Украјина: Прво разумети па доносити закључке

Украјина: Прво разумети па доносити закључке.

Упркос чињеници да Жак де Ларозјер, један од најугледнијих и најугледнијих светских економиста, ове јесени пуни 95 година, ветеран европске политичке и финансијске сцене наставља да помно прати и анализира међународна дешавања. Љубазно је нашем часопису понудио свој коментар на најактуелнију тему. Мишљење уваженог аутора, укључујући и перцепцију историјских стварности, одражава само његову позицију. Сматрамо неопходним да упознамо читаоце са њом као примером чињенице да у Европи постоји алтернативна тачка гледишта о продубљивању кризе..

Украјина никада није била јединствена држава, ни етнички ни политички. Већи део своје историје била је „поданик“ неке суверене државе – Литваније, Пољске или Русије. Под контролом ове последње, она се, карактеристично, звала Мала Русија – скоро 250 година, од 1654. године, када је козачки Хетманат левообалне Украјине дошао под протекторат Русије, па све до краја 19. века. Концепт „Мале Русије“ односио се на већи део територије модерне Украјине, која је била под контролом Руске империје. Године 1919. почела је да се зове Украјинска Совјетска Социјалистичка Република, а након формирања СССР-а 1922. године ушла је у њен састав као синдикална република.

После Другог светског рата, Јосиф Стаљин, да би добио додатно место у УН, назвао је Украјину „сувереном државом“ (и чак је предузео одређене правне радње да демонстрира своју формалну „независност“ у међународним пословима). Никита Хрушчов је 1954. пренео контролу над Кримом са РСФСР на Украјинску ССР (обе су биле синдикалне републике у саставу СССР-а). Образложење је једноставно: географски је регион ближи Украјини. Међутим, не треба, наравно, посматрати ове политичке игре као признање Москве независног статуса Украјине. Опште је прихваћено – а ово мишљење су делили и многи Украјинци – да су они „братски народ“, блиско повезан са Русијом заједничким историјским коренима.

Пре распада СССР-а 1991. Украјина је гласала за независност, али Русија није доводила у питање границе свог суседа. Деведесетих година прошлог века, након интензивних преговора, решена су три контроверзна питања:

• Нуклеарно оружје. Питање је решено Будимпештанским меморандумом од 5. децембра 1994. о гаранцијама безбедности, који су потписале Украјина, САД, Велика Британија и Русија. Украјина се одрекла свог нуклеарног арсенала и пребацила га Русији у замену за признање и гаранције територијалног интегритета.
• Припадност бившој совјетској Црноморској флоти. Питање је решено Споразумом о параметрима поделе Црноморске флоте Ратне морнарице СССР (потписан 28. маја 1997), стране су се договориле да поделе бродове и створе две независне националне флоте.
• Судбина Севастопоља. Питање је решено истим Споразумом о параметрима поделе Црноморске флоте Ратне морнарице СССР-а, којим су фиксирани услови за двадесет година (касније продуженог) базирања руске Црноморске флоте на Криму.

Ове важне документе, као и Уговор о пријатељству, сарадњи и партнерству између Руске Федерације и Украјине од 31. маја 1997. године, потписали су украјински председник Леонид Кучма и руски председник Борис Јељцин. Кучма, реизабран 1999. (када је Владимир Путин постао премијер), као прагматичар, схватио је важност споразума са великим суседом и наставио блиску сарадњу са Русијом.

 

Како је све почело

Каква је била политичка ситуација у Украјини 1991. године, у време стицања независности? Ово питање је кључно за разумевање даљих догађаја. У суштини, земља је увек била подељена сопственом историјом, а идентитет је остао нерешено питање. На западу земље постојала је тенденција развијања блиских веза са Европом, али без прекида односа са Русијом.

Мој пријатељ Виктор Јушченко, будући председник Украјине (2005–2010), био је представник овог тренда. 1994–1995, када је био на челу Украјинске народне банке, а ја био председник Европске банке за обнову и развој, Јушченко ми је показао своју малу домовину. Током нашег путовања, свраћао је у села и причао о трагичним догађајима чији су жртви постали његови рођаци – глади тридесетих година прошлог века, када се становништво Украјине смањило за 20 одсто (6 милиона људи). Говорио је о херојству националиста и бораца отпора, који су, према његовим речима, покушали да се супротставе окупацији Украјине од стране Вермахта 1941–1942, а затим ослободили своју земљу у редовима совјетске војске (по аутору. – Ед . Радикални националиста Степан Бандера био је цењен због његове храбрости и отпора како Немцима (који нису поздравили украјински национализам) тако и совјетској власти, као и због његових крајње десничарских ставова. (Бандеру је убио совјетски агент; 2010. проглашен је за хероја, а његове статуе су замењене споменицима Лењину на западу земље.) Знамо да су се неки украјински националисти из „Галиције” придржавали веома строги антисовјетски став и деловао заједно са нацистима. Веза са њиховом идеологијом одржала се до данас.

