ВЕИЗОВИЋ: Ужице као генерална проба за изборну ноћ, како организована мањина преко мрежа припрема „немили дочек“ председнику Србије

Председник Србије Александар Вучић најавио је за 29. августа велики народни скуп у Ужицу. Истовремено, на друштвеним мрежама, заробљени у виртуелној стварности, блокадери из свих крајева Србије најављују такође долазак у Ужице и то, како наводе, да би одбранили „слободну блокадерску територију“, а браниће је ни мање ни више него од самог председника Србије.

Иза „историјских парола“ и романтизовања једног тоталитарног режима „Ужичке републике“, како називају западну Србију, а која је постојала само у филмовима Вељка Булајића, назире се, међутим, много конкретнија операција:

мобилисање мањих група, припрема блокада, изазивање реакције полиције и производња нових спинова кроз снимке, фотографије и све оно што би у предизборном периоду требало да послужи као доказ наводне нове репресије државе према њима. Осим тога, Ужице, како се већ раније показало, послужиће још једном као нова показна вежба за неки други скуп или, што је највероватније, изборну ноћ. Да је тако, показују већ опробани обрасци, односно чињеница да је лаж о мртвом дечаку из Ваљева првобитно пласирана у Ужицу, само у другој верзији, и то дан пред блокаду магистрале и насиље над полицијом, због кога још нико није одговарао.

Наиме, само дан пре него што ће група опозиционара и припадника цивилног сектора западних служби изаћи на магистрални пут, на налозима које уређују особе које су касније осумњичене за напад на службена лица, објављена је вест како су припадници полиције тешко повредили трогодишње дете.

Када проради психологија масе, а лаж постигне жељени ефекат, нико се више и не запита откуд трогодишње дете на магистрали усред ноћи. Напротив, разум уступа место бесу, а једини циљ постаје да се казне „нељуди у униформама“ који су, према већ прихваћеном наративу, једном „пуцали у леђа народу“, а сада су спремни да пендрече дете које је практично још беба.

Пошто адекватног одговора на ту неистину није било, генерална проба је прошла и већ на следећем скупу креатори ових наратива су подигли улог, па је тако у Ваљеву „убијен дечак“. Наравно да је свима јасно да у Србији не може тек тако да се одржи толико велика лаж, али је она потрајала сасвим довољно да последице видимо и данас.

У случају најављеног скупа Српске напредне странке и доласка председника, креатори ових нереда служе се софистициранијим методама, али је оно што остављају иза себе исто. Јер када један део блокадерске сцене месецима понавља да председник Србије „не сме“ да дође у одређени град, то одавно више није питање критике власти, већ покушај да се један део територије Србије прогласи забрањеном зоном за легално изабраног председника државе и да се право на град, улицу и јавно окупљање присвоји као приватна својина једне политичке групе. Парадоксално, баш оне политичке групе којој су пуна уста слободе, демократије и људских права.

Управо такав наратив већ дуже време гради се око Ужица. Председница ужичког одбора Странке слободе и правде Катарина Мићуновић још крајем јула јавно је поручила да Вучић „не сме да дође у Ужице“, тврдећи да се зато задржава по селима и под шаторима и да се, како са презиром према сопственом народу наводи, дружи само са крезавом Србијом и сељацима који се у политику и не разумеју.

Потом су се на мрежама појавиле поруке о Ужицу као новој Ужичкој републици, „слободној територији“ и граду који се, као наводно 1941. године, поново „брани од окупатора“. У појединим објавама дословно се појављује формулација „Ужичка република у борби против окупатора“, чиме је јасно коме је у тој политичкој представи намењена улога окупатора.

Ипак, једна чињеница руши целу њихову конструкцију: у Ужицу власт врши Српска напредна странка. Градоначелница је из СНС-а, скупштинску већину држи коалиција окупљена око напредњака, а и нова председница градске скупштине долази из исте странке. На недавним локалним изборима у западној Србији, у Бајиној Башти, Лучанима и Севојну, убедљиву већину је однела Српска напредна странка. Дакле, никаква „блокадерска слободна територија“ не постоји у институционалној и изборној стварности. Али то што не постоји у реалном животу не значи да су њихове фикције мање опасне.

