Против кога се информишемо: Истина и манипулација у савременим медијима

Против кога се информишемо: Истина и манипулација у савременим медијима

Поодавно, док сам био мали, убедили су ме а ја то прихватио као истину, да информација пружа обавештење о нечему до тада непознатом или мање познатом, те да, ако је дато обавештење (важно због нечега) “стигло” да ли у правом тренутку, да ли је као такво упамћено “за после”, оно ће његовим “примаоцима” – појединцу, групи или свима -, послужити као подстицај да своје деловање усмере ка добру и себи и другима.

Почесто се бавећи информацијама које србскоме народу препоручују “угледници” званичне историјске “науке”, нисам се баш уморио пратећи информативне новотарије неких трећих. Све тако док почетком јесени 2023. године не чух да је Израел кренуо у рат против некаквог Хамаса, не знам због чега и зашто баш 7. октобра – ако не због тога што је та бројка, макар и једном половином, подсећала на 75 година израелске окупације Палестине и 67 година апартхејда у истој тој Палестини, србски речено – злочина против човечности. Ово последње зачето је под енглеским и француским покровитељством, са почетним циљем да се ослободилачки покрет палестинских саможртвованих бораца (федајина) уништи за свагда.

Све то принудило ме је да завирим у књиге инџијеле и тамо “откријем” да се реченом Хамасу основаном у Палестини 1987. године, приписују обележја Исламског покрета отпора – отпора израелској окупацији, како разабрах по нечем ‘вамо -, а није без значаја ни податак да је тај покрет са све већим угледом међу арапским светом, био победник на тамошњим парламен­тар­ним изборима 2004. године, “највише због отворене и оружане бор­бе против Израела, али и због ангажовања на социјалном плану, организовању рада школа и других добротворних акција”.

Тако с једне стране, а са друге, из угла Европска уније и Сједињених Америчких Др­жава, као и бројних њихових ко­лонија по свету укључујући и Израел, исти тај Хамас “заслужио” је сва могућа и немогућа обележја терорис­тичке организације. Ако се зна да је тероризам, по дефиницији, “смишљена упо­треба незаконитог насиља или при­јетње незаконитим наси­љем ра­ди усађивања страха, с намјером присиљавања или за­страши­вања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идео­лошки”, онда није непо­зна­то ни да су тај појам осмислили и о његовом опстанку “брину” они који у друштву, у власти, тумаче законе и бране их топузом.

Друкчије није ни могло бити јер су и Палестинску ослободилачку организацију (ПЛО) створену 1964 (о њој сам понешто читуцкао као “млађан ловац”) – која од 1987. до 1990. није била из­ван оне палестинске побуне против Израела, назване “рат каме­њем”, због тога што је демонстрантима главно оружје било каме­ње уместо оних србских “кука и мотика” -, Америка и Израел све до 1993. године сматрали терористичком организацијом. (И­ма­јући у виду баш тај “демонстрантски тероризам”, гвоздена Та­черка – 1925-2013 – рекла је да “ако отворено осуђујем ПЛО за тероризам, морам свакога осудити за насиље” не казујући да ли је ту мислила и на насиље оне “друге” стране, противдемонстрантске).

Како је Палестинска ослободилачка организација у међувре­мену заборављена јер је њена “терористичка” функција пребаче­на на Хамас, Палестина се помиње тек као “грешка у корацима”, само кад неки извештач, коментатор, аналитичар или неки други “званични” причалац не може да се на брзину сети неке друге “важне” речи као што је, примера ради, Газа. Баш тако, иако је у питању Др­жава Пале­с­ти­на која је међународно-правни статус стекла 29. но­вембра 2012. године, на заседању Ге­нералне скупштине Уједиње­них нација, гласовима 139 чланица – међу њима беше и Србија – од укупно 193. На другој страни, непризнајној, нашле су се Сједи­њене Америчке Државе, Израел, Канада, Аустралија, Јапан, Ве­ли­ка Британија, Италија, Немачка, Француска… све силник до силеџије.

