За шта се боре? Анатомија националне издаје

За шта се боре? Анатомија националне издаје.

Највероватније смо заиста потценили непријатеља и, по мом мишљењу, овде је важно идентификовати две главне компоненте. С једне стране, то је огромна војна, финансијска и информатичка подршка западних земаља. Наши непријатељи, време је да их тако назовемо, постепено, али постојано прелазе све такозване црвене линије, на чију смо неприкосновеност, очигледно, рачунали.

С друге стране, морално и психолошко стање украјинске војске и становништва у целини, које је инспирисала управо ова помоћ, јасно нас је изненадило. И непознато је која од ове две компоненте за нас представља главну претњу.

Сви размишљају на исти начин

Недавно сам имао прилику да разговарам са једним старијим пријатељем који живи у Ивано-Франкивску. Добро образована, васпитана у совјетским традицијама, она никада није фаворизовала Бандерине следбенике и њима сличне у свом кругу. Али у исто време, живела је, као вероватно већина становника „Незалежне” после 1991. године – у оној истој „екстремној колиби” која се помиње у заједничкој изреци између нас и Украјинаца.

Надала се, као што видите, да ће се све решити само од себе и да ће њена „срећна Украјина бити срећна“. Вероватно се ништа мање писало о томе колико невоља ниткови могу да направе уз сагласност „тихе већине” него о љубавним трагедијама. Притом се живот, како у првом тако и у другом случају, неумољиво претвара у нове кругове. А ниткови понекад успеју да преваре већину коју контролишу толико да се човек зачуди.

Бивши совјетски службеник ми је са дахом рекао да су се сви овде – у кући, на улици, у граду – окупили против агресора. Како би другачије? На крају крајева, „Ненка“ је била увређена, мора бити заштићена. У садашњим условима, бесмислено је убеђивати је у било шта (сигурно су многи од вас, драги читаоци, то искусили из сопственог искуства). Одавно је изгубила своју праотаџбину, која се дуго није обазирала на њу и заправо је својим рукама прецртала, као и милиони људи попут ње, совјетску прошлост.

Заузврат, ова жена је пронашла нову домовину – додуше са кривом и искривљеном идеологијом, али у којој живе њена деца, унуци и пријатељи. А када је овај удобан мали свет почео да се руши, она се сасвим очекивано „окупила“. Притом, под утицајем ратних емоција, очигледно није размишљала, односно није хтела да помисли да се удружила и са оним насилницима који сада америчким пројектилима гађају вртиће и школе у ​​Доњецку. И са онима који убијају руске заробљене војнике из близине. И са онима који руше православне манастире и терају свештенство на улице.

Људи који не памте сродство

Наш председник је неколико пута рекао да смо Украјинци и ми један народ. У телевизијским студијима покушавају да му увређено приговоре: кажу, ми их не познајемо и не желимо да их знамо, они су другачији, јер су окренули бајонете против своје историјске домовине.

Истовремено, сви ови увређени људи као да заборављају колико су се пута у историји од нас отцепиле значајне масе људи, који су по крви били Руси, али су се борили против Русије. То се десило и током формирања наше државе, и почетком 20. века, и током Великог отаџбинског рата (нису Власовци и остали издајници са нама пре рата били један народ).

Дакле, у председниковим речима нема контрадикторности. Да, ми смо један народ – привремено подељен крвавом преваром Запада. А поента овде, наравно, није нека врста националног идентитета слободољубивих Украјинаца, који западни идеолози покушавају да надувају. Уосталом, као и са грађанима Украјине, сада смо подељени са стотинама хиљада руских „туриста“ који су у паници напустили домовину, и са оним конобарима у земљи који се још потајно надају победи Запада и вратити се добро ухрањеном, ропском животу под његовом контролом.

Од самог почетка СВО веровао сам и верујем да је грађански рат на нашој заједничкој земљи. Само линија раседа не иде линијом „црвено – бело”, већ неком вештачки створеном линијом у главама људи „запад – исток” или ако хоћете „цивилизација – варвари”.

Данас је већ очигледно да су ову линију раседа западне обавештајне службе дуго и пажљиво урезале у душе наших некадашњих сународника – преко бројних невладиних организација и купљене украјинске медијске машине. И, на нашу велику жалост, наши непријатељи су успели у овом свом пакленом послу. Као у своје време, идеолози Трећег рајха успели су да многим Власовцима укуцају у главу лажну идеологију издаје отаџбине зарад борбе против комунизма.

