Опрезно с “ослобођењем” (други део)

Опрезно с “ослобођењем” (други део).

Наставља се ћаскање с истиницима…

“Од јесени 1941. и званични документи Комунистичке партије Југославије разоткривају Тита као слободног стрелца, током целог рата супротстављеног Стаљиновим директним наређењима да сарађује са (оним што је остало) од друштвеног и политичког поретка Краљевине Југославије… При томе ваља претпоставити да је Стаљин… Титу највише замерао ‘левичарење’ у виду пропуштања да Русији 1942. у довољној мери војно помогне нападима на главне немачке линије снабдевања, сировинску базу и трупе у време када су Хитлерове офанзиве претиле да пробију и руску и британску одбрану на Истоку. У вези с тиме, ваља обратити пажњу и на изјаву британског бригадира Маклејна, да се у најкритичнијој фази рата, Тито још више удаљио од војно значајних подручја на истоку Југославије, повлачећи се ка црногорској граници где га ‘више од три месеца нико није узнемиравао’. Наводим и јавну изјаву председника Тита из 1953. поводом те исте критичне 1942, када су му његови војни саветници предложили да се главне партизанске снаге врате у Србију (где су немачке комуникације биле најбројније и најрањивије: ’Био сам тада пrотиву тога… рекавши да у Србији немамо услова да успешно ратујемо… и да бисмо се тамо само истопили… Казао сам да треба ићи где можемо наћи масовну подршку… у западну Босну’ (још удаљенију од истинског рата” (Исто, 108).

***

“Према званичној југословенској документацији, до средине јануара 1942, после трајног неуспеха да придобије Босанце за свој покрет, а понајвише под притиском локалних квислинга, Тито је одлучио да се са својим штабом и својим и даље малобројним ударним снагама повуче у тешко приступачне и голетне крајеве између Фоче и црногорске границе – удаљивши се још више од подручја под немачком окупацијом у Србији. Ту, према поратном сведочењу бригадира Фицроја Маклејна, послатог у својству Черчиловог ратног представника, ‘Тито није био узнемираван више од три месеца’. Ова запањујућа изјава односи се управо на време тада успешних, главних немачких офанзива у Русији и у северној Африци – које британске и америчке и немачке војнообавештајне службе сматрају најодсуднијим тренуцима целога рата” (Исто, 121).

***

Анализе Титових симпатизера и биографа потврђују Макдауелов “закључак да је Тито, од јесени 1941. до јесени 1944… своју војску држао подаље од делова Југославије стратешки или тактички битних немачкој Високој команди, то јест подручја где је и била распоређена главнина немачких војних снага… Ни Тито ни готово сви његови послератни британски и амерички симпатизери нису учинили ни најмањи напор да прикрију да је Титова основна и начелно говорећи једина, уочљива брига – до јесени 1944, и доласка совјетских армија – била да осигура опстанак главнине својих снага” (Исто, 118). Није при томе занемарљив ни Титов труд да своје “ратно” време искористи за примену оне већ помињане сопствене наредбе смањење србске народносне масе, макар и у виду прећутне подршке хрватским усташама коју “у овом по нас (комунисте – ИП) згодном времену истребљују срп­ски народ који је у огромној већини против нас”.

***

“Под утицајем својих професионалних војних саветника, ветерана конвенционалног војног деловања у Шпанском грађанском рату – Тито је… током рата користио… концепт: ослањање на стајаћу војску са елитним руководећим кадровима, организовану у такозване ‘бригаде’ или ‘дивизије’. Упркос овим називима, наше обавештајне службе утврдиле су да су такве формације постојале само на папиру док совјетска команда није узела све у своје руке и почела са њиховом реорганизацијом 1945. Пре тога, ни неке ‘дивизије’ нису имале више од шестсто бораца, а њихов начин дејства био је, у ствари, оно што ми називамо герилски” (Исто, 119).

***

“Крајем пролећа 1942, комунистичке снаге имале су пет такозваних ‘пролетерских бригада’, од по хиљаду људи, углавном сачињене од Црногораца који су услед Титовог упада у ту област постали бескућници. Према извештајима комунистичке високе команде, у фочанским голетима где су се поново повукли, гладни и болесни, судбину су делили са великим бојем небораца, званично вођених као војници” (Исто, 122).

