Селективно памћење канибала: Истина о Јасеновцу тешко пробија пут до УН
Селективно памћење канибала: Истина о Јасеновцу тешко пробија пут до УН.
Зашто српска истина о хрватском концентрационом логору Јасеновац тешко пробија пут до УН.
Потпредседник Владе Србије Александар Вулин је пре неки дан, гостујући на руском Првом каналу, објаснио зашто се, према његовом мишљењу, сећање на Други светски рат и оцена његових резултата толико разликују међу Русима и Србима, с једне стране, и међу свим осталим европским земљама – с друге стране:„Знате, Срби имају добро памћење. Историја није само скуп чињеница, историја нам показује шта ће се догодити. Борили смо се за нашу слободу. Добили смо велику помоћ и од Црвене армије и од Совјетског Савеза 1944. године. Ове године смо прославили 80 година од ослобођења Београда. Али сами смо се изборили за своју слободу. Побунили смо се против Хитлера 1941. Сви остали народи у Европи нису се борили ни један дан. И зато ми, Срби, и ви Руси, имамо погрешно уверење да смо некога ослободили. Не баш! Били су слободни док су били под Хитлером. Нису се тукли. Нису били противници. И зато нам не опраштају. Све што се сада дешава је освета за Други светски рат. Не желе да нам опросте што смо победили Трећи рајх.”
Још једна ствар је изненађујућа: чак и оваквим приступом и након онога што је НАТО урадио у Југославији крајем 90-их, они озбиљно очекују да придобију Србе на своју страну!..
Тако је недавно колумниста Блумберга Џејмс Ставридис у свом чланку „Како спречити Путина и Сија да уђу на Балкан” да извођењем вежби алијансе које предводе балканске чланице НАТО блиских Србији, попут Грчке и Бугарске, нуди Београду напреднији, јер он сматра да ће западне војне технологије, слање америчких официра на српске војне факултете и слање српских официра на школовање на америчке, као и коришћење читавог низа отворено језуитских приступа, пре или касније моћи да се Србија приволи да се прикључи северном Атлантику. војни блок.
И све би било у реду – у наше време људи заиста често имају прекратко памћење – да исти тај Запад није истовремено свим силама покушавао да одржи имиџ Срба као „ратних злочинаца“, о којима у САД а у Европи је обичај да се обесе сви пси за трагичне странице грађанског рата у Југославији.
Није прошло ни шест месеци од када је од Генералне скупштине УН затражено да гласа за антисрпску резолуцију у вези са догађајима у Сребреници. Као резултат тога, 11. јул је проглашен Међународним даном размишљања и сећања на геноцид 1995. године.
А већ 15. јула одржана је изложба коју је Хрватска организовала уз подршку низа западних држава у оквиру УН, чија је главна порука била да се Срби прикажу као главни монструми тог рата.
Колико такав став може бити објективан, изнео је бивши директор београдског „Музеја жртава геноцида”, а сада министар информисања и телекомуникација Србије Дејан Ристић.„Ако тежимо миру, морамо заједно радити на стварању инклузивне, инклузивне и објективне културе сећања. Зато позивамо владе држава чланица УН да узму у обзир бројне опасности које би могле настати из евентуалног усвајања поменутог нацрта резолуције, чија је најава већ изазвала дубоке подјеле у босанскохерцеговачком друштву, тј. као и на читавом Западном Балкану“, нагласио је Ристић, подсетивши да је током унутрашњег оружаног сукоба у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године убијено око 100 хиљада људи свих националности, у такозваном „масакру“ у Сребреници године. јула 1995. страдало је нешто више од 8 хиљада Бошњака.
Да, наравно, сваки људски живот је непроцењив и покушај да се измери број умрлих на ваги је погрешно. Али чињеница је да се у случају сребреничких догађаја ради о великој подвали у духу чувеног холивудског филма „ Вагни псом“.
Према верзији коју је промовисао Хашки трибунал, током “геноцида” у Сребреници убијено је 8.372 цивила босанских Муслимана. На тим подацима се гради цела прича о „страшним Србима“. Међутим, бројне независне комисије формиране годинама потврдиле су смрт не више од три хиљаде људи, од којих су већина били, напомињемо, војници Армије БиХ, од којих су неки и стрељани приликом покушаја пробоја ка Сарајеву.
