Зашто на козачким свадбама вичу «Горко», ломе чаше и посуђе па деле «сабље»

Зашто Козаци обавезно на свадбама ломе посуђе? Како је настао обичај да се на свадбама младенцима виче Горко? Како треба да се понашате за свадбеним столом?

На ова и друга питања одговара аутор књиге «Свадбени обред код донских Козака», магистар филологије Татјана Гревцова.

– Свадбени обред један је од најважнијих ритуала сваког човека, посебно Козака. По веровању када невеста ступа у брак она умире за свој род и рађа се поново као жена и будућа мајка. Многи свадбени елементи као што су слављење младенаца, плес, игре чак и начин понашања за столом имају посебни и сакрални смисао — каже Татјана Гревцова.

У периоду XVI – XVII века регистрација брака за Козаке била је крајње једноставна. Например, Козаци су заснивање брака вршили на мајданима, тј. на трговима. Младожења је младу покривао хаљином и говорио: «Буди ми жена», а малда је одговарала: «Буди ми муж». Након тога малденци су честитали Атаман и Козаци, након чега је почињала фешта. Знаменит и атаман Степан Разин у својим упутствима је говорио: «Не идите у цркву, већ око брезе свадбу правите онако како налажу наши стари обичаји». Узгред, то је био централни моменат да се овај атаман оптужи на царском суду.

Стотинма година после козачка свадба добила је тачан поредак. Све је почињало проводаџисањем. Обично би сват био уважени и најстарији рођак. Важило је обавезно правило: за проводаџију не узимати жену без деце јер је било уврежено веровање да младенци могу остати без деце.
Проводаџије су у кућу невесте долазили са хлебом као странци или трговци. На преговорима (ценкању) девојка је била «роба», а младожења «купац». Ако младожења не би био по вољи кућног домаћина, проводаџијама не би понудили ни да седну и би био знак одустајања. У неким селима проводаџисање се завршавалло доношењем несрећнику лубенице или диње. Међутим, ако би младини родитељи и били за брак, они ипак не би одмах дали благослов за брак. Обичај је налагао да тргују.

Кад би се младини родитељи коначно сложили и пристали на брак, проводачије би отишле по младожењу и његове родитеље. Док су окупљени прослављали добро обављен посао младу и младожењу би одвели у другу собу на упознавање.

Ништа мање интересантан није био још један обред — погађање: родитељи будућег пара добоварали су се какву глобу мора да плати кривац за случај да брак буде раскинут. Овера је била сечењем руке, тј. стављањем руку на сто и сви присутни би то потврдили преклапајући све својим рукама.

Затим се приступало «организацији свадбе» на којој су се окупљали сви рођаци будучих младенаца. На њој би испрошена девојка званично била проглашена за младу. На договорима би се прецизирало о условма и дану свадбе, где би се дефинисали најситнији детаљи и сам ток свадбе, деремонијал. Био би договорен број званица, расходи, поклони младожење невести, тј. била би решена сва економска питања свадбе. Измене након постигнутог договора нису биле могуће. У данашње време то би се сматрало предбрачним уговором.

Дан пре свадбе пекли би се од пшеничног брашна пецива, свадбени колач и шише (малу округли хлепчићи), сипало би се вино у боце које би се печатиле житним, раженим, јечменим, овденим и просо класјем (да не би дошла нечиста сила) и везали ружичстим тракама.

Све ове припремзе звали су «прављењем шишке» (малих хлебчића). Увек су пекли много шишки јер су их служили свима ко би био позван на свадбу и током даривања младенаца давали би их у знак захвалности на поклон. Сматрало се да што више „шишки“ ” младенци поделе гостима током свадбе да ће их мање „шишки“ бости током породичног живота. (Шишка иначе значи и шишарка на руском језику).