***

“После рата, немачки официри, стручњаци за Југоисточну Европу, са својим британским и француским колегама помињали су ‘фаталну привлачност’, пре рата примећену… у рату између нациста и југословенских комуниста… Од пролећа 1943, када је наша обавештајна служба на Југоистоку први пут открила Титову намеру да појача грађански рат с националним снагама, главни немачки дипломатски представник у марионетској Хрватској, Сигфрид Каше обавестио је немачко Министарство спољних послова да Тито жели да постигне споразум са немачким војним снагама. Двојица немачких послератних аутора отишли су и корак даље, па су јавили да су… Титови представници преговарали са немачким генералом Глезом фом Хорстенауом, нудећи Немцима пуну сарадњу у случају англо-америчког искрцавања на јадранској обали Југославије. Ови аутори даље указују да је немачко војно и дипломатско особље на Југоистоку било за Титов предлог, али га је Хитлер одбацио” (Исто, 123). Са тим у вези, овај потписник присећа се да је поодавно, пре скоро пола века, Владимир Дедијер (1914-1990), између осталог и Брозов биограф, боравио у Америци и тамо “открио” спис који се “бавио” партизанско-немачким споразумом о ненападању, за случај да дође до савезничког искрцавања на јадранско приморје. Дедијер је у Југославију донео једну фотокопију тога списа, а можда се некоме и похвалио тим својим “открићем”. Тај “неко” дојавио је то ТамоГдеТреба, тако да, кад су “надлежни” дошли да му узму ту фотокопију, Дедијер се није опирао – предао им је папир, уз напомену да се у Америци може добити нови, за неколико центи доларских.

***

“Априла 1943 (после наводне битке на Неретви јер су Немци, у складу са реченим договором неименованих Титових представника – у ликовима Милована Ђиласа, Коче Поповића под именом Владимир и Владимира Велебита –, пустили партизане да са 4.500 својих рањеника преко преко Неретве пређу слободно, без борбе, и да на другој обали разбију и униште нај­елитније четничке једи­ни­це), “део Титових ударних снага поново је ушао у Црни Гору како би покренуо своје помесне присталице да нападну националне снаге. Током маја, и националисти и комунисти у том јужном делу западне Југославије претрпели су тешке нападе трупа које су комунистички извори називали немачким, а наши званични извештаји локалним квислинзима, сарадницима Италијана или Немаца, уз подршку регуларне италијанске војске и неких мањих, такође регуларних немачких јединица, повучених са њихових резервних положаја у северозападној Југославији. Као и до тада, Тито је под притиском одмах повукао своје главне снаге још даље на југ и исток, што су комунистички кругови у својим дојавама објашњавали као очајнички покушај повезивања са албанским и бугарским комунистичким одредима. У том су периоду британски официри за везу први пут послати у Титов штаб и јединице, а главни представник за југословенска и југоисточно-европска питања премијера Черчила, бригадир Фицрој Маклејн, открио да су главне комунистичке снаге биле врло близу пропасти, па и на ивици уништења. Да то не би личило на рекла-казала, у својој послератној студији о Титу, бригадир Маклејн цитира Александра Ранковића, једног од најближих Титових ратних сарадника, који му је са тим у вези казао да ‘никада нисмо били у горој ситуацији… за нас је одувек било најважније да очувамо кадрове које смо по тако огромној цени изградили у последње две и по године. А сад им прети опасност да буду збрисани” (Исто, 123-124).