И тако, непосредно по избијању оружаног сукоба почетком октобра 2023. године, стиже вест из страних извора да “број погинулих у Израелу након изненадног напада ислам­ских милитаната Хамас расте изнад 1.200, људи широм света по­ка­зали су своју подршку Израелцима”, али се зато прећуткује ко­ли­ко је палестинских жртава – деце чије су “маскирне униформе” препозна­т­љиве као ПЕЛЕНЕ, жена “оклопљених” кецељама, старих, болесних и изнемоглих “наоружаних” штапом или колицима да би се могли кретати – “произвела” израелска војска. Дода ли се томе израелски захтев од 13. октобра да “милион и сто хиљада Палестинаца из Појаса Газе у наредна 24 часа пређе у јужни дио те територије”, нико се није досетио да то назове својеврсним геноцидним прогоном палестинских цивила зарад отимања палестинске државне територије. Само су Уједи­ње­не нације изразиле “бојазан” да би то могло претходити копне­ној офанзиви на “смртоносни напад Хамаса”.

У датој вести могао би бити сумњив податак да је оружани сукоб почео “након изненадног напада ислам­ских милитаната”, нарочито због тога што су “исламски милитанти” организовани као “покрет отпора” (без нападачке функције), а без најосновнијих назнака – где, како, помоћу којих трикова… -, установљено је да је “број погинулих у Израелу… изнад 1.200” (на другом месту пише да је “убијено више од 1.400 људи, а више од 220 отето”). Зна ли се да израелска војска није часила с “осветничким” походом на Палестину, мора се поставити питање како се могло десити да нека бројно мања наоружана скупина, макар препозната као “терористичка”, изненади озбиљну државну војну формацију и, занемаримо ли повелик број побијених, очас отме “више од 220” људи. Једини могући одговор јесте да су измишљени и “изненадни напад” и број погинулих и број отетих – све у режији “терористичког” Хамаса -, како би се оправдао започети израелски војни поход на Палестину. Отуд и упоран труд оних који рат воде, који ратујућу страну подстичу и охрабрују постојањем сопствене војне силе и који о свему томе, за свој рачун, снабдевају информативни простор, да текући израелски војни поход лажно представе свету као обрачун са “терористичким” Ха­масом, а не као стварно настојање да се Држава Палестина “избрише” као државно-правни субјект.

Таква се медијска подвала већ десети месец прежвакава и у Србији, наивноме србском свету “објашњава” се да је рат на Блиском ис­току започео тамо некакав Хамас, из чиста мира, без икакве израелске кривице, али нико не нуди, чак и не наговештава да би исти тај србски свет морао из свега тога извући неко “опрезно” наравоученије. Све се, дакле, свршава на информацијама пристиглим мање са лица места” а више из неке “организоване” позадине, тако да ће бе­о­градски Блиц, примера радуу, три или четири дана по отпочињању војних операција написати да се “Ха­мас палестинска милитантна група која влада појасом Газе, за­клела на уништење Израела и жели да је замени исламском државом” (https://www.blic.rs/vesti/svet/mapa-sta-je-pojas-gaze-a-sta-hamas-ovo-je-sve-sto-treba-da-znate/63rukck), баш као да “појас Газе” није територија Државе Палестине и да Хамас није војна и политичка формација исте те Државе Палестине. (Биће да је Председник Ре­публике Србије био једини који, на Михољдан 2023. године, у разговору емито­ваном из Прве телевизије, рече да ратују Израел и Палестина, али зато ниједан од медија који су исте вечери јавили да је Израел напао аеродроме у Дамаску и Алепу, у Сирији, не рече да би се тај израелски напад могао назвати терористичким, ако ни због чега друго, а оно због “претпоставке” да Држава Сирија – званично: Сиријска Арапска Република -, није у Палестини, у Хамасу или у Гази).

Месец дана касније, 5. новембра, у вечерњем дневнику, и ово примера ради, Прва телевизија извештавајући о “рату изме­ђу Израела и Хамаса”, поменула је да је у Гази, у Држави Пале­с­ти­ни, побијено више од 10.000 (десет хиљада) лица, ме­ђу којима и неодређено велик број деце; жене и стара и болесна лица нису поменута, ваљда се урачунавају у “колатералну штету”.

Како је време одмицало, Израел је своја војна дејства усмеравао и према Либанској Републици у којој је 1982. године основана војна организација Хезболах, са циљем да се Либан одбрани од упада израелске војске, правданог наводним трудом да отуд истера избегле припаднике Палестинске ослободилачке организације. И, сад, израелска војна агресија на неку суверену земљу сматра се оправданом, а одбрамбене снаге у нападнутој земљи проглашују се терористичком, милитантном организацијом.