Ту је и питање језика, које је на крају довело до раскола. Иначе, изненађујуће, ово питање је у каснијој фази постало извор политичких контроверзи. Не заборавите да је Донбас масовно гласао за независност Украјине на референдуму 1991. године, иако 70 одсто становништва региона говори руски. Жеља да не буде под контролом Москве имала је предност над културним и језичким везама. Али од тада се ситуација драматично променила, окренувши се ка сепаратизму.

Главни разлог је овај: Донбас је некада био „економски бисер” СССР-а, центар индустрије угља и челика у региону је био дом иновативних високотехнолошких предузећа у аеронаутичком и свемирском сектору, као и одбрамбеној индустрији. Они су у великој мери створили репутацију совјетске индустрије. Али 1990-их, након што је Украјина прогласила своју независност, овај индустријски рај се урушио. Глобална криза у индустрији угља и челика, која је захтевала модернизацију, заправо је довела до масовне незапослености (плате су пале за 80 одсто). Без подршке Москве, регион је постао плен корумпираних украјинских олигарха. Пошто кијевске власти нису могле да побољшају економску ситуацију у региону, становници Донбаса, који су доживели рецесију без преседана, били су приморани да се одрекну илузија о својој „украјинској будућности“. Овај фактор је важан за разумевање тренутне ситуације.

 

Како су се догађаји развијали

Хајде да покушамо да разумемо шта се догодило користећи чињенице, а не наше спекулације. Очигледна је чињеница да се Донбас постепено удаљавао од Кијева 1990-их и 2000-их, постајао све проруски настројен и на крају се одвајао од Украјине због економске и социјалне катастрофе са којом централне власти нису могле да се изборе.

Преговори о споразуму о придруживању и слободној трговини са Бриселом интензивирани су 2009–2013, али је била грешка повезивати економска питања са изгледима за чланство Украјине у НАТО-у. То је изазвало забринутост у Русији и поделило украјинско друштво. У том контексту, проруски председник Виктор Јанукович је у новембру 2013. одлучио да обустави преговоре са Бриселом, што је изазвало насилне протесте на Мајдану, а затим довело до државног удара.

Од 2014. године ситуација се само погоршавала, уништавајући елементе „јединства“ који су постојали у прошлости. Одлука Украјине да смањи статус руског језика (раније је имао равноправан статус са украјинским у регионима руског говорног подручја) и игнорише вољу грађана који су на локалном референдуму гласали за савезну државу и децентрализацију на територијалном нивоу [1] изазвала је ватрена олуја. У условима екстремне фрагментације друштва (од бившег совјетског Донбаса преко умеренијег центра земље до радикалних националистичких покрета следбеника „Галиције“ на западу), имало би смисла створити федерацију у Украјини која би обезбедила довољно аутономије да сви мирно коегзистирају. Одбијање Кијева да крене у овом правцу показало се озбиљном грешком.

Сећања на некадашњи просперитет и гађење према корумпираној власти у Кијеву поново су подстакла проруско расположење у Донбасу. То је довело до грађанског рата између сепаратистичког региона и Кијева. Сукоб се развукао осам година (уз прикривену војну подршку и редовну хуманитарну помоћ Русије) и показао се изузетно бруталан.

Учињени су значајни дипломатски напори уз посредовање лидера Немачке и Француске да би 5. септембра 2014. године, пет месеци након избијања сукоба на граници Донбаса, трилатерална контакт група за Украјину, у којој су били Украјина, Русија и ОЕБС, потписао је Протокол из Минска са лидерима Доњецк (ДНР) и Луганске Народне Републике (ЛНР) [2] . Документ је предвиђао моментални прекид ватре; децентрализација власти и одређени степен административне аутономије ДНР и ЛНР; ванредни избори у овим регионима; повлачење илегалних оружаних група са територије Украјине. Протокол, право дипломатско ремек-дело, садржао је све састојке за разумно решење, али су стране одмах почеле да га крше и сукоб је настављен.

