Турска база за украјинске агенте

Почетак емитовања драмске серије о Алији Изетбеговићу на државној турској телевизији ТРТ 1, 2018. године, требало је да остави утисак да Босна, у крилу великог муслиманског заштитника – може да одахне.

У многим изјавама и текућим догађајима везаним за тај период, наглашено се говорило о Босни и успешно стварао привид да АКП и Ердоган брину и бране њену државност и слободу. Инсистирање на дубоким везама матице и некадашње османске провинције није било само декларитивно.

ФЕРУХОВА ИСТОРИЈСКА ДОМОВИНА

За првог имама џамије у коју је указом председника Турске претворена Аја Софија, највећа православна светиња из шестог века, именован је Ферух Муштуер, рођен 1971. године, у турском граду Кутахја. На први поглед чињеница која не буди превише пажње да није једног детаља- Ферух је пореклом из Босне и Херцеговине, а како су с поносом истицали сарајевски медији био је и „чести гост своје историјске домовине“. Истина, његови преци су Босну напустили пре четири генерације, али неке везе, посебно ако се уклапају у неосмански концепт турске политике, никада не застаревају. Било је то доба када је Ердоган веровао да ће подсећањем на „босанску трагедију“ те подршком Босни и Косову пробудити симпатије и учврстити позицију у свом бирачком телу.

Годину дана касније, 27.августа 2021. Ердоган ће се „указати“ у Сарајеву као венчани кум на свадби кћерке Бакира Изетбеговића, Јасмине, и њеног изабраника Ћамила Хумачкића. Брак је трајао таман колико и Ердоганова увереност да ће бригом о Босни купити своје политичко трајање у Турској.

На председничким изборима, крајем маја, 2023. године, Ердоган је тесном већином (52 %) у другом кругу гласања победио Киличдар-оглу Кемала и слављенички запевао: „Бај, бај, бај Кемале“, алудирајући на крај ситема „оца турске Републике“, Кемал паше Ататурка и пораз кандидата „његове“ Републиканске Народне партије – CHP.

ОД КАМПА ДО КРОКУС СИТИЈА

Победа је значила нови замах у територијалним апсирацијама Турске али и активирање обавештајног рада ван граница земље. Исте године, 23.септембра, уз помоћ снажне обавештајне структуре, војно-обавјештајне службе, Ердоган ће се са МИТ дроновима и другом, моћном војном логистиком, вратити на Кавказ како би помогао Азербејџану да оствари победу, у новом, овај пут једнодневном рату против Јермена на Нагорно Карабаху.

Следеће године, 22.марта 2024. напанута је Москва и извршен терористички напад на Крокус Сити. Мало ко је доводио у везу овај масакр са интензивирањем турског обавештајног деловања у Русији, међу руским муслиманима. Али, трагови који су водили до етничких Таџика нудили су нове увиде за анализу и она је имала везе са војно-обавештајним центрима Украјине, који су уз помоћ турских власти направили своје базе, кампове за обуку и центре за мобилизацију.

Идуће недеље Ердоган је доживео тежак политички пораз на локалним изборима у Турској. Присталице Републиканске народне партије (CHP) остварили су највећу изборну победу од доласка Реџепа Тајипа Ердогана на власт, пре двије деценије. Републиканаска Народна Партија – CHP добила је 37 посто гласова широм земље, а Партија правде и развоја (АКП) председника Ердогана освојила је 36 посто. АКП је остала најјача снага у централној Анадолији и у неким провинцијама на Црном мору али је опозиција добила пет највећих градова у земљи – економску метрополу Истанбул, престоницу Анкару, Измир, Бурзу, као и Адијаман, град који је само пола годину раније био тешко погођен земљотресом.