Већ месецима, медији по Србији исцрпно и исцрпљујуће обавештавају о ратним (не)приликама на Блиском истоку – нај­че­шће је то “напад на Израел”, неретко ратују Израел и неки та­мо Хамас, некад Израел гађа циљеве у Либану (који није у рату), редовно се истиче тереоризам већ помињаног Хамаса, повремено се чује да на оној неизраелској страни гину углавном деца и жене – ваљда као најкривљи за своје страдање, врло ретко се “открива” колико је “у комад” угашено дечјих живота, “антитерористичка” страна не прикрива да гађа амбулантна кола и болнице (“индоне­жанска болница у Гази претворена је у масовну гробницу”), “уки­да” воду и струју и протерује десетине хиљада “непријатељског” цивилног становништва позивајући на размену талаца не би ли по­сле тога кренула у рат до истребљења оне друге стране, “теро­ри­стичке”.

Газа, дабоме, то је “нешто тамо”, некакав терористички бун­кер, са тунелима испод и изнад земље, у ко­јима је настањен Хамас, “највише због отворене и оружане бор­бе против Израела”. Нико се још није досетио да се запита каква је то “отворена и оружана бор­ба” против некога ко није умешан у исту ту “отворену борбу”, нарочито због тога што се израелски амбасадор у Београду, током једног састанка с ондашњим председником Скупштине Србије Владимиром Орли­ћем, похвалио да његова земља није у сукобу са палестин­ским народом, “већ са терористичком организацијом Хамас и њеном идеологијом” (хттпс://новимагазин.рс/вести/306230-амбасадор-израела -нисмо-у-рату-са-палестинцима-него-са-ха).

О каквој се “идеологији” и њеном “тероризму” ради, најречи­тије сведочи упозорење Агенције Уједињених нација за децу (Уни­цеф), јавности представљено 31. октобра 2023. године да, ако Из­ра­ел не прекине своје војне активности у Гази, тамошње становни­штво, посебно деца, биће изложено све већим опасностима. “Газа је постала гробље хиљаде деце. То је пакао на земљи за ос­тале”. Саопштење Министарства здравља у Гази “да је више од 8.300 Палестинаца страдало, укључујући и 3.457-оро деце, од када је Израел почео са ваздушним ударима”, потврдила је и госпођа Кетрин Расел, директор Уницефа, податком “да је више од 3.400 деце убијено, а више од 6.300 рањено. То значи да је сваког дана у Гази убијено или рањено 420-оро деце, што је бројка која би свакога требало дубоко да потресе”; свакога, можда, само не Израел и његове војне и политичке заштитнике који ту “жртвену врсту” урачунавају у Хамасов “терористички подмладак”. (Овде сасвим безазлено делује саопштење Агенције ОУН за помоћ палестинским избеглицама да је 625.000 палестинске деце лишено образовања).

Упозорење Џејсона Лија, директора организације Saveе the Choldren (Спасимо децу) за палестинске територије (од 9. новем­бра 2023), да је “ситуација у Гази тешка и све гора… једно дете гине на сваких десет минута а на сваких пет минута једно дете је ра­ње­но. И то су повреде које им мењају живот. Поред смрти и опа­сних повреда… 1,5 милион људи, односно 60 одсто становника Газе је расељено, избегло из кућа… траже уточиште у школама и болницама… где могу да буду заштићени. Али те зграде немају довољно воде, и довољно хране… У једном центру у Кан Јунису, на југу Газе, 22.500 људи живи у школи, која је саграђена за ма­к­симално 2.000 људи… Ово је хуманитарна катастрофа и деца пла­ћају цену. Газа има 2,3 милиона људи, од којих су половина деца… Две од три погинуле особе су жене или деца. Сада је битно да имамо прекид ватре јер хуманитарци не могу да испоруче помоћ када су ваздушни напади и гранатирање у току” (https://www.glasamerike.net/a/deca-gaza-izrael-palestinci-sukob-hamasс/7347252.html);

На самој средини децембра, од Снежане Анђелић, психолога и дечјег психотерапеута која већ неку годину ради у Палестини, могло се сазнати да “палестинска дјеца живе под кон­тинуираним, кумулативним и трансгенерацијским стресом и тра­у­мом”, због чега је и “позвала све појединце и институције да диг­ну глас и хитно зауставе геноцид који Израел немилосрдно проводи над народом у Појасу Газе”. И могло се од ње сазнати да “то што се сада дешава у Гази није проблем Хамаса. Ово је геноцид. Седам хиља­да убијене дјеце није Хамас. Та дјеца су одговорност сваког од нас, одговорност међународне заједнице” (https://www.aa.com.tr/ba/balkan/psihologinja-sne%C5%BEana-an%C4%91eli%C4%87-%C5%BEivjela-je-i-radila-u-palestini-du%C5%А1а-me-boli-i-duboko-sam-razo%C4%8Darana/3083337);