Као што су и истраживање НВО ЦРТА, једне од три НВО против којих је покренута истрага у вези са прањем новца из фонда УСАИД, а чији је узорак обухватио 400 испитаника, од којих су 250 били сами блокадери, представили као неупитну победу, тако им ни сада није потребно да освоје власт у Ужицу како би град прогласили својим. Довољно је да створе утисак да само они представљају „праве Ужичане“, док су сви остали или уплашени, или уцењени, или довезени аутобусима, или, по њиховој већ устаљеној матрици, „ћаци“, „ботови“ и „сендвичари“.

Самим тим, одлука председника да дође у Ужице и уједно најави скуп у Новом Саду много је више од обичног предизборног скупа. Председник је 21. августа поручио да ће отићи у градове за које су му говорили да у њих не сме да дође, додајући: „Ускоро се видимо и у Ужицу и у Новом Саду, за неколико дана.“ Претходно је најавио да би скуп у Ужицу требало да буде одржан крајем августа, а у Новом Саду почетком септембра. Другим речима, прихватио је изазов који му је јавно постављен. И баш ту почиње прави безбедносни проблем.

У једној од објава на Инстаграму наводи се да ће крајем августа улице Ужица бити потпуно блокиране колонама аутобуса, док се читав долазак представља као „лични инат једног човека“ и провокација упућена „правим Ужичанима“, иако су ти „прави Ужичани“ углавном у претходној генерацији дошли из Црне Горе. Овај позив на мобилизацију, стилски по угледу на блокадерске налоге када мистериозно најављују неко ново насиље, већ се увелико шири по мрежама. А „прави Ужичани“, Срђан Миливојевић, Владимир Штимац, Ана Михајловска, Кокановићи, Дијана Хрка, налози „студената“ у блокади и сви остали ботови и делови овог путујућег циркуса увелико најављују своје присуство и поручују да се „Ужицем неће шетати“. Неки су тако председнику Србије забранили улазак и у Јасеновац. Међутим, Ужице је Србија.

Упркос стварном чињеничном стању, све наведено је начин припреме терена за оно што се у безбедносној анализи може назвати „немилим дочеком“. То не подразумева масован протест, а сасвим сигурно није спонтана реакција већине становништва. Напротив, за такав модел потребна је релативно мала, али агресивна и високо мотивисана група, спремна да пресече трасу, блокира прилаз, пробије ограду, нападне кордон или изазове вербални и физички хаос довољан да произведе слику сукоба. Недостатак масовности ће решити кадровима.

Довољно је неколико десетина учесника на правом месту, неколико телефона који снимају само реакцију полиције и један кратак видео од двадесет или тридесет секунди на којем се не види шта је претходило интервенцији. Тај снимак потом одлази на Икс, Инстаграм и Телеграм, добија наслов о „бруталности режима“, улази у ехо-коморе опозиционих налога, преузимају га политички активисти и медији, а локални инцидент за неколико сати постаје нова национална криза.

Овакав сценарио видели смо протеклих година на десетине пута, тако да то није теорија без претходног искуства. Ужице је овај шаблон већ апсолвирало.

Шестог јула 2025. године, током покушаја блокаде магистралног пута према Пожеги и Златибору, у Бањичкој улици дошло је до пробијања полицијског кордона и сукоба дела окупљених са полицијом. Према тадашњим извештајима, више стотина људи, међу којима је најмање било Ужичана, покушало је да заузме магистралу, док је полиција настојала да спречи блокаду једног од најважнијих путних праваца према Златибору и Црној Гори.

У данима који су уследили ухапшено је укупно девет лица у вези са нередима и протестима. Основни суд у Ужицу је 9. јула одредио притвор седморици осумњичених за напад на службено лице у вршењу службене дужности. У судском саопштењу наведена су имена Радована Новаковића, Владана Синђића, Марка Радовановића, Павла Цицварића, Дејана Ћосића, Бранка Николића и Алексе Николића.