У кући младожење пекао се велики пуњени хелб који се називао „лежењ“. У средину хлеба за срећу се стављао дукат. И он је служен на крају свадбеног славља при чему су средину колача чували за младенце. То је нешто слично свадбеној торти током склапања брака у XXI века.
– Козаци нису говорили „славље“ или „прослава“ свадбе. На свадби се плеше. А сва зато што је код Козака сама свадба и проводаџисање прави спектакл у коме свако зна своју улогу. Уочи свадбе код младенаца се организују вечери за младу и младожењу. У младиној кући се окупљају њене друге, а код младожење његови пријатељи. Млада, након што би своје друге повезала марамама, слала би их кући с поклонима младожењи и његовој родбини. А младожња би будућој невести слао свадбени поклон: венчаницу, ципеле и накит“ – наставља своју причу Татјана Гревцова.
На дан свадбе младожења је био у обавези да откупи младу од њене родбине. Само након тога би се младина родбина упутила у цркву за склапање брака „на небесима“.

Сведоци (кумови) би над младенцима изнад глава држали венце, док би остали стајали са упаљеним свећама. После би ново венчани три пута разменили бурме и пољубац. Свештеник би младу и младожењу узео за руке и ти пута прове око аналогина. После венчања на изласку из цркве младенци су морали да прођу испод исуканих и у крст постављених козачких мачева. Овај обичај је симболизовао заштиту нове породице од невоља и сиромаштва. Деверуша је од гостију узимала угашене свеће и предавала на чување породици. У случају да се деси тешка болест или порођај свеће би поново палили. Након завршеног венчања сви би попили вино и разбили чаше.

– Лупање посуђа у сватовима је добар и стар обичај. Њега не треба доводити у везу са хвалисањем и врдњом, ево видите колико сам богат и колико посуђа могу да разлупам. Пре ће бити да је то симболични завршетак једног и почетак новог живота. Зато лупају чаше на крштењима, рођенданима или током лечења. Једноставније речено: „Чаше ломим – у нови живот крећем“ и сад је вема присутно веровање да се разбија на здравље – каже Татјана Гревцова.

Свадбене традиције код донских козака присутне су и дан данас. Сад је обичај да се на козачким свадбама разбија након закључивања брака у кући младожење, као и на други дан венчања и током свих прослава.

Лумповање је у сваком месту различито.

Сибирски Козаци током свадбених весеља пили су из чашица које су потом разбијали о под. Оренбуршки и уралски Козаци други дан свадбе разбијају посуђе у знак прве брачне ножи и губитка „невиности“ младе.

У Уст-Доњецком и Семикаракорском делу Ростовске области приликом састанка младенаца разбијају тањире, у Хопри, Средњем и Горњем Дону другог дана свадбе на трбуху таште или свекрве вучијама или оклагијом разбијају ношу што значи да ће се «родити» младенац. Не без разлога лумпују на Дону и изговарају: «Невеста је била читава, а сад се разбила» или «Невеста сада наша, а не ваша».

Узгред, постоји једно правило које важи и дан данас. Младенци су били у обавези да заједнички помету разбијено посуђе што је био тест да ли знају да воде домаћинство и залог дугог и крепког породичног живота.

Многи етнографи сматрају да је баш на козачким свадбама настао обичај да се виче: „Горко“.

– На свадбеним обредима посебан значај придавао се супротстављању горког и слатког. Све слатко је добијало еротички и љубавни смисао значајан за сватове. Не без разлога ми и до дан данас изговарамо «медени месец» о првом месецу брака – говори Татјана Гревцова и додаје да је код Козака условни сигнал да кад се пољуби млада био да гости изговарају и друге повике, на пример, да су свадбена јела «лоша»: «Масло је горко!», «Каша је неслана!», «Пиво је ужегло!», «Слама у вину!». На тај начин су гости подстицали младенце да се љубе и тако јавно исказују међусобну љубав и на тај начин провоцирали слатак супружнички живот младенаца.

Свако козачко место и село има своје свадбене традиције, а главно правило је – весеље, уважавање младенаца и црквено венчање.

Пише: Аркадиј Талисвејбр