После равно месец дана, са друге стране саопштено је да је “више од половине стамбених јединица у Појасу Газе уни­штено, неупотребљиво или оштећено од почетка сукоба”, те да, “према проценама, скоро два милиона људи у енклави или 85 од­сто становништва, напустило домове”0000 (хттпс://њњњ.ббц.цом/серби ан/лат/свет-67038267). Нових тридесетак дана “дочекало” је наредбу Бењамина Нетанјахуа (1949), председника израелске владе, да “његова” војска “пред снажну офанзиву на јединице Хамаса”, “при­преми евакуацију” палестинских цивила из Рафе, на граници с Египтом, где, према процени, “тренутно живи 1,5 милиона Палес­ти­наца, пет пута више него пре почетка израелских напада на Појас Газе” (https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-68280050). Неки дан касније, 18. фебруара, могло се чути да је Нетанјаху своју наредбу про­пра­тио изјавом да “не освојити Рафу, значи изгубити рат”. (После равно четири месеца, од палестинског Министарства здравља могло се сазнати да су у протеклом ратном периоду убијена 37.372 лица, од тога четрдесетак одсто деце, а из Уједињених нација потекао је податак да је ратно разарање “произвело”, поред “огромних људских жртава… и око 39 милиона тона рушевина и отпада).

Све то као каменчићи у ономе што “многи свјетски медији (CNN, BBC, Guaradian…) сваке године пишу о Накби, догађају за који би сви требали знати ако желе знати контекст збивања у Из­ра­елу, Гази, Палестини”, догађају, односно појму којим се у пре­во­ду на нашки означава катастрофа: “Палестинце иско­ри­јени­ти с њихове земље… избрисати палестинску баштину и кул­ту­ру… ништа мање од сљедећег – збрисати Палестину с карте свијета” (https://radiosarajevo.ba/vojesti/svijet/znate-li-sta-je-al-nakba-cilj-projekta-bio-je-izbrisati-pales/516771).

Понешто од тога изложено је повременим америчко-западно­европским “приговорима” израелској ратној “доктрини”, заус­та­в­љеним на вербализму и закулисној поруци “само ви радите свој посао”, као и америчком вету у Савету безбедности Уједиње­них нација на резолуцију “о моменталном прекиду ватре у Појасу Га­зе, трећи пут… од 7. октобра”, кад је Израел завојштио на Др­жа­ву Палестину. Све то у америчком ишчекивању да се створе ус­лови за деловање на некој другој страни, против Ср­бије, на пример.

“Жртвене” Уницефове цифре као да су забринуле Нетанјахуа, те је пожурио да изјави – у интервјуу за Си-Би-Ес Њуз, што је 17. новембра пренела београдска “Политика” – како се цивилно становништво у Гази (прећуткујући да се ради о Палестинцима) пу­тем летака безуспешно упозорава да бежи, са циљем да “ци­ви­л­не жртве буду сведене на минимум… Свака смрт цивила је траге­дија и не бисмо смели да их имамо пошто чинимо све што можемо како бисмо цивиле уклонили од опасности”. Баш тако – “цивиле уклонили од опасности” -, намерно забашурујући истину да је и “при­нудно премештање” становништва, односно прогон цивил­ног становништва са његовог станишта, једна од геноцидних рад­њи. Када Нетанјаху томе дода да “Хамас чини све” како би пале­стинско становништво било поштеђено замишљеног принудног премештања и остало на својим стаништима, само му недостаје признање да оружану силу над цивилним становништвом приме­њу­је његов Израел, те да Хамас није терористичка орга­низација већ оружани заштитник сопственог народа, палестинског.