Суд је тада проценио да постоје околности које указују на опасност од понављања истог или сличног кривичног дела, као и да начин извршења дела са елементима насиља може довести до таквог узнемирења јавности које би угрозило несметано вођење поступка.

Уместо смиривања ситуације, уследио је вишедневни притисак на суд и полицију. Блокиране су магистрала и зграда суда; блокадери из целе Србије који су тих дана запосели Ужице одлазили су испред кућа тужилаца који су водили случај и судија, а све то уредно су преносиле њихове пропагандне платформе. Њихово извештавање је изгледало као да је сасвим нормално ићи испред кућа судија, тужилаца и полицајаца, претити њиховој малолетној деци.

Испред полицијске станице су малтене камповали, полицијске службенике су гађали храном за псе, а затим, чак и несвесни стања у ком им се налази психа, дословно лајали. 13. јула организована је деветочасовна блокада под називом „Србијо, Ужице те зове“, са захтевом да свих девет ухапшених буде пуштено.

Дан касније седморици је притвор укинут, док је другој двојици касније замењен кућним притвором. МУП је тада јавно упозорио да се таквом одлуком шаље порука да је напад на полицијске службенике дозвољен и некажњив, постављајући питање да ли је суд подлегао притиску дела јавности.

Притвор није казна, већ само редован поступак за све грађане Србије и нико није крив пре правоснажне пресуде; суд одлучује искључиво на основу закона и конкретних разлога за задржавање сваког појединца. Али политички и психолошки ефекат који се овде десио оставио је огромне последице; додатно се учврстило уверење да закон није исти за све и да су блокадери, захваљујући одметнутом тужилачком систему, изнад закона. На улици је створен утисак да довољно снажан притисак, довољно дуга блокада и довољно велика медијска бука могу утицати на институционални одговор.

Након годину и месец дана од тог насиља, Основно јавно тужилаштво у Ужицу тек 21. августа 2026. године подигло је оптужницу против четворице учесника тог догађаја, и то Радована Новаковића, Бранка Николића, Павла Цицварића и Дејана Ћосића.

Они се терете да су као саизвршиоци починили кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, а у вези са чланом 33. Оптужница је истог дана предата Основном суду у Ужицу. Дакле, она је подигнута и предата суду, али у тренутку писања овог текста још није потврђена нити је донета пресуда.

Али, иако је јавност са нестрпљењем чекала да се насилници казне и иако је све било спремно пре више месеци, када је једва изнуђени поступак препознавања завршен, Основно тужилаштво у Ужицу сензационално је објавило да је шест дана пре доласка председника у српско Ужице подигло оптужницу.

Да ли је заиста тужилаштву требало 13 месеци, имајући у виду да је случај од националног значаја, или је сачекан прави моменат? Односно, вест која се међу опозицијом сматра ударом на блокадере послужиће као мобилизација насилника да одбране свој имагинарни простор.

Један од оптужених, Радован Новаковић, повезао је та два догађаја, али из супротног угла. Он тврди да је оптужница облик политичког притиска пред Вучићев долазак, да ниједан полицијски службеник није рекао да је нападнут и да је постојао само одређени физички контакт приликом пробијања кордона. Такође тврди да тужилаштво није прихватило доказне предлоге одбране.

Суд ће утврдити шта се заиста догодило и да ли постоји кривична одговорност. Али већ сада је јасно да је прошлогодишњи случај поново активиран као политичка и медијска муниција пред нови скуп. За једне, оптужница је доказ да напад на полицију не може остати некажњен. За друге, она је доказ „репресије“ и покушаја застрашивања грађана. Исти предмет тако се користи за два потпуно супротна наратива. Још када такву опасну тезу подржи неко попут тужитељке Бојане Савовић, која само због неких „глупих законских одредби“ није у могућности да са позиције тужиоца ослобађа блокадере, све то има нову димензију.

И сада долазимо до обрасца, дословно школског обрасца. Густав Ле Бон је још у својој књизи Психологија гомиле записао: „У гомили су свако осећање и сваки чин заразни, и то до те мере да појединац лако жртвује лични интерес колективном.“

Управо у ноћи 6. јула 2025. године у Ужицу је тестиран још један, много опаснији механизам: производња измишљене дечје жртве.