***

“Дуги период неактивности Титових ударних снага, почетком 194., прекинула су два изненадна и снажна партизанска напада на велике немачке гарнизоне, по свом јединственом карактеру збунивши британске обавештајне кругове у Каиру и у штабу у Алжиру. Та два Титова прилично одлучна удара погодила су прво Бихаћ… потом Тузлу… а оба су била усмерена не само на квислинге него и на регуларне немачке трупе… Мада неуспешни и са малим губицима, ти напади су одражавали растуће Титово ослањање ма ‘плаћенике’ који су већ бежали из квислиншких јединица блиских Италијанима или Немцима… Мени најбитније, међутим, јесте да су та два напада почетком 1944. током целог рата једини нашој обавештајној служби познати примери неких заиста значајних напада Титових ударних јединица на Немце (што садржину ове реченице, у потписниковом истицању, топло препоручује за запамћивање – ИП). Важно је приметити и да је врло професионална совјетска војна мисија код Тита, састављена од високо рангираних официра, показивала отворен презир према партизанским војним подухватима, и претходним и тадашњим. Но Тито је, у пролеће 1944… на своју иницијативу са својим главним јединицама извео офанзиву против српских националних снага… у централној Босни”, са циљем “да нападне здружене снаге Немаца и генерала Михаиловића, што су као истину прихватили они Британци и Американци већ убеђени у комунистичку тврдњу да је Михаиловић сарадник окупатора. Но и тада су многи у то сумњали, после прецизних сазнања наших обавештајаца о размештају Немаца и квислиншких снага. Срећом, оптужба је потпуно поништена извештајем једног британског официра за везу, за кога комунисти нису знали да је сведок целокупне операције. У њој су партизани страховито потучени од искључиво српских националних јединица без присуства икаквих немачких јединица… Титове снаге остале су углавном пасивне у западној Југославији све до краја лета и почетка јесени 1944 – мимо добро познатог догађаја у мају (шифрованог назива “Коњички скок” чији је циљ био да се Тито ухвати – ИП), када је Тито једва избегао заробљавање приликом напада неколико мањих немачких падобранских група и потоњег тешког пораза које су невелике немачке трупе нанеле најбољим комунистичким јединицама, те Титовог бекства (заједно са члановима Врховног штаба и Националног комитета ослобођења Југославије, чиме је партизански покрет у Југославији био обезглављен – ИП) и пребацивања у једну британску базу на италијанској територији… А Тито се из Италије вратио у Југославију тек по уласку совјетске армије у Србију… пошто је она преузела његове најбоље трупе, за ту прилику доведене из западне Југославије” где су се, “од јесени 1941. до јесени 1944. налазиле… далеко од великих немачких формација. Упркос томе, преувеличана (су) и искривљена сведочења о снази југословенских комуниста и њиховом учинку, као и прихватање таквих тврдњи не само од медија већ и на високим, званичним нивоима Британије и САД” (Исто, 126-128)

***

“Најбоље текуће процене Титових главних снага стизале су до мене у пролеће и лето 1943… од официра задужених за Тита у Каиру или у Барију, у Италији… Они су у лето 1943. процењивали јачину главнине Титових снага на десет до петнаест хиљада људи… Партизанске снаге нарасле су до свог максимума у септембру, октобру, а можда и новембру 1943. Главни извор регрута у том периоду били су Хрвати дотле активни у хрватским фашистичким јединицама под Немцима… Ове у суштини плаћеничке елементе Тито је радо прихватио, у њима видевши прилику да ојача своју позицију у Комунистичкој партији Југославије… О том повећању Титове укупне војне снаге, бригадир Маклејн пише да је Тито тада ‘тврдио’ да предводи око 150.000 људи, да би већи ентузијасти међу Титовим америчким и британским симпатизерима понављали најекстремније тврдње да је у том периоду његова војна организација имала готово триста хиљада људи. Ко год се потруди да провери неке основне елементе југословенске топографије и размештаја привреде и становништва, уочиће да у западној Југославији, око Фоче на југу и Босанског Петровца у њеном средишту – локацији комунистичке главнине током већег дела рата – није било ни мирнодопских могућности,. а камо ли ратних – када су Немци пленили сва добра – да снаге каквима су се хвалили Титови симпатизери опстану. Ја сам прихватио цифру од 75.000-100.000 као најтачнију процену укупне комунистичке снаге током краткотрајног партизанског узлета 1943, а немачка процена 1944, за то ратиште у том периоду била је око 80.000… Војнообавештајно одељење војске у Вашингтону проценило је да… од краја јесени 1943. партизанска (то јест комунистичка) војска доживљава озбиљан и стални пад… Срби из западне Југославије који су Титу пришли оставши без домова услед масовних злочина хрватских усташа… напустили су његов покрет. И хрватски сељаци су се у још већем броју окренули против њега због немачких одмазди и партизанских реквизиција… Крајем маја 1944, убрзо по нападу на Титов Врховни штаб, један амерички обавештајни официр у Каиру сазнао је из британских изузетно тајних Дневних белешки… процену једно високог совјетског официра који је био у штабу код Тита, да је укупна, организована снага југословенских комуниста свега 18.000 официра и редовних војника. Но, крајем јуна 1944, по процени британске војнообавештајне службе, укупан број партизана спао је на 15.000 официра и редовних војника… На основу мојих контаката са Титу склоним официрима у иностранству, и онога што сам видео и чуо током своје мисије у Југославији крајем лета и почетком јесени 1944, као и од партизанских заробљеника и од националиста, стекао сам утисак да су процене… између 15.000-18.000 људи биле превише ниске… јер се није узимало у обзир пребацивање главнине Титових снага из западне Југославије у Србију, како би се повезала са надолазећом руском војском. Као што сам по повратку из Југославије обавестио Штаб за Југоисток у Казерти, у Италији, до новембра 1944, укупни расположиви подаци указивали су да је партизана тада било између 30.000 и 50.000” (Исто, 129-131).

