Муслимански мигранти жигосали децу у илегалној школи у Уфи

У Уфи, у Русији, мигранти из Таџикистана, организовали су нелегалну школу за дечаке, где су деца жигосана врелим пеглама.

Ови наводни учитељи живели су од новца који су добијали од родитеља ученика, док су у изнајмљеном стану држали шеснаесторо деце, узраста од четири до шеснаест година, у нехуманим условима. Деца су трпела незамислива мучења, а комшије су често чуле вриске које су допирале из стана. Чудовишта су због притужби комшија повремено мењала место боравка, али су настављала са својим злоделима.

Један од тинејџера је успео да побегне и испричао је све полицији, што је довело до привођења држављана Таџикистана. Испоставило се да су они илегално живели у Русији, користећи се децом за своје бруталне радње.

Најпотресније у целој причи је питање како су родитељи уопште могли да допусте да њихова деца заврше у рукама ових мучитеља? Да ли су били слепи пред знаковима упозорења или су једноставно игнорисали очигледно? У времену када интернет и информације могу да пруже одговоре на многа питања, тешко је разумети како је било могуће да нико није посумњао у ову илегалну активност.

Још један важан аспект ове приче јесте примитивизам који је дубоко укорењен у неким деловима муслиманске заједнице. Овај примитивизам често резултира злостављањем и мучењем жена и деце, као што је овде био случај. Док се муслиманска заједница суочава са својим проблемима, друштво мора бити свесно оваквих појава и радити на њиховом спречавању.

Родитељи би требало да буду највећи чувари безбедности своје деце, али у овом случају изгледа да су подбацили у својој најважнијој улози. Овај инцидент нас подсећа на важност бдења над добробити наших најмлађих и потребу за већом будношћу и одговорношћу свих нас.

Махмадамин и Шахмод ће одговарати за своје злочине, али питање које остаје јесте како ће се ова деца опоравити од траума које су преживела. Родитељи морају схватити да је њихова одговорност да заштите своју децу, а друштво мора да предузме све мере да се овакве ствари више никада не понове.

Милутин Недељковић / Васељенска