То у условима кад и Уједињене нације (које, истина, више и нису међународна организација, то је америчко служинче постало таквим и због тога што Сједињене Америчке Државе сматрају да на то имају право као њихов домаћин и најве­ћи финансијер) знају да Израел чини “ратне злочине колективним кажњавањем” људи у Гази, кад исто то тврде организације за за­штиту људских права, попут Амнести интернешенел и Хјуман рајтс воч, кад високи комесар УН за људска права Фолкер Тирк изјави да су “израелско колективно кажњавање палестинских ци­вила… и незаконита присилна евакуација цивила” ратни злочин, кад генерални секретар Уједињених нација АнтониоГутереш каже да Газа постаје “гробље за децу”, кад Нетанјаху не жели да разговара са Гутерешом, кад израелски представник у Уједињеним нацијама тражи да се Гутереш повуче јер не зна да руководи организацијом на чијем је челу…

А једна дама из шпанског државног и политичког врха, уз то и психолог, зове се Ионе Белара, све то сажела је у поруку да је “Нетанјаху, на челу Државе Израел, потпуно ван контроле”, да је “прогласио Ује­дињене нације непожељним”, да се ни он ни Израел, у наводној намери да униште Хамас, “не сматрају одговорним за незакониту окупацију палестинских територија” , те да Нетанјахуа и његове сараднике “одговорне за бомбардовање цивила” треба извести пред Међународни кривични суд (https://24sedam.rs/svet/vesti/253844/spanska-ministarka-netanjahua-treba-izvsti-pred-haski-sud/vest).

Не зна се да ли је то имало неке везе са чињеницом да је Ме­ђународни кривични суд, две и по године раније, покренуо “фор­малну истрагу у вези с могућим ратним злочинима почињеним… током рата у појасу Газе лета 2014, и могућим злочинима током… јеврејског насељавања Западне обале и источног Јерусалима” (https://www.politika.rs/sr/clanak/474908/Svet/Аntisemitizam-ili-zadovoljenje-pravde) – чин који Нетанјаху назвао “есенцијом антисеми­тизма и врхунцем хипокризије” -, али су се адвокати палестин­ских жртава, средином новембра 2023. године, одважили да Суду у Хагу поднесу тужбу против Израела, с образложењем да се ради о геноциду. Одважили, дакако, јер су израелски злочини над Па­лестинцима, почињени под заштитом могућих казни за “анти­се­митске” изјаве или поступке, отклонили ту самоодбрамбену “ан­ти­семитску” ограду. Утолико пре што је, према изјавама изра­ел­ских војних и политичких званичника, “намјера израелске војске у нападу на Газу врло јасна, а то је да очисти Газу од Палестинаца, као и да “присиљавање више од милион људи на мигрирање и прекид приступа храни, води, енергији и лијековима указује на циљ потпуног уништења становника Газе” (https://bhsc.trtbalkan.com/world/advokati-zrtava-palestine-podnijeli-tuzbu-mks-u-proriv-izraela-z).

Све то у складу са наредбом Јоава Галана, израелског мини­стра војног, издатом 9. октобра, да се Газа потпуно опседне: “Не­ће бити струје, хране, горива, све је затворено. Боримо се са људ­ским животињама”.

Чему су се, десетак дана касније, својим изјавама придру­жи­ли премијер Бењамин Нетанјаху (“Ми смо синови светлости, они су синови таме. И светлост ће победити таму”), Дан Гилер­ман, бивши амбасадор Израела при Уједињеним нацијама (“Вео­ма сам збуњен сталном бригом коју свет показује за палестински народ и заправо показује за ове ужасне нељудске животиње које су почи­ниле најгоре злочине које је овај век видео”) и Моше Фејглин, ли­дер ционистичке партије Зехут (“Не остављајте ка­мен на камену у Гази. Газа треба да се окрене Дрездену, Да! Пот­пуно спаљива­ње. Нема више наде. Уништите Газу одмах! Од­мах!”).

Некако истовремено, да ли у договору с адвокатима или “са своје главе”, три палестинске организације за људска права под­неле су тужбу истоме том међународном суду, уз захтев да се из­дају налози “за хапшење израелских лидера, укључујући премије­ра Бењамина Нетанјахуа, због геноцида”.

Наравно, ништа од свега тога јер Израел делујући заклоњен иза пароле о холокаусту, под заштитом америчком и бројних њених европских колонија, и даље срља у геноцид над Палестинцима. То је и Нетанјаху изрекао поруком да ће после размене талаца кренути у истребљење Хамаса, регуларне војно-одбрамбене фор­ма­ције званично признате Државе Палестине – поруком која до­казује да се насиљем, применом злих средстава, никад не може стићи до некога племенитог циља.

Кад је већ тако, агенција “Анадолу” могла је 18. јуна 2024. године јавити да је “најмање 36.439 Палестинаца убијено, а 82.627 особа повријеђено у континуираним нападима које Израел изводи у блокираном Појасу Газе од 7. октобра прошле године… Многе жртве су и даље заробљене под рушевинама и на путевима јер спасиоци не могу да дођу до њих… Појас Газе је у великој мјери девастиран, а око 2,3 милиона становника под блокадом и екстремном хуманитарном кризом води голу борбу за преживљавање (https://www.aa.com.tr/ba/svijet/u-izraelskim-napadima-u-pojasu-gaze-od-7-oktobra-ubijeno-najmanj/3237852).

Исто то, али мало друкчије, бавећи се израелским војним учинком у раној фази, Радио-телевизија Србије представила нам је врло сликовито једним саопштењем од 5. новембра 2023. године: “Угљенисана, обезглављена дечја тела. Гомила предшколаца замотана у беле чаршаве. Крик мајки и очева усред рушевина које су до јуче биле дом. То је сликовити приказ израелских операција у Гази. У одговору на терористички напад Хамаса, Израел на школе, болнице, избегличке кампове испаљује гранате, које на сваких десет минута убију једно палестинско дете. За месец дана скоро 4.000 деце. Иако суочен са озбиљним оптужбама за геноцид, Тел Авив се хвали да операција напредује ‘по плану’. Баш тако, али све то, и израелски напади на болнице, на школе, на избегличке кампове, на убиство шесторо деце у једном сату, на обезглављена и угљенисана дечја тела, на израелску несметану војну операцију, на озбиљне оптужбе за геноцид, обезвређује се “признањем” јавног, државног информативног сервиса да је то “одговор на терористички напад Хамаса”.

Но, за Бењамина Нетанјахуа све до сада речено било је млаћење празне сламе, лаж, па се у разговору са Реноом Жираром за “Велт” (средином јуна 2024 – https://www.welt.de/politik/ausland/plus252106118/Benjamin-Netanjahu-Sie-im-Westen-muessen-verstehen-dass-dies-ein.html – превео Мирко Вулетић), потрудио да обезвреди све што је о израелском походу на Палестину до тада сведочено: “Не постоји палестинска држава… Израелци желе да живе у миру са својим палестинским суседима… Ако би терористе учинио господарима Газе, омогућио би им да понове масакр попут оног 7. октобра: спаљивање беба, силовање жена, киднаповање преживелих Холокауста… – Израелске одбрамбене снаге предузеле су мере… да се ограничи број цивилних жртава: слањем текстуалних порука, летака преко подручја која треба да буду узета и траже од цивила да их напусте… Оптужба за намерно изгладњивање становништва Газе је клевета. Од почетка рата у Газу смо пустили 25.500 камиона који су довезли преко пола милиона тона хране и лекова. Асфалтирали смо нове путеве и отворили нове граничне прелазе за ове камионе… Ви на Западу морате схватити да је ово рат за цивилизацију! Израел је у првом плану, наша победа против тероризма биће и ваша победа”.

Мора бити да је Нетанјахуове небулозе о “рату за цивилизацију”, о “ограничавању” цивилних жртава, о “асфалтурању нових путева” док Палестину бомбардује, о животу у миру са палестинским суседима, о обезвређивању бар две трећине суверених држава које су у Организацији Уједињених нација, таквој каква је, признале Палестину и њен међународно-правни статус, надалеко предвидео један Србин по рођењу а име­ном Срба О. Филиповић, на инстаграму (не знам шта је то) представљен као Србислав, “политички аналитичар, народни посланик у Скупштини Србије од 2016-2022”, тако што је у телевизији “Инфор­мер”, 18. новембра 2023. године оправдао израелске поступке у Палестини: “Ужасно је што уопште пребројавамо… Ово што Израел ради је прекомерна упо­треба силе, али није тероризам, јер Израел није терористичка ор­ганизација… Ако сте знали да ће израелска реакција бити бру­тална, то значи да сте свесно своје људе гурнули у смрт”.

Што ће рећи: да би опстао, народ палестински, у целој овој причи узгредна америчка и јеврејска жртва, треба да напусти сво­ју постојбину признајући “даровану” му бруталност, геноцид над собом… Јесте зло што један макар и бивши посланик, страначки а не народни, тако мисли највероватније тумачећи став Званичне Србије, али је таквом кукавичком држању блиско и становиште да је Отаџбина најобичнија беспослица. У свему томе, многи у Србији питају се ко је ко и ко је шта, тако да те и такве недоумице засноване на незнању, недо­вољној професионалној заинтересованости и неопрезности или, можда, намерној “заборавности” електронских и папирних меди­ја да су “Хамас” и “Хезболах” легалне институције, прва у Др­жа­ви Палестини, а друга у Либанској Републици, могу битно утицати не само на тренутно расположење “радних људи и грађана”, већ и на физичку одбрану Србије, србскога народа и србских националних интереса.