***

У свом званичном извештају са Југоисточног ратишта, од 22. јуна 1944. године, Макдауел је записао и неке појединости из разговора вођених са господином Џојсом, “високорангираним званичником Стејт Департмента при штабу” америчке обавештајне службе у Барију/Италија, “као и са америчким потпуковником Вејлом, шефом обавештајне мисије код Тита… Оба контакта понашала су се пријатељски и сарађивала су – господин Џојс испољавајући умереност, а потпуковник Вејл отворену наклоност према Титу”. Ни један ни други “нису били у могућности да дођу до аутентичних и независних информација у погледу политичке или војне снаге партизанског покрета, и да је америчка обавештајна служба била принуђена да се за своје закључке готово у потпуности ослања на тврдње партизанског Врховног штаба”. Кад је Макдауел рекао да је “чуо од високо рангираног и добро обавештеног извора у Каиру да је у приватним разговорима бригадир Маклејн говорио да никада није био у ситуацији да лично види више од 30.000 партизана”, потпуковник Вејл је “на то казао да је можда бригадир Маклејн био у прилици да установи толики број, али да толики број сигурно није видео”. Господин Џојс “није видео доказе који би подржали партизанске тврдње прихваћене од већине – о војсци од 200-300.000 бораца – лично сумњајући у њихову тачност… Потпуковник Вејл је изнео своје убеђење да партизанска војска броји око 300.000 сталних, наоружаних војника у сталним јединицама… да маршал Тито има већинску подршку свих водећих националних група у Југославији, и да партизанске вође дефинитивно намеравају ‘да целу Југославију стрпају у свој џеп’ чим се Немци повуку, те да ће ‘ликвидирати’ сваку групу која се томе супротстави. Он је отворено признао да те изјаве потичу из партизанског Врховног штаба и да ни амери чки ни британски официри за везу нису могли да обаве задовољавајућу независну проверу тих тврдњи… Он је истицао и немогућност да се провере партизанске тврдње и инсистирао да, на крају крајева, бројке и статистике немају важност у поређењу са потребом да се ‘ти партизани’ подрже” (Исто, 135-137).

***

Бавећи се почетним ратним временом, Черчил је записао да је “број Титових партизана… брзо растао… (те су) ускоро почели да задају велике губитке Немцима и освојили велика подручја”, 1943. годину представио је податком да је “југословенски покрет против сила Осовине (партизани)… ангажовао око тридесет три непријатељске дивизије”, а прилике по италијанској капитулацији (септембра 1943) приказао је записом да “југословенска партизанска војска, која сада броји око две стотине хиљада људи… води велике борбе с Немцима… и партизани су несумњиво постали водећи елемент отпора у Југославији” (Исто, 163). Макдауел је податак о “ангажовању” непријатељских дивизија” прокоментарисао питањем “из ког је извора… премијер Черчил добио информације које” будући да се оне не слажу “са нашим званичним обавештајним подацима са терена… и са поратном изјавом бригадира Маклејна – који је “провео јун и јул пешачећи кроз црногорске планине са прогоњеним партизанима –, да су у лето 1943. Тито и његов штаб ‘на рубу уништења’ бежали кроз Црну Гору, размишљајући да се повуку… према Албанији или Бугарској” (Исто, 172). Пола године касније, Маклејн ће записати да “веома вешто вођени… партизани су истовремено неухватљиви и смртоносни… Не само Хрвати и Словенци, већ и велики број Срба, придружили су се маршалу Титу и у овом тренутку има више од четврт милиона људи… организованих у приличан број дивизија и корпуса” (Исто, 164).