Страница „Глас Ужица“ објавила је тада да је, према „незваничним сазнањима преко друштвених мрежа“, полицајац наводно ударио дете старо три године. У истој објави наведено је да званичне потврде нема, али је тврдња ипак пласирана у јавност са драматичним описом хаоса, падања и повређивања окупљених.

А затим је исто то на мегафон поновио Радован Новаковић. Нису објављени име детета ни родитеља, никакав лекарски налаз ни фотографија, нити се појавио сведок; извор су биле тврдње. Извор је неко из масе. Али и маси је неко дошапнуо и то је био окидач да насиље крене.

За свега десетак минута од „полицајац је наводно ударио дете“ дошло се до „полиција пендреком туче бебу“.

Једном пуштена, довољно потресна тврдња не шири се зато што је проверена, већ зато што одговара већ произведеном бесу. Њен циљ је да изазове саосећање, потом гнев, а онда потребу да се одмах пронађе кривац и казни, без чекања чињеница, доказа, изјава сведока или службених потврда. Маси, крду, чија је колективна свест у таквим моментима сужена, лако је пласирати свакакве ствари, али и навести је на нешто што у нормалним околностима не би урадила.

До данас није објављен ниједан проверљив доказ да је трогодишње дете заиста ударено, а сама тврдња је нестала чим је испунила сврху због које је пуштена: да у тренутку највеће напетости произведе бес.

Само нешто више од месец дана касније готово исти модел, у Ужицу успешно тестиран, поновљен је у Ваљеву, али је прича подигнута на још морбиднији ниво. Након сукоба демонстраната и полиције 14. августа 2025. године на друштвеним мрежама почела је да кружи лажна информација да је малолетни демонстрант претучен на смрт. Појавиле су се чак и тврдње да се наводно огласио отац преминулог дечака и да власт покушава да то заташка, као да Ваљево има 5 милиона становника, па је могуће нестанак или смрт дечака од 16 година сакрити од свих.

Дечак, наравно, није ни постојао. МУП је 16. августа ухапсио мушкарца из Мионице због сумње да је ширењем неистините информације о смрти малолетника починио кривично дело изазивање панике и нереда.

Не постоји јавно доступан доказ да су ужичка и ваљевска лаж дошле из истог центра или да су их шириле исте особе. Али комуникациони образац је готово идентичан: сукоб на улици, непроверена тврдња о детету, потпуно одсуство идентитета и документације, емотивна експлозија на мрежама и позив да се одмах изађе на улицу.

Због тога се лаж о трогодишњем детету у Ужицу оправдано може посматрати као дезинформациона претходница, па и генерална проба за каснију, много опаснију лаж о мртвом дечаку у Ваљеву, као доказ да је једном тестиран модел који је показао колико брзо измишљена дечја жртва може да запали јавност.

Предстојећи долазак Вучића у Ужице не сме да се претвори у оно што они и планирају: поновну регрутацију, али и показну вежбу за изборе које је председник најавио за 18. или 25. октобар. Потенцијални организатори нереда могу на једном месту да тестирају колико брзо могу да мобилишу људе преко мрежа, колико учесника могу да доведу из других градова, где полиција поставља кордоне, колико дуго траје њена реакција, шта снимају телевизије и који кадрови најбрже изазивају емоционалну реакцију.

И можда најважније: како се понаша тужилаштво? Уколико и дође до нереда, уколико изгредници буду по већ устаљеном обрасцу пуштени на слободу, то ће уједно бити охрабрење за све, односно порука да границе више не постоје и да се победа коју су већ прогласили мора одбранити, па, како неки без страха од казне већ обећавају, мора пасти крв.

Зато је посебно важно прекинути тај образац и предупредити сваки потенцијални инцидент, јер ако у Ужицу поново успе модел, он ће се затим копирати и у Новом Саду, Нишу, Ваљеву и Београду. Нарочито у изборној ноћи, када је друштво већ под највећом тензијом, а свака непроверена информација о наводној крађи, хапшењу или повређивању може бити представљена као окидач за „спонтано“ окупљање.

