Сале Коларевић : ИСТИНА О ВЕЛИЧИНИ ДУШАНОВОГ ЦАРСТВА

Историја XIV века прекројена је да би одговарала геополитичким интересима великих сила у XX и XI веку. У том смислу, Душаново царство је најнезгоднији сведок истине о природном етничком пространству једног народа који је данас исцепкан на много малих нација.

– Александар Шаргић

Повест о Душановом царству „на три мора” је подметнута и припада контексту фалсификоване српске историје ватиканско – бечко – берлинске историјске катедре о Србима.
Сpбија цара Душана Немањића није излазила само на три мора: Јадранско, Јонско и Бело, од 1921.г. преименовано у Јегејско море. Царство Душана Силног је било знатно веће од лажно представљене величине царства које „излази на три мора” као производ учења поменуте историјске катедре.

Чак је и неопагански доктор аутохтоне историје, покојни Јован Деретић приповедао о Србији цара Крепимира Оштривојевића „која је била за трећину већа од Душанове Србије”. При томе мало данашњег народа зна да је крштени српски цар Крепимир (815 – 840.) омасовио христијанизацу Срба, што је још значајније од територијалне величине Српске државе. А и толика држава Панбалканика рађа се (почетак IX века) упоредо са омасовљењем христијанизације балканских Срба!

Под Крепимиром из династије Оштривојевић Србија јесте имала највећу територију у новој ери, Загpеб се звао Србиново, Солин (Сплит) био поморски центар српске државности раног Средњег века, а Скадар традиционално престоница србске државе, али Крепимирова Србија није била за трећину већа од Душанове како је то учио др Деретић. Била је само мало већа од Душанове, за свега 1/6, а могуће ништа већа. Не зато што је Србија под царем Крепимиром можда била мања од историјских чињеница, већ зато што је Србија под Душаном Силним свакако била већа од наметнуте ватиканско-германске историографије.

Овде се у основи бавимо стварном величином територије српске државе и њених граница под Стефаном Душаном (1331 – 1355.), који је био цар СВЕ СРБСКЕ ЗЕМЉЕ И ПОМОРСКЕ, најнапредније и најразвијеније европске државе свог доба.

Француска државна карта , настала 1862.г., приказује границе и величину Србије под царем Душаном. Зеленом бојом је означена чисто србска етничка територија, остале боје приказују територију србског измешано са другим етницитетима (бугарским и арбанашким?). Границе на југу досежу готово до Коринтског залива, докле је испуњено углавном Србима и Власима. Источне границе Царства досежу готово до Босфора и преко делте Дунава скоро до Одесе и Крима. Душановој Србији, видимо, припада Славонија и Босна.

О границама Србије четрнаестог века далеко на запад сведоче и два србска манастира изграђена у време владавине Душана Силног. Први је манастир Купа код Обровца (северна Далмација) подигнут у време краља Милутина 1317.; обнављан је, тиме и довршен од цара Душана, године 1345. Други је манастир Крка, источно од Шибеника, изградила га око 1350. године у кањону реке Крке Јелена, сестра цара Душана.

Подразумева се да су манастири подизани свуда где су Срби (православци) искључиво били староседелачко становништво и чинили етничку већину. И на просторима Лике, Кордуна, Далмације, попут осталих провинција Царства 14-ог века, показује се Душаново заузимање територија са искључиво србским већинским становништвом, што недвосмислено говори о заправо ослобађању српских земаља. И наравно о цару Душану као ослободиоцу, оном ко повраћа србске територије у јединствену Српску државу. За разлику од модернистичке либералне историографије, где се може гумицом избрисати свака неодговарајућа историјска чињеница.

Према француској државној карти Српско царство излази на пет мора – и Мраморно! Импозантно је то што приказује простирање Царства од Истре и Алпа на западу, до Црног и Мраморног мора на истоку ; од река Драве и Дунава на северу, до Дарданела и Коринтског залива на југу.

Труд око брисања историјског сећања на величину територије Србије под Душаном Силним сагласан је труду око брисања сећања из србског народа ко смо, шта смо и какви били, да нам се случајно не деси да такви једном не будемо опет. И баш се ово прелама преко историографске представе о царству Душана Немањића, случајно зато што је ондашња Србија била најмоћнија и у сваком погледу најнапреднија држава Европе тог доба и што је цар Душан био персонификација правог народног владара, чувара и заштитника Православља?
Најоклеветанији србски владар у историји србске државности био је највећи чувар и заштитник Православља, а Душанов Законик био најузвишенији државно правни акт тог доба. И да није напрасно умро још у пуној снази („умро од грчког отрова” – Милош С. Милојевић), Србија би сасвим извесно понела епитет Трећег Рима.