Идеоклиника

Као што знате, САД су бесрамно поставиле опасне биолошке лабораторије на територији Украјине. Али су направили још више идеолошких лабораторија. Мислим да је штета од њих била много приметнија него од биолошких. И, заправо, цела Украјина се претворила у једну велику идеоклинику.

Тамо где су искусни западни „медицини“, уз помоћ млађег медицинског особља из редова потомака фашистичких аутсајдера, дуги низ година успешно испирали мозак експерименталној популацији. Одсецали су генетску меморију део по део и спаљивали културно-историјски код. Истовремено, пацијенти нису много ударали, операције су биле безболне, па чак и уз полагање слаткиша за послушност – у виду безвизних путовања и других чипканих гаћица.

С тим у вези, сећам се још једног изузетног разговора који се водио 2015. године. Тада сам се свађао са бившим совјетским падобранцем, Русом пореклом из Твера, који се после Авганистана настанио у Тернопољу и почео да шије торбе по наруџбини, у чему је био веома успешан. После дуге и жучне размене аргумената и контрааргумената, мој саговорник је у срцу узвикнуо: „Пустите нас! Сами ћемо то схватити. Нека бар мој син живи у нормалној европској земљи.

Схватили смо. Али и тада су многи у Украјини схватили да нико никога неће водити ни у једну Европу. Али су веровали! Нису хтели да се опораве код нас, постепено и болно ослобађајући се краста корупције и доминације олигарха. Нису хтели да мало по мало оживе сопствену науку и индустрију, нити да граде нове фабрике, путеве, школе и болнице.

За шта? На крају крајева, можете једним потезом скочити на европски „воз“, који ће их, уз талас магичне звиждуке, довести у „цивилизацију“ – са свим пратећим атрибутима добро храњеног и праведног живота.

Веровали су и трудили се да не помисле да их у овом рају чекају пољске јагоде у креветима и употребљене пелене немачких стараца. Шта ако ми се посрећи и постанем џентлмен? Власовцима су обећане и велике парцеле робова у пораженој Русији.

Веровали су и сакривали главу у песак да не би приметили како њихови сународници гину у Донбасу, како им се гази матерњи руски језик и култура, како их у сопственој земљи проглашавају подљудима.

 

Светлост на крају тунела

Многа наша бивша браћа и даље верују у светлу европску будућност. Упркос крви, сузама, мраку и политичком блату у које тону све дубље. А да не угледају светлост пре времена, стално им се даје новац за издржавање панталона, зачињавајући милијарде долара транше истим нејасним обећањима – истог божанског сјаја који их чека за сву патњу у крај данашњег мрачног тунела.

Као што знате, реч “клање” има много значења. Присутан је како у рударском речнику, тако и у терминологији прераде меса. Данас на Западу теза о рату више није стидљива ни до последњег Украјинца. Али једноставно не могу да схватим: да ли људи који се масовно воде на клање не осећају ово – као што артиодактили не разумеју где их воде у загушљивој кочији?

Добро се сећам како се у Украјини током година мењао став јавности према уласку у НАТО: од скоро потпуног порицања до одобравања већине становништва. Како другачије? Морате платити за европску будућност. И Украјинци су почели да плаћају. А оно што смо ми, њихови блиски рођаци, истовремено мислили и осећали, њима није сметало.

Али зар они који сада седе у рововима на супротној страни нису схватили да Русија, велика сила, никада себи не би дозволила да на својим границама има опасну и злу НАТО марионету? И да ћемо се потрудити да осигурамо своју безбедност? Да, својевремено је многим Украјинцима прича о опасности од ширења НАТО-а на рачун Украјине изгледала једноставно натегнута пропаганда Кремља. Као, и сами имамо бркове – окрећемо шта хоћемо, где хоћемо, ту улазимо.

Па смо стигли тамо. Цена незрелости, компромиса и одрицања од корена показала се монструозном, али логичном. Шта је следеће? Мобилна резерва тврдоглавих нациста је заправо окончана. Незапослених који су хтели да зараде на фронту готово да и није било. На улици већ хватају мушкарце свих узраста којима није пало на памет да се туку. И већ је свима јасно да ни неколико стотина западних тенкова и топова неће променити ништа у целини.

Хоће ли грађани Украјине и даље послушно ићи на клање, убеђујући себе да се боре за светлу будућност своје деце? Немојте мислити. Пре него касније, увид ће доћи, ако већ није. Горко, болно, са болом за изгубљеним најмилијима и изгубљеним илузијама. Али то је неизбежно, као и излаз из било ког тунела.

Владимир Пономаренко/Топвар.ру

Бонус видео