***

Бригадир Маклејн пише да је Тито, после италијанске капитулације, како је сам тврдио, “имао… ефикасну герилску силу од око 150.000 људи”, насупрот сопственом податку да је “у рано пролеће 1943. главна ударна снага партизана била мање од двадесет хиљада” (Исто, 173)

***

“Партизанска саопштења са описом њихових ‘битака’ против ‘јаких’ немачких снага могла су лако завести сваког осим професионално обавештених аналитичара”, па су, према Маклејновом запису преузетом од Владимира Дедијера, “борбе биле веома тешке… Силовит партизански напад… омогућио је продор… кроз створени процеп”. Макдауел се на то осврнуо записом да, “у суштини, партизанске снаге биле су тако мале да су током оног што се на основу немачког искуства са њима (партизанима) дало назвати ‘изузетно тешким борбама’ могле направити пробој кроз сектор који је држао само један батаљон за ‘блокирање’. Али и ту се, као и другде, из партизанског саопштења добија утисак да је у догађају учествовала цела немачка дивизија” (Исто, 175).

***

Под међунасловом “Најдужа аудијенција ‘свете’ шамлице”, у тексту “Тито највећа превара Другог светског рата” (хттп://њњњ.васелјенска.цом/мислјенја/тито-највеца-превара-другог-…), Часлав М. Дамјановић (1932) пише да је папа примио Тита “у аудијенцију, која је трајала ни мање ни више – чак шест сати. Маратонска шесточасовна аудијенција… свакако је трајала толико абнормално дуго зато што је папа морао прво да се увери у Титову тоталну оданост ‘хрватству’ НДХ пре него ће му издиктирати ‘канонизиране’ директиве чије ће крволоштво у Србији спровести у партизанској униформи усташки ‘заповедник’ Марко Месић, а које ће деценијама доцније његов нећак, Стипе Месић, назвати јединственим ‘двема победама” НДХ у Другом светском рату”. И, даље, “папском булом ‘канонизовано’ је устоличење Тита на престоље фалсификоване историје – Зло је ‘канонизовало’ злочинство расистичке мржње уместо морала као као основе људског битисања и будућности”.

***

Према сведочењу Мајкла Благоја Раденковића (1933), члана Србске краљевске академије наука и уметности, коме је Макдауел дао свој рукопис “Кључна улога Срба у Другом светском рату” (у Америци забрањен за објављивање а у Србији, у преводу Момчила, Ане и Бодина Селића, објављен под насловом “Стрељање историје”, Београд 2012, страна 277), а према писању вашинтгонског Ивнинг стара од 26. марта 1946. године, “у Техерану на предлог Стаљина, Черчил је одлучио да ликвидира руководство Краљевине Југославије и прихвати сервис мало познатог партизанског команданта Тита. Британски председник је знао да је Тито комуниста (вероватно је знао и да је петнаестак године раније био упослен као британски агент – ИП), али Титова политичка припадност га није тангирала. Он је веровао свом совјетском колеги, који је за узврат одмах наредио своме трабанту да се стави под Британско окриље. Од овог момента Михаиловић и његових 70.000-80.000 четника окарактерисани су као колаборанти и издајници…Човек који је прешао пут од Балканског Орла (с америчким одликовањем Легион оф мерит, Легија заслужних – ИП)до нацистичког колаботера и издајника сада је у рукама најљућег свог непријатеља, новог господара Југославије маршала Тита. Ни једна од Влада које су само до пре неколико година гомилале похвале и одликовања на њега не могу сада да учине баш ништа да га спасу” (Исто, 14).

***

Пуковник Велимир Пилетић, током рата командант Источне Србије, са својим одредима често је прелазио у Румунију зарад диверзантских акција на транспорт и комуникације немачке војске, посведочио је: “1944. године напредујуће совјетске трупе већ биле у Румунији и генерал Дража Михаиловић ми је наредио да на сваки начин успоставим контакт са Црвеном Армијом у циљу заједничког деловања против Немачке армије и њихових сарадника…. Ја сам са својом пратњом прешао Дунав и у Румунији се састао са командом надируће Црвене Армије,.. Основни договор је био да ми делујемо у простору напредовања Црвене Армије, чистимо територију испред Руса и тиме омогућимо њима брже напредовање. Радио комуникације и шифре су успостављене и све је било спремно за заједничку борбу. Требало је да преноћимо и ујутру рано кренемо назад у Србију. У току ноћи ушли су у нашу собу неки нови људи са пушкама на готовс и титовкама на главама и црвеним петокракама и наредили да устанемо. Све су нас онако полу голе сатерали у једну просторију и ту затворили. У току дана извели су нас у једну другу просторију где су за једним столом седели ови исти људи од ноћас представивши се као преки суд Народно ослободилачке војске Југославије и прочитали нам пресуду да смо као народни издајници осуђени на смрт стрељањем. Њихов вођа представио се као Генерал Марко Месић. Није требало много времена да сазнамо ко су ови људи са титовкама на глави. У току немачке најезде на Совјетски Савез тешке борбе вођене су око Стаљинграда. У оквиру немачких снага била је и јединица хрватских снага, Усташка Бојна Хрватске којом је командовао Генерал Марко Месић. По совјетском пробоју код Стаљинграда ова јединица је заробљена и на инсистирање Тита прекрштена је у народно ослободилачку војску Југославије, са истим командантом Марком Месићем и прикључена да оперише у саставу Црвене Армије… Моји пратиоци су истог дана стрељани од војника под командом Марка Месића а мене су спровели у чувени затвор у Москви Љубљанка на обрађивање и евнтуално намештено суђење у Београду” – до чега није дошло јер је успео да у Румунији, током спровођења према Београду, побегне (Исто, 8-9).