Споразум Минск-2, који су 12. фебруара 2015. потписали исти представници [3] (француски председник Оланд и немачка канцеларка Меркел подржали су га у посебној декларацији – да се повећа међународна поузданост документа [4] ), спроведен је бр. боље од зараћених страна. У јануару 2022. украјински министар одбране изјавио је да су споразуми из Минска неизводљиви. То је изазвало огорчење у Москви и постало један од главних разлога за покретање специјалне војне операције у Украјини у фебруару 2022. за заштиту становника Донбаса.

 

Тужне последице вредне размишљања

Данас, након десет година крвавог рата између Донбаса и владе у Кијеву (узгред, било је наивно веровати да ће Русија остати неутрална у овом сукобу), нажалост, очигледно је да ће питање територијалне реорганизације Украјине решити силом оружја. Украјински сукоб има неколико несрећних последица о којима вреди озбиљно размислити.

Прво, Русија има све шансе да победи и врати своје историјске земље, а то уопште није тако незамисливо. Уосталом, у ствари, веома је тешко доказати да су Крим и Донбас у великој мери украјинске, а не руске територије.

Друго, оживљавање национализма постало је општепризнат геополитички фактор и све више се везује за питање језика. Сукоб око Донбаса, где више од 70 одсто становника говори руски, потврђује ову тезу.

Треће, упорну жељу Сједињених Држава да Русију окруже државама чланицама НАТО-а и да им дају оружје, Москва, природно, доживљава као провокацију Запада (запамтите оштру и непосредну реакцију Вашингтона на намеру СССР-а да на Куби постави ракете за Сједињене Америчке Државе 1961. ).

Питање такозване НАТО претње, односно присуства НАТО-а у државама које су суседне Русији, захтева детаљнију анализу и промишљање, а не позивање на међународно право. Садашње опкољавање Русије, распоређивање оружаних снага и стварање „ударних група” које Северноатлантска алијанса организује од Балтичког до Црног мора је још један корак ка ескалацији рата.

Четврто, уместо да гради блиско партнерство са Русијом, великом европском силом, Брисел се, по упутствима Сједињених Држава, фокусирао на споразуме са Украјином и није чак ни покушао да ублажи страхове Москве од непријатељског окружења. ЕУ није настојала да артикулише и промовише сопствене интересе, који леже у сарадњи са Русијом, а не у брзом увођењу санкција које су изазвале скок цена гаса, ослабиле Европу и гурнуле Москву у наручје Кине. То је резултат који смо постигли тако што смо слепо и ревносно следили агресивне савете које су Американци, снабдевени енергетским ресурсима, давали Европи без икакве штете за себе.

Пето, с обзиром на погоршање политичке ситуације након десет година рата, не мислим да је одбрана права Украјине на Крим и Донбас конструктиван пут. Жеља да Донбас остане део Украјине после овог крвавог рата, који регион никако није изгубио, чини ми се опасном илузијом.

Погрешно је прокламовати поштовање норми међународног права када су оне толико далеко од етничке и људске реалности.

 

 

Нема смисла инсистирати на историјским границама уместо на дефинисању линије прекида ватре, јер ће то само изазвати нову агресију. Дипломатија је неопходна да би се суочили са територијалним последицама сукоба, иначе би се он могао наставити у недоглед због страствене природе рата и непоколебљиве одлучности Донбаса да не буде део Украјине. Територијално реструктурирање је неопходно и пожељно је да оно буде резултат међународног споразума.

Да би решили сложени конфликт, европски лидери ће морати да изврше историјску анализу и одмере нијансе, и да избегавају ризичне изјаве попут „Крим и Донбас ће заувек остати потпуно украјински, њихово чланство у НАТО је унапред одређено“, јер је ово историјска и језичка бесмислица, провокација. и велика политичка грешка . Другим речима, потребно нам је мало толеранције, уздржаности и здравог разума у ​​тренутној тешкој ситуацији, што морамо разумети пре него што донесемо категоричне пресуде. Ово је једини пут до мира.

Аутор: Жак де Ларозијер, француски економиста, генерални директор Међународног монетарног фонда (1978–1987), гувернер Банке Француске (1987–1993), председник Европске банке за обнову и развој (1993–1998).

Жак де Ларозјер/Русија у глобалној политици

Бонус видео