На овој историјској карти  се такође види да на истоку Полуострва практично не постоји Бугарска. Јасно, Бугарска је после битке код Велбужда 1330., кад је војсковођа Стефан Душан убио бугарског цара, изгубила државно правни идентитет. Овде видимо да Срем такође припада Душановом царству, које се на југу протеже све до Пелопонеза. По овом приказу Србија Душана Немањића излази на 4 мора: Јадранско, Јонско, Бело (Егејско) и Црно Море.

Чињеница да је по распаду Душановог и Урошевог царства само српска војска изашла на Марицу 1371. да брани Балкан од најезде Османлија, потврђује да државе Бугарске у то време још нема, а читава територија Балкана је под управом српске властеле. Тако је тек изгубљеном битком са Османским царством на реци Марици 1371. покренуто пропадање средњевековне српске државе.

На крунисању Стефана Душана за Цара у Скопљу 1346. године, поред српског Патријарха Јоаникија био је присутан и бугарски Патријарх Симеон. Историјски податак да је и бугарски Патријарх учествовао у крунисању српског Цара непобитно нам говори да је Бугарска у то време била у најмању руку вазал Србије.

Ова карта  је од почетка двадесетог века најзаступљенија у службеној историографији Србије четрнаестог века, тиме и у образовном систему заснованом на прекројеној историји бечко-берлинске школе. Према овом приказу, Србија нема шта да тражи преко реке Дрине, а Душановом царству не припада ни Срем а ни Мачва !? Ова карта п(р)оказује до којих простора досежу интереси великих сила, пре свих Аустро-угарске и Велике Британије, донекле и Русије. Босна по овој карти није у саставу Душановог царства зато што је Босна 19-ог века већ резервисана од АУ царства као нова анектирана зона. Бугарска мора постојати у мање више данашњој величини да би, са новоформираном Румунијом на одговарајућој дистанци држала Србију довољно удаљеном од Руског царства а што понајвише одговара геополитичким интересима традиционалне британске русофобне политике.

Оно што је заједничко за све приложене историјске карте односи се на географски простор данашње северне Грчке.
Наиме, у том делу Ромејског царства већински је живело србско становништво. Тај део Балкана (по старом – Хум) одвајкада припада Јужној Србији. Слично тако и вековима под Османлијама, све до коначног распада Османског царства. Онда су Срби после Великог рата били принуђени да напусте ове просторе и нађу прибежиште у новоформираној Краљевини СХС, односно у Вардарској Србији. Ко није пристао на егзодус, морао је силом да се расрби, то јест асимилује међу новопридошлих милион Грка из Мале Азије у новостворену државу Грчку. Преко милион Срба беху жртве великог етноцида у годинама после Првог светског рата! Протеривање Срба из Беломорске Србије ка данашњој Македонији, или њихово расрбљење у модерној Грчкој, заједно са стварањем Албаније (пред Велики рат), одвило се по плану Британске империје да би се Срби трајно одгурали од Јонског и Јегејског мора. После је над тим Србима у Македонији комунистичке Југославије спроведено насилно расрбљење тиме што су променили презимена, језик и постали део новоформиране македонске нације.

Жалосна прича о Србима из Старе Србије ни до данас није позната великом делу србског народа. Тако, нека се српски туристи више не чуде кад оду у Грчку на летовање како тамо има доста Грка који сасвим пристојно разумеју српски језик, чија народна игра тако неодољиво сличи препознатљивом србском народном Колу…

И кад једном за свагда то схватимо, биће нам и сасвим појмљива сва историјска величина личности цара Душана Немањића и његовог Свесрбског Царства.

Ако се у Срба избрише, изгуби памћење на славну и велику прошлост, јако тешко ћемо поново бити велики православни народ какви смо вековима били. Велики у смислу велике и славне историје коју поседујемо.
Душаново Царство је управо спој територијалне величине Државе и величине србске културне, духовне и привредно економске доминације дате историјске епохе.

Када се уруши дух једног народа, он полако и физички нестаје. Дух народа представља његову самосвест, самоспознају припадности шта је и какав био, без чега нема напредка у садашњости, без чега и никакве будућности нема. Јер, ни дочекати неће ту будућност…

А Србин није Србин ако се одриче било којег дела своје славне историје и предака.

Свеубоги Сале Коларевић  / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: