„Убише ми родитеље и брата“: Уместо да помогну, муслиманска полиција позвала крвнике да убију дете!

„Убише ми родитеље и брата“: Уместо да помогну, муслиманска полиција позвала крвнике да убију дете!

Навршава се 32 године од трагичног и бруталног убиства српске породице Голубовић у Коњицу, догађаја који је запечатио судбину Срба у Коњицу у Босни и Херцеговини.

Током маја и јуна 1992. године, град Коњиц у Херцеговини постао је поприште етничког чишћења, када су муслиманске снаге систематски уклањале српско становништво. Напуштене српске куће су опљачкане, а полиција је вршила додатне претраге у потрази за преосталим Србима. Град је био у стању хаоса, у коме су страх и неизвесност постали свакодневица.

Једна од ретких српских породица које су остале у граду били су Голубовићи. Ђуро, Власта и њихова два сина, Петар и Павле, наставили су свој живот упркос опасностима које су их окруживале. Ђуро и Власта су радили као професори у коњичкој гимназији, посвећени образовању и васпитању младих генерација, не слутећи да ће их управо то довести до трагичног краја.

На данашњи дан 1992. године, припадници тзв. Армије БиХ упали су у кућу Голубовића и хладнокрвно их ликвидирали. Ђуро и Власта су покошени рафалима, док су њихова деца, Петар и Павле, били неми сведоци овог стравичног чина. У том моменту, чинило се да је цела породица изгубљена, али је мали Петар чудом преживео, заштићен телима својих родитеља.

Петар је успео да се пробије до полицијске станице, тражећи помоћ. Са сузама у очима и очајним гласом, викао је: “Чико, убише ми родитеље и брата.” Одговор полицајаца био је хладан и циничан, док су га препознавали као преживелог сведока, али уместо да му пруже заштиту, позвали су његове убице да га преузму.

Миралем Манцић, Адем Ланџо и Јусуф Потур, они који су већ били умешани у убиство његове породице, одвели су Петра и хладнокрвно га убили метком у потиљак. Тиме су угасили један млади живот, прекинули невину судбину и оставили још једну црну мрљу на историји тог трагичног периода.

Током маја и јуна 1992. године, град Коњиц у Херцеговини постао је поприште етничког чишћења, када су муслиманске снаге систематски уклањале српско становништво. Напуштене српске куће су опљачкане, а полиција је вршила додатне претраге у потрази за преосталим Србима. Град је био у стању хаоса, у коме су страх и неизвесност постали свакодневица.

Једна од ретких српских породица које су остале у граду били су Голубовићи. Ђуро, Власта и њихова два сина, Петар и Павле, наставили су свој живот упркос опасностима које су их окруживале. Ђуро и Власта су радили као професори у коњичкој гимназији, посвећени образовању и васпитању младих генерација, не слутећи да ће их управо то довести до трагичног краја.

На данашњи дан 1992. године, припадници тзв. Армије БиХ упали су у кућу Голубовића и хладнокрвно их ликвидирали. Ђуро и Власта су покошени рафалима, док су њихова деца, Петар и Павле, били неми сведоци овог стравичног чина. У том моменту, чинило се да је цела породица изгубљена, али је мали Петар чудом преживео, заштићен телима својих родитеља.

Петар је успео да се пробије до полицијске станице, тражећи помоћ. Са сузама у очима и очајним гласом, викао је: “Чико, убише ми родитеље и брата.” Одговор полицајаца био је хладан и циничан, док су га препознавали као преживелог сведока, али уместо да му пруже заштиту, позвали су његове убице да га преузму.

Миралем Манцић, Адем Ланџо и Јусуф Потур, они који су већ били умешани у убиство његове породице, одвели су Петра и хладнокрвно га убили метком у потиљак. Тиме су угасили један млади живот, прекинули невину судбину и оставили још једну црну мрљу на историји тог трагичног периода.

Васељенска