НЕКА СЕ СПРЕМЕ ДАГЕСТАНЦИ

У таквом изборном дебаклу било је неопходно заташкати игре око Босне и Кавказа. Задатак је поверен Дагестанцима који су извели терористички напад у Махачкали и Дербенту, остављајући иза себе шокантне фотографије мртвих, видео-записе о пуцњави, тешкој механизацији и спаљеној синагоги. У терористичким нападима 23. јуна 2024. у градовима Махачкала и Дербент убијено је најмање 20 људи међу којима је највећи број полицајаца. Осим тога, 46 особа је повређено. Циљ напада биле су православна црква и синагога, а у главном граду Махачкали, црква и станица саобраћајне полиције налазе се у близини синагоге. У Дагестану, републици Руске Федерације 24. јун проглашен је даном жалости.

Напади су очекивано имали исламистичку иконографију која наглашава антисемитска и антихришћанска политичка уверења. У међувремену је утврђено да су међу нападачима били и Адил и Осман Омаров чији је отац, Магомед Омаров, угледни регионални шеф. Наравно, да би истакли исламистичко порекло тероризма починиоци су на вратима синагоге оставили истргнуте, ратничке, цитате из Курана.

Несумњиво да је овај терористички напад повезан са украјинским ратом, и украјинском тајном службом ВСУ, али намеће се питање ко и како координира муслиманима Русије, посебно онима на Кавказу, и логистички осмишљава организовање терористичких напада. Рећи да је одговор- милитаризована Турска која својим потенцијалима жели да потврди статус снажне регионалне силе- није исхитрен. Посебно ако се има на уму да Турску и западне геополитичке интересе повезују два моста – „НАТО“ алијанса и терористичка организација „Муслиманска браћа“. Такође, не би требало занемарити ни чињеницу да амерички „рат против тероризма“ из 2001.године и тзв Арапско пролеће 2011. не би били покренути, а ни успешно реализовани без активног турског учешћа у њима.

Турски војнополитички потенцијали преко Бенгазија омогућили су окупацију Ирака и Авганистана, убиство Садама Хусеина а затим, десет година после, државни удар у Тунису и свргавање председника Зинедин Абидин бен Алија, упад Муслиманске браће у Египат, свргавање Хосни Мубарака и довођење на власт терористе, Мухамеда Мурсија. Уследило је рушење Либије и освајање Триполија, убиство председника државе, Моамера Гадафија, напад на Сирију, покушај насилног свргавања Башара Ал Асада, а потом и формирање терористичке организације ИСИЛ – тзв. Исламске државе. Рукопис турских и западних структура у дестабилизацији Јемена и убиству од американаца прогоњеног председника, ујединитеља Абдулаха Али Салеха – такође је био очигледан.

Турска улога у разарању Блиског истока, уклањања секуларних режима и панарапских социјалиста, као и улога у одржавању стања безнадежног и бесмисленог рата који траје у свим овим државама, никада није ни приближно озбиљно, војно, обавештајно и безбедносно разматрана. Још увек, Ал Када и ИСИЛ представљају заједнички- фундаментални, турско-америчко-британски пројект застрашивања народа и држава са циљем изазивања криза терористичким насиљем и акцијама милитантног исламизма.

Иако је у својим рукама држала све конце, на Турску се никада нису окренули западни рефлектори. Напротив, западна пропаганда успешно је именовала Саудијску Арабију као носиоца вехабијске мисли, учења и праксе. Не случајно. Управо преко вехабизма, као првог корака у стварању структуре, западне службе делују преко турских обавештајних и безбедносних мрежа- идентификујући потенцијале, вршећи регрутацију, обуку и наоружавање. Без јаке муслиманске државе као партнера, Запад никада не би могао да створи индустрију терора са обученим војницима глобалног насиља. Улога Турске се ту не завршава. Данас, званична Анкара отвара простор за несметано деловање украјинских служби на територији Турске. Безбедњаци Кијева за потребе свог деловања користе турска документа или „дорађене“ исправе неких од 30 милиона руских муслимана.

У слагалици засад имамо неколико кључних речи и момената- путовања у Турску, контакти у Азербејџану, турска документа и муслиманска имена. Није тешко одгонентнути решење. Једна пазла свакако припада и Дагестану где чучи одговор на питање у којој су вези извршиоци терористичких напада са обавештајном структуром Турске.

Аутор: Џевад Галијашевић /eagleeyeexplore.com