Пођемо ли од бесмислице да је информативна делатност у државној управи Републике Србије “увезана” са телекомуникацијама које би, да је памети, биле у “осталом” саобраћају, логичним се мора сматрати да је и онај информативни део заточен у незнању шта су информације и чему оне уопште служе. Кад је већ тако, најједноставнији одговор на питање куд и како, садржан је у избегавању било каквог промишљања “на задату тему” – ако су информације већ однекуд пристигле, најчешће са стране, биће да су проверене, те их ваља поштовати – по правилу успостављеном у изреци “видела жаба да се коњи поткивају, па и она дигла ногу”.

Да баш свака информација пристигла у Србију није за “поткивање”, неко би то морао ставити на знање њеним “потрошачима” – обично добро необавештеним, али зато довољно наивним и, по личном одређењу, рођеним свезналицама. У претресаном случају, кад се већ Министарство информисања не разуме у своја задужења, то би морали учинити заступници званичне историјске науке, макар и због тога што се довде описивана збивања и неки учесници у њима могу упоређивати не само са “милосрдно-анђеоским” бомбардовањем пре равно четврт века, већ и са понечим од пре осамдесетак година. Па се, тако, примера ради, Натанјахуов “цивилизацијски” поход на Палестину може изједначити са поруком Адолфа Хитлера (1889-1945?) да “сва дела имају сми­сао, па и злочин”. Утолико пре што рабинска “наука” Менахема Шнерсона (1902-1994), америчког грађанина, једног од најутицајнијих јевреј­ских делатника 20. века, месије за његове следбенике, бавећи се пи­та­њем како “обезбедити потпуни процват… национализму-­ци­о­ни­зму, прецизније Јеврејском фашизму који се по својој тај­но­сти и моћи појављује као надфашизам”, за Хитлера вели да је “глуп и незрео”.

Рекох да би то морали учинити заступници званичне историјске науке, али – мрка капа, они увек унапред “знају” која је тема врло осетљива, њима недостаје временска дистанца… Кад је, примера ради, пре тридесетак година требало написати рецензију за некакву књижицу о текућим збивањима у Србској Крајини, један академик утрошио је пола сата хвалећи је, али је, за сваки случај, тихо, у најстрожем поверењу, приупитнуо њеног аутора “да ли је време да се објављује”, другом (потоњем) академику сметало је што је ауторов језички израз “са­вр­шено јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање јасан”, директор неког института за новију србску историју (или директоров заменик), рођен у Крајини, избегао је да ишта о њој каже јер “није специјалиста за најновију историју”, а за ону њихову братију по академији и унезверитетима важно је да су Словени на Балкан пристигли ниоткуд, у шестом или седмом веку, да је Стојан Новаковић (1842-1915), онај који је у србско школство увео увезено “знање” да Срба нема пре Немањића, позлатио све чега се дотакао, да су србски проблеми настали однедавно, да ли 1943, или 1928, или 1980, да ли сутра, да им није “у знању” шта то би Стара Србија, шта то би комуноусташки рат против србскога света (1941-1945), шта то би “братство и јединство”, шта то би Србска Крајина… шта то би… шта то би…

Ваља оставити и неким будућим историчарским генерацијама да са довољне дистанце “откривају” шта се све дешавало у времену које је њихове научне претходнике уверило да се није десило ни оно што су, ако су хтели, могли видети, чути, прочитати… или барем замислити се над указивањем Ноама Чомског (1928) на стварносни, применљив концепт америчке војне и фашикратске силе, по коме би “требало престати расправљати о не­јасним и… нестварним циљевима попут људских права, побољша­ња животног стандарда и демократизације”.

“Нестварне циљеве” одбацио је и Мена­хем Шнерсон представ­љајући јеврејске планове којима се предвиђа и следеће:

“Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словен­ства… Словенство је најнепокорнији народ у свету. Непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене мно­ге генерације предака, због гена… који се не могу преправити… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити њего­ву бројност… Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудиће­мо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, сло­венска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне уп­рављаче хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни ме­ша­ти у њих… Ми нећемо дати да се подигне иједан националистички покрет… који тежи да изведе народ изван наше контроле, уништићемо га огњем и мачем, како је то већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији… Генералну скуп­штину УН… смо учинили оружјем наших намера за успостав­љање власти над свим царствима и народима”.

