени усмени договор о јединству са Кучи­ма, али наводи да је у пролеће 1832. године упозорио Куче да се у слу­чају одступања од договора “више Срби звати нећете него Бран­ко­вићи” (Ђ. Д. Пејовић, Исто, 460). На другом месту он изричито каже да су Кучи при­саједињени Црној Гори 1832. године (Ђ. Д. Пејовић, Исто, 181), на два места го­во­ри о казненим ме­рама про­тив незадовољних Куча, а једном то наводно присаједи­ње­ње пре­бацује на 1831. годину, с тим што за так­во “коначно не­од­лучено” стање на врло примитиван начин окривљује “објектив­но протур­ски оријентисане снаге” у Кучима:

“Питање јединства Куча са Црном Гором, проглашено среди­ном 1831. године, због привредно-географског положаја овог пле­мена није могло бити коначно одлучено. Упућеност Куча на под­горички пазар морала је све више слабити њихове везе са Цр­ном Гором. Прижељкивано заузимање Подгорице заједничким снага­ма и остваривање територијалног и економског јединства са дру­ги­м крајевима земље тада није могло бити реализовано… Тада онемогућени отпор стварању тјешњих веза Куча (међу којима је требало и суд поново успостављати) са Црном Гором појавиће се у почетку 1846. године на истим основама, у вријеме ор­гани­зо­ванијег и енергичнијег супротстављања централизму Пет­ра Дру­гог, под непосредним руководством војводе Ђорђија–Џуџа Рад­о­њина Дрекаловића (Прелевића – ИП). Непостојање територи­јал­не заједнице са Кучи­ма, политички и други разлози свакако су и даље утицали на степен јединства и начин односа највећег ди­јела овога племена са Црном Гором” (Ђ. Д. Пејовић, Исто, 112).

Наводно протурског расположења србских Куча држи се, као пијан плота, и Паповић помало у јуначком страху додајући да се “не ради о свим Кучима, него само онима који су подмићени или су туркофилски опредељени и ангажовани за борбу против Црне Горе – ради се о елиминацији туркофилских снага у тим племенима”.

На страну “откриће” да Кучи нису једно племе већ више племена (“у тим племенима”), али неписменом какав је и ослањајући се на смицалице књаза Данила и брата му Мирка, које су Куче пред­став­ља­ле као наводне издајнике и турске послушнике, није се дало да прочита да “ниједно племе црногорско није било изло­же­но толико свакодневним турским нападима као што је било племе Кучи. Али се ни Турци ни Арбанаси никога нису тако боја­ли као Куча. Јер су њихове чете крстариле свуда, не дајући Тур­ци­ма ми­ра, прекидајући караване и сваки саобраћај између градова. Тур­ци­ма је то додијало и сама влада из Цариграда наредила је да се Кучи пошто-пото раселе, а да се њихова насеља опустоше и униште”.

Према писању Марка Миљанова, војвода Мирко, тај Паповићев угледник “овјенчан војничком славом”, из цркава на Косору и Медуну, руским парама грађеним и украшаваним, “све из њих понесе (а) ни гробове пред црквом није оставио, но све поло­мише, што ни­је огањ могао изорети”. Своје “грозно безакоње”, иако је у Куче ушао под паролом да тамо није кренуо да се коље са хришћанским народом, “оправдао” је речима да “није ово црк­ва но џамија”.

Помиње ли се књаз Данило, Мирков мало брат а мало наредбодавац, што је време више пролазил­о, тума­чи његовог лика и (не)дела све су се више утркивали у нала­же­њу што леп­ших и по­хвалнијих ре­чи о њему, а чини се да је Бранко Па­вићевић у томе предњачио прећут­ку­јући да “при­јеки поступак” у Кучима није био ни од државног ни од владар­ског интереса, пошто су Кучи и после похаре остали под ту­рском влашћу, али и да је баш за њега, Данила, његов цетињски прет­ходник написао онај добро познати двостих: “Коме закон ле­жи у топузу / Трагови му смрде нечо­вје­штвом”;

И, за сам крај

Уз Паповићеву “науку”, ево неколико кратких напомена:

– Кад каже да је смрт војводе Мирка “остала неразјашњења, сумња се да је отрован јер није дозвољавао да се са стране утиче на владавину његовога сина Николе” – не досећа се да га је за злочине у Кучима стигла Божја казна… Могао је код Марка Миља­но­ва наћи бројне примере за то јер “у сваком племену и селу броји се ко је што у Кучима тога пута чинио. Ко је добро чинио, добро му народ и збори; ко је зло чинио – прије га проклињаху а сад га жале, јер им се зло догодило, па народ набраја каква је којега злочинца Божја казна стигла”;

– Доказани србски непријатељи са стране – од књаза Данила “позајмили” су рецепт да Србе оружано, увек геноцидно, нападају на празничне дане. Ако Паповићу то није познато, онда се са сигурношћу може рећи да не зна ни ђе се теле веже;

– Кад каже да “иницијатива за уклањање споменика (војводи Мирку, из Подгорице – ИП) долази од Српског националног савјета”, томе иницијатору приписује намеру да црногорски упад у Куче представи као “идеолошки и национални сукоб”, као “међу­национални обрачун”, али занемарујући чињеницу да је војвода Мирко своје светогрђе “оправдавао” тврдњом да србске цркве у Кучима нису србске богомоље већ џамије (што се не може друк­чије тумачити него као црногорствујуће антисрбство) и не схва­та­јући да употреба појмова “Црногорац”, “црногорски”… указује на завичајност, из свега извлачи закључак да “та идеолошка страна негира постојање Црногораца као нације”; баш као да је црногорска нација настала пре Потопа а није измишљена кому­но­усташким декретом од маја 1945. године;

– Своје питање зашто би споменик војводи Мирку, пошто се измести из Подгорице, “био прихватљив на Цетињу”, као и сопствено запажање да “ако је то радио онда му нема места ни тамо”, подмеће не би ли се црногорствујуће идеје укорениле на што ши­рем црногорском и брдском подручју;

– Кад већ каже да “није наишао на податак да је после 1919. године говорено о похари”, није сувишно указати му да су подгори­ч­ке Српске новине (број 5, од 6. априла 2010), под насловом “Црно­горске похаре Срба”, објавиле да је “ових дана из штампе, у издању Књижевне задруге Срп­ског на­родног вијећа Црне Горе, изашла књига историчара Илије Пе­т­ровића под насловом ‘Црно­горска похара Куча’, не прва, не дру­га или која већ по реду поха­ра, већ ЦРНОГОРСКА похара. Хвала ти, Боже! Ко­начно да неко ствари назове правим именом! Ево само једног отреж­њујућег ци­тата из ње: ‘Територијално проширење Црне Горе на рачун срп­с­ких пле­ме­на из Брда, уколико Црногорци нису Срби, већ – према дук­љан­ској фна­уциЉ – нешто што је сасвим различито од Срба, мо­рало би бити црно­горска окупација српских крајева а све жрт­ве црно­гор­ског отимања тих подручја, чак и појединачне, биле би последица црногорског зло­чина заснованог на расизму’… И за­иста, уколико Црногорци нијесу Срби (а више нијесу, јер са­ми ка­жу да нијесу), онда је територијално ширење црногорске држа­ве изван данашње цетињске општине на околна српска пле­мена у Данилово и Николино вријеме било процес у којем је нови оку­патор смијенио старога. Тако је испало након ‘обнове црно­горске државности’, сви­ђало се то нама или не. Гдје је српска ин­те­лек­туална елита да то данас ја­сно саопшти своме народу? За­што о томе, част ријетким изузецима, ћу­те толико српски пјес­ници и пи­сци, толико само­ув­је­рени истори­чари и академици? Зашто сво­јим ћутањем бране не­одбрањиво, а сво­јим јавним дје­ло­вањем ут­врђују баш оно про­тив чега се наводно бо­ре”?

– Уз подсећање да извесни хрватски повјесничар Стјепан Лозо, у тексту под насловом “Идеологија и пропаганда великосрп­скога геноцида над Хрватима – пројект ‘Хомогена Србија’ 1941”, објављен у Спљету 2017. године, на 736 страна укориченог тоа­лет­ног папира, пише да су Срби током Другог светског рата “про­водили геноцид над Хрватима и тко жели више о томе знати нека узме моју књигу у руке”, да је “и постојећа парадигма о ‘стра­шним’ усташама на неки на­чи­н творевина великосрпске пропа­ган­де”, да је “права ис­ти­на да усташе до љета 1941. и српске побу­не нису чинили ника­кве посебне злочине према Србима, то сва­т­ко може провјерити у мојој књизи, те да су функционирали као нека врста народне са­мо­обране од великосрпскога геноцида”, по­стаје јасно да се својом мрзилачком причом тој врсти придружује Драгутин Паповић, можда старином из Куча, покушавајући да за рачун ововремених црногорствујућих отпадника од Србства, оп­равда црногорски геноцид над србским Кучима, на Петровдан 1856. године.

Илија Петровић / Васељенска