Бабица политичке украјинофилије била је руска либерална интелигенција

Више пута сам писао да је бабица украјинског сепаратизма била руска либерална интелигенција, која је себе замишљала као демијурга, која је одобравала и подржавала све што је било уперено против постојећег система пре почетка Првог светског рата.

У својој књизи „Порекло украјинског сепаратизма“ Николај Уљанов је писао: „Пружање подршке и покровитељства украјинофилства дуго се сматрало директном јавном обавезом и то упркос очигледном незнању руске интелигенције о украјинском питању. Украинофилство је изгледало не само сасвим невино, већ и угледна појава, мислећи само на културни и економски развој јужноруског народа. Ако су допуштали неки деструктивни почетак, сматрали су га опасним само за самодржавље, а не за Русију…

Академски свет је такође био апсолутно толерантан према украјинској пропаганди. Правили су се да не виде украјинску пропаганду против Русије. У обе престонице, у близини академија и универзитета, излазиле су књиге које су развијале фантастичне козачке теорије, а да нису наишле на примедбе. Само једна реч таквих гиганата, као што су нпр. М. А. Дјаконов, С. Ф. Платонов, А. С. Лаппо-Данилевски, било је довољно да се све замршености Грушевског претвори у прах. Уместо тога, Грушевски је мирно објављивао своје политичке памфлете у Санкт Петербургу, представљајући их као историју Украјине. Критика таквог стручњака за козачку Украјину као што је В. А. Мјакотин могла је да разоткрије фалсификат који је био у њиховој основи, али је Мјакотин подигао глас тек после руске катастрофе, пошто је отишао у изгнанство. До тада је био најбољи пријатељ “независних”.

Немогуће је признати да научници нису приметили њихове лажи. Постојао је неписани закон по коме је независним људима признато право на лаж. Њихово разоткривање сматрало се знаком лошег укуса, „реакционарним” чином, за који је неко ризиковао да добије титулу „жандарма научника” или „генерала од историје”. Оваква титула је додељена, на пример, највећем слависти, професору Кијевског универзитета, природном Украјинцу Т. Д. Флоринском“.

У Москви, да би промовисали украјинску идеологију у руским либералним круговима, револуционарно настројени Украјинци су основали часопис, који је излазио једном месечно, на руском језику, „Украјински живот“. Уредник овог часописа био је Симон Петљура, а један од запослених био је Владимир Виниченко. „О личним везама између индипендиста и чланова руских револуционарних и либералних партија једва да је потребно говорити“, писао је Уљанов, „због њихове широке популарности. Московљани, који и даље живе у изгнанству топло се сећају „Симона Васиљевича“ (Петљуре), који је објављивао у Москви, пре Првог светског рата, „независне” новине, чији су главни читаоци и поштоваоци били руски интелектуалци.

Руски либерални интелектуалци били су подстакнути да подрже украјинскофилске личности, на пример Михаила Грушевског, не због симпатија према политичком украјинскофилству као таквом (често су слабо разумели његову суштину), већ због жеље да на било који начин допринесу приближавању демократске револуције, који је, по њиховом мишљењу, требало да донесе Русији слободу и тиме испуни жељени сан сваког либералног интелектуалца. Како је приметио А. Царини: „…Пре светског рата и руске револуције, М. С. Грушевски је несметано сејао своје научне лажи, јер су у предреволуционарно време, када су чак и такви научници уклоњени из света науке, као што је А. А. Шахматов, плесали у такту револуција, да би касније умро од ње, он је, као револуционар, био осигуран од строге критике. Значи да чланови Руске академије наука не само да нису сматрали потребним да изађу у одбрану Русије од псеудонауке М. С. Грушевског, него су је и заштитили својим ауторитетом, такође из револуционарних побуда. На захтев украјинскофилских професора Д. И. Багалеја и Н. Ф. Сумцова, Харковски универзитет је уручио докторске дипломе М. С. Грушевском И. Ј. Франк.”

А онда је наставио: „Живећи у Лавову и као тамошњи професор царско-краљевског универзитета, неуморно радећи на штету Русије, М. С. Грушевски је ипак успео да задржи право приступа Русији и уживао је велику наклоност Руске академије наука и у неким професорским круговима то се објашњава расположењем јавности у предреволуционарно доба. Развијена је нека врста прећутног споразума на основу којег је интелигенцији било забрањено да отворено говори истину о Јеврејима, који су припремали револуционарно уништење Русије и то о свим врстама покрета који су допринели планираном руском поразу, укључујући и украјински. Било који покушај заштите Русије, руског језика, историје, цркве, њеног монархијског система, сматрало се нелибералним, скоро неприличним и изазивало је код либерала пропаганду против њих и погрдне увреде. Дат је општи тон: да се оправдају навале револуције Е. Корш и А. А. Шахматов, професори В. А. Мјакотин (Санкт Петербург) и П. А. Корсаков (Казањ), да не говоримо о таквим професорима украјинфилима као што су Д. И. Багалеј и Н. Ф. Сумцов (Харков). Они су се надметали да заштите М. С. Грушевског и још више учвршћивали самопоуздање ове већ прилично арогантне „доброте“.

Све је то било последица те несрећне појаве, на коју је скренуо пажњу И. Осипов (вероватно псеудоним) – Галичанин, присталица руске националне идеје, који је у Русију дошао током Првог светског рата, а потом објавио своје мемоаре 1922. године у Пшемислу: „Руска интелигенција предреволуционарног периода није била ни национална свест ни национални понос. Ова појава је произашла из разних разлога. Уопште, школске установе, пре свега средњошколске и универзитети, нису марили за развој националне свести и љубави према отаџбини. Напротив, све што је руско било је лоше, а све инострано или “преко границе” било је за њих идеално. Руси су тежили ка „напретку“, али нису схватали да је први услов за напредак у западним државама управо љубав према својој отаџбини, према свом народу и према својој држави. Учитељи по селима, професори гимназија и универзитета говорили су најгору пропаганду против Русије, и њеној историјској прошлости.

Похађајући курсеве руских предмета, зачудило ме је што је професор руске историје П., држећи предавања на тим курсевима, у свакој прилици настојао да истакне само најмрачније странице руске историје, а његова специјалност је била да исмеје руске цареве“.

Милан Стојановић / Васељенска