Све то као доказ да је блебетање о наводним људ­ским прави­ма демократски увод у наводну одбрану од “унутра­шњих агреси­ја” и далеки наговештај стварних последица гено­цид­них радњи исте те демократије -, било примењено у Хрватској током преди­зборне кампање 1990. године, а овога потписника подстицало да у истом том периоду, на зборовима Србске демократске странке по Славонији, Барањи и Западном Срему, подсећа и упозорава на невоље које су србски народ довеле до линије иза ко­је нема опстанка:

– Југославија је оформљена као збир свих србских неприја­те­ља, с унутрашњим границама које су за искључиви циљ имале да разбију територије настањене србским живљем. За неке, као за Словенце, Југославија је била само пролазна станица за пу­товање v Europo;

– На помолу је римокатолички обрачун са србским право­слав­љем, пошто римокатолицизам није успео много да се поме­ри на исток преко србских територија, од оног расцепа у хри­шћан­ској цркви. Тај римока­толицизам обишао је свет, стигао је на све ко­н­тиненте, али морао је на неке стране ићи много да­љим путем, западним смеровима. И сам Ватикан налази се под одређеним пр­и­тиском римокатоличког све­та, будући да се пред ње­говим вра­ти­ма, на двеста-триста киломе­тара ваздушно, пра­вославље ни­како не повлачи;

– Издвајање такозване маћедонске цркве из Србске само је један из низа покушаја да се начето србско православље уни­шти у корену. Маћедонску цркву признао је само Ватикан, а сви видови сарадње између Ватикана и те непризнате маћедонске цркве ус­ме­рени су на унијаћење Маћедонаца. Већ оријентисани анти­срб­ски, поунијаћени Маћедонци постали би у наредној фази римока­то­лици, што би довело до остварења основне замисли да се србско право­славље физички (географски) раздвоји од грч­ког. Што за сада нема видљивих притисака на грчко право­слав­ље, разлог ва­ља по­тражити у периферном положају грчких те­ри­торија; и они ће, на­равно, једнога дана доћи на ред;

– Уништење србског православља (“Нема Срба без право­слав­ља, нити има србског православља без Срба” била је кри­ла­ти­ца коју сам често помињао), односно покушај његовог униште­ња, треба­ло би да буде пробни камен, или сонда, за уништење руског наро­да, руског православља и руске државе. На србском примеру тре­ба­ло би испробати све “три­кове” и марифетлуке за, у догледном времену, коначни обрачун са великим пра­вославним руским наро­дом који је уистину србско племе и који учи да је “тамо” стигао “одовуд”; ако Срби поклекну, пашће и Русија; опстане ли Србс­т­во, биће то спасење и за Русију;

– У окршајима који нас очекују, нећемо имати великих са­вез­ника. Енглези нам никада нису били наклоњени, Амери­кан­ци су, зарад елиминисања економске и војне конкуренције, врло за­ин­те­ресо­ва­ни за разбијање тек замишљене Европске економ­ске зајед­н­ице, Немци су увек ратовали против Срба, а Руси, без обзи­ра на раније односе, изгубљени су у седамдесетогодишњој кому­нистичкој ин­до­к­тринацији; много ће времена проћи док се Русија не про­буди, а док се то не деси, биће за Србе изузетно те­шко. Што се тиче Француза, они, иако се ми хвалимо спомени­ком за­хвалности Француској, и нису били неки наши особити прија­тељи, више смо се ми гурали да будемо пријатељи њима. Због тога и не треба да чуди што су се већ чули предлози да се сруши онај споменик на Калемегдану.

Историчарима из круга званичне историјске “науке” било је тада, а ни данас није друкчије, све то недостојно њихове “научничке” пажње – друкчије се није држало ни ондашње министарство информисања -, те се, нажалост, мора сматрати сасвим природним што се у добром делу србскога народа, у његове млађе нараштаје посебно, није укоренила ни најосновнија представа о припадности србском националном бићу и србској духовности. И стога, највећи број информација осмишљаваних на страни, које му се “миротворно” нуде као замена за неку “убиствену” варијанту, без неких већих препрека усмерен је ка замишљеном циљу – уништењу србскога рода, почетног народа-мајке, творца људске цивилизације.

Првих летњих дана 2024(7532)

Илија Петровић / Васељенска