***

Душан Биланџић, некада­шњи партијски и самоуправљачки теоретичар који се исто­ри­јом бавио по “партијској ли­нији”, пише да је “пропаст Независне Државе Хрватске била неизбјежива – по ратноме плану великих савезника… Тито никада није сматрао да је његов главни непријатељ Павелић, односно усташе. Он је сматрао да ће та сна­га нестати. Тко је за Тита главни непријатељ? Онај тко такођер мисли основати Југославију. А то је Дража Ми­хаиловић. Десет дана након ослобођења Београда, на сједници Политбироа Кому­нистичке партије Југославије он је рекао: ‘Ми се у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада’… Шта Тито ради? Успоставља диктатуру. Про­тив београдске чаршије… Наравно да је био диктатор. И деспот. А шта он хоће? Има визију. Хоће сломити великосрпске претен­зије. Зашто се не жели призн­а­ти још једно велико дјело, можда управо његов највећи гријех у очима великосрпских идеолога? Створио је три нове државе, плус двије полудржаве: државе Ма­ке­донију, Босну и Херцеговину и Црну Гору, те покрајине Косово и Војводину… Зато да би бло­кирале великосрпску идеологију… А кад су му рекли да Уставом из 1974. од покра­јина жели направити државе и Срби­ју свести на београдски паша­лук, он је одговорио: Па то и хоћу”.

***

Код Веселина Ђуретића, на порталу “Нови Стандард” (20. октобар 2014, хттпс://стандард.рс/2014/10/20/друга-страна-ослободјенја-београда-октобра-1944-године/) читамо да је Бил Дикин, Черчилов емисар, битку на Сутјесци, “иако се радило о великом поразу титовских снага”, представио као прекретницу и “као велику операцију, што је потискивало дотадашње представе о партизанима као малобројним, свуда разбацаним групацијама. На овој основи британски премијер је кренуо усусрет Титу, упућујући код њега и представнике највиших чинова, чак и свог сина Рандолфа… Зашто тврдим да је Црвена армија ослобађајући Београд изазвала и нову српску трагедију? Зато што је, доводећи на власт човека који је, потоњи догађаји су показали, био и антијугословен и антисрбин… Вратимо се Београдској операцији. У главни град Југославије је 20. октобра 1944. ушла Црвена армија бројности између 300.000 и 380.000 војника; уз садејство око 35.000 партизана, којима је командовао формално генерал Пеко Дапчевић, а стварно Сретен Жујовић. Командант Црвене армије био је маршал Толбухин. После ослобођења Београда Црвена армија се повукла према северу, преко Војводине и делова Славоније, према Мађарској. На широком току Дунава, код Батине погинуло је више хиљада њених војника… Совјетска војска је, борећи се на тлу Југославије, изгубила око 31.000 војника и официра. Остаје неизречен одговор на питање зашто је ова војска кренула тежим путем, а не северно од Саве према Загребу? Мој одговор је… и то да би на овом путу наишла на хрватске логоре смрти, у првом реду Јасеновачки, који су још увек радили пуном паром… У Београд су, после одласка Црвене армије према северу, биле задржане само неке југословенске јединице са задатком да главни град очисте од српске ‘реакције’ – Прва пролетерска дивизија и Шеста личка. Главни предводници ‘чистача’ били су лидери Озне на челу са Слободаном Пенезићем Крцуном, Милошем Минићем, Вељком Мићуновићем, Јовом Капичићем… (који) су само за неколико месеци уништили… око 30.000 Срба. Ван Србије и у другим српским земљама ови титовски дресирани убили су око 100.000 људи”.

Свршиће се…

Илија Петровић/Васељенска

Бонус видео