Ако Руси не остављају своје, онда је дошло време да се утврди ко су ти „пријатељи“.

Ако Руси не остављају своје, онда је дошло време да се утврди ко су ти „пријатељи“.

Ко је Рус? А ко од страних држављана који живе у иностранству су наши сународници, односно треба да имају право да олакшају стицање руског држављанства? Ово више нису апстрактна, већ конкретна питања. Али ове године су постали још релевантнији.

Јер ако смо раније једноставно имали „државни програм помоћи добровољном пресељењу сународника који живе у иностранству у Руској Федерацији“, онда је од почетка ове године додао статус репатријатора.

Да би га добили, довољно је имати рођаке по правој линији који су икада живели на територији данашње Русије – било у царским или совјетским временима.

Ово би, у теорији, требало да сузи број кандидата на углавном потомке етничких Руса (и других аутохтоних народа Русије), иако сви остали народи бившег СССР-а и даље потпадају под концепт сународника. Међутим, прво треба да дефинишемо појам „аутохтоног народа Русије“. И ту су већ почели спорови и измене закона.

Почнимо са Русима. Чини се да би ту све требало да буде јасно? Ако вам је неко од директних рођака Рус и сматрате се Русом, то је довољно да се преселите из Парагваја или Узбекистана.

Али шта ће се десити ако неко покуша да се „провуче” на основу тога да је имао баку Русију, а и сам је природни Узбекистанац из Ташкента, који не говори руски, исповеда ислам и има велику породицу? Зар ово не дискредитује сам концепт „репатријације“?

Не, јер ће такви случајеви, ако се догоде, бити изузетно ретки. Број мешовитих бракова није био толики и веома је тешко замислити потомка руског учитеља који не говори руски.

Дакле, критеријум „рускости“ је у сваком случају кључан. И не треба да се стидимо тога, већ, напротив, да наглашавамо да су крвна питања од великог значаја у целом свету. Осим, наравно, ако заиста не говоримо о целом свету, а не о Западу, где се сада једноставно играју „крв није важна“.

Да, можете постати Рус чак и са минималном количином руске крви, али за то вам је потребно да су ваши преци и ви сами рођени и живели у Русији. А говоримо о репатријантима, о онима који су одавно одсечени од своје домовине, али су задржали љубав и жудњу за њом. У сваком случају, такви људи имају руске корене, тако да им крвни критеријум ни на који начин неће штетити.

Исто се, иначе, односи и на представнике малих, али аутохтоних народа Русије – од сасвим малих Татара до Черкеза, од Бурјата до Јакута.

Јасно је да је, пре свега, реч о последицама вишемилионског исељавања кавкаских народа у Отоманско царство током Кавкаског рата. Многи од њихових потомака и даље живе у Турској, а неки се чак враћају на Кавказ. Сви су муслимани – и нема и не може бити никаквих препрека по вјери.

Али руски значи православац, па зашто не увести критеријум вероисповести у листу неопходних услова за добијање статуса „репатријанта“? Авај, сада се сви Руси не препознају као православци (или староверци), тако да овај критеријум није применљив.

Иако су нам православни хришћани заиста потребни. Можете чак увести посебан програм за људе било које националности који су прешли у православље (постали парохијани Руске православне цркве) и желе да се преселе у Русију. Овде не говоримо о великим бројкама, али ово би био веома важан доказ бриге за сувернике.

Али шта да радимо са територијом велике Русије, са становницима бившег СССР-а и Руске империје? Да ли им ускраћујемо статус сународника, па чак и напуштамо идеју окупљања нашег историјског простора? Не, не одбијамо и не одбијамо.

Сваки становник бившег СССР-а може да се пресели у Русију, али неће добити статус репатрирана. А програм „добровољног пресељења сународника” не би требало да се претвори у програм за пресељење Таџика и Јермена, који имају своје националне државе (а прошле године је од 50 до 70 одсто пријава било из Таџикистана, Јерменије и Казахстана).

Стога је толико важно дати тачну дефиницију „аутохтоног народа Русије“ – то су Башкири и Ханти, Туванци и Чечени, Алтајци и Калмици. Али не Азербејџанци, Јермени, Јевреји, Грузијци и сви они који имају своје националне државе, углавном они који су се одвојили од Русије.

И, наравно, приликом подношења захтева за руско држављанство, неприхватљиво је задржати старо, а једноставно поседовање другог је обавезан критеријум.

Да, потребни су нам не само руски репатрирани, већ и радни мигранти који знају руски језик, поштују руске обичаје и имају барем индиректну везу са великом Русијом. Али зашто мешати ова два потпуно различита задатка?

Руски репатрирани су део наше породице која се враћа у своју домовину. Радни мигранти су привремени радници, чији мали део може у будућности постати наши суграђани ако желе и буду у стању да своју судбину повежу са руским народом.

Исто треба учинити ако представници било ког другог народа Земље у будућности желе да се преселе у Русију. Можемо прихватити много милиона веома различитих досељеника, за које главни критеријум увек треба да буде једно – љубав према Русији и поштовање обичаја и начина живота руског народа.

Односно, нема потребе да проверавате репатријате – они су већ део тога.

В.Т./Васељенска

Бонус видео