Потпуно свесни шта чине, гурају државу у ситуацију у којој наизглед делује да губи шта год да уради. Али то и јесте план: ако полиција не реагује на блокаду и пробијање кордона, ствара се утисак да је држава слаба, да нема контролу над улицом и да се исти модел може понављати без последица. Ако полиција интервенише, снимак интервенције постаје „доказ диктатуре“. Ако осумњичени буду пуштени, то може охрабрити друге да поступе исто. Ако буду задржани, од њих се праве политички затвореници и мученици.

И пре самог евентуалног догађаја, зато мора постојати одговор. Тај одговор не сме да буде пасивно саопштење дан након што лаж обиђе Србију. Мора бити превентиван, брз и видљив. Уколико држава располаже проверљивим подацима о конкретним позивима на блокаде, напад, провокацију или изазивање инцидента, ти подаци, у мери у којој не угрожавају истрагу, морају одмах бити стављени пред јавност. Дакле, црно на бело: ко је, када и на који начин позвао на незаконито поступање; шта је заиста најављено; које су законске последице и како ће бити заштићени сви грађани, без обзира на политичко опредељење.

То је офанзивна одбрана, предиктивна мера, односно начин да чињеница стигне пре спина, а целина снимка пре његовог монтираног исечка, и да се, између осталог, ситуација предочи читавој јавности. Јер тек када се унапред оголи механизам провокације: позив на тензију, затим инсценирани сукоб, па снимак без контекста и готов наратив о „репресији“, простор за манипулацију се сужава. Човек који је до јуче мислио да иде на миран скуп или протест мора да зна да не сме бити гурнут у туђу режију и претворен у статисту туђег политичког сценарија.

Исто тако, потребно је унапред саопштити правила окупљања, одговорност организатора, трасе кретања и границу између мирног протеста и кривичног дела; учесницима митинга јасно указати на потенцијалне провокације, као и на то да не реагују на њих. Свака интервенција мора бити снимана из више углова, а снимци који показују целину догађаја објављени брзо, уместо да се јавност препусти исечку од двадесет секунди.

Полиција, тужилаштво, градска управа и здравствене установе морају имати јасан канал за хитне, проверене информације: да ли има повређених, да ли је било привођења, да ли је саобраћај блокиран, да ли постоји пријава и шта је чињенично стање. Празнину коју остави институционално ћутање увек ће попунити најгласнији налог на мрежама.

Највећа опасност није у томе што ће неколико активиста викати против Вучића. То је њихово право, исто као што и председник Србије, али и сви други, имају право да дођу у било који српски град. Опасност почиње оног момента када се политички противник прогласи окупатором, његов долазак нападом на град, а спречавање његовог скупа „одбраном слободне блокадерске територије“.
У таквој атмосфери довољна је једна разбијена глава, један погрешан покрет полицајца, један камен из масе или једна измишљена вест о детету да настане такозвани „црни лабуд“, догађај који нико више не може да врати уназад. У граду величине Ужица, где се људи познају, политички сукоб лако може да пређе у лични, комшијски и породични. Управо зато овај сценарио мора бити огољен пре него што се догоди.

Ужице није ничија приватна република. Није власништво СНС-а, али још мање припада самопроглашеним „зборовима“ и активистичким налозима који су себи дали право да одлучују ко сме да уђе у град. Председник Србије има право да дође у Ужице. Његове присталице имају право да присуствују скупу. Његови противници имају право да протестују. Нико нема право да блокира магистралу, напада полицију, пресреће грађане или измишља повређену и мртву децу како би произвео политички пожар.

Зато исход председниковог доласка неће бити важан само због броја људи на тргу. Прави тест биће да ли ће држава успети да омогући и скуп и миран протест, да спречи малу групу да отме читав град и да јавности у реалном времену покаже шта се заиста дешава.

Највећи пораз организатора „немилог дочека“ не би било масовно хапшење. Био би то обичан, досадан и миран дан у којем није било крви, драматичних снимака, измишљене деце нити материјала за нову представу о „ослобођеном Ужицу“.

Весна Веизовић / Васељенска