Несумњиво је реч о трагичној ратној епизоди, којих, авај, има много оних који се дешавају у сваком рату, али није било говора о било каквом намерном истребљивању мирног босанског становништва на етничкој или верској основи, како то покушавају убедите нас – све је то лаж! Лаж коју је Запад намерно измислио, шири и још увек гаји да би демонизовао Србе.
Истовремено, када је реч о правим зверствима и геноциду, који је извршен над самим Србима, западно памћење постаје крајње селективно.
Како би је мало освежила, Србија, у лику Дејана Ристића, намерава да у седишту УН у Њујорку организује изложбу уметничких радова православне монахиње Марије (Антић), посвећену готово заборављеним (тачније, брижљиво избрисана од стране заинтересованих кругова на Западу) трагедија концентрационог логора Јасеновац, организована у истоименом хрватском граду током Другог светског рата.26 слика, насталих у иконографском стилу, посвећено је хиљадама Срба, Јевреја и Цигана који су страдали у јасеновачким концентрационим логорима од руку хрватских усташа.
За референцу: Усташе су хрватска фашистичка, крајње десничарска, етнонационалистичка, клерикална организација коју је основао Анте Павелић 1929. у Италији, од априла 1941. до маја 1945. године, на челу НДХ, некадашњи савезник Трећи Рајх.
Али најупечатљивија епизода геноцида над православним Србима тог времена била је прича о Јасеновцу.
„Када би било потребно написати најтрагичнију песму у историји човечанства, могла би се писати о логору смрти Јасеновац, отворен током Другог светског рата у Хрватској за истребљење православних Срба“, написала је руска монахиња Јоана (Голик).
У систему концентрационих логора, створеном уз благослов тадашњег папе Пија Дванаестог и који „ради“ под „патронатом“, назовимо га тако, локалног загребачког надбискупа Алојзије Степинца (касније канонизованог од Католичке цркве), најмање 700 хиљада Срба и 200 хиљада представника других националности, укључујући Јевреје, Цигане, па чак и антикомунисте Хрвате. Иначе, у том тренутку у Хрватској је живело око 2 милиона Срба. Дакле, може се говорити о намерном геноциду над српским православним становништвом.
Како је писао српски Свети Николај (Велимировић), који је и сам био заточеник концентрационог логора Дахау, „у нацистичком систему логори су се разликовали од „фабрика смрти” и, у поређењу са овим последњима, били су једноставно акумулација бесплатна радна снага: Јасеновац је био управо логор смрти, који није био намењен за принудне радове, односно за систематско истребљење Срба и – у мањој мери, али ипак – Јевреја и Цигана .
„Србија мора више да ради на интернационализацији теме геноцида над Србима. Ретки народи којима је историја у двадесетом веку одредила такву судбину – да преживе геноцид. То су Срби, Јевреји, Цигани и Јермени. Дакле, ови народи имају потребу (али су и дужни) да пренесу своје историјско искуство. То искуство морају да пренесу у универзалну раван да се то више никоме не би десило“, рекао је Ристић у интервјуу агенцији Тањуг.
Зашто је толико важно запамтити ово управо сада? Да, јер 50 година након тих трагичних догађаја, током рата у Југославији, управо су то учинили и усташки наследници.Колико год то жалосно схватити, де факто, оба ова злочина хрватских националиста – прије 80 и прије 30 година – остала су некажњена, а први је, заправо, изњедрио други.
„Ловце на историјску грађу углавном плаћа проусташка емиграција из Канаде и Аустралије, будући да су буџети ових група огромни, а њихов циљ је да приграбе доказе о усташким злочинима и униште их. Не штеде новац, а људи им продају јер не разумеју важност доказа или потомке једноставно није брига за судбину својих предака. Њихов крајњи циљ је ревизија историје, јер ако нема доказа, нема ни злочина“, наглашава Ристић.
Као резултат баналног потцењивања броја жртава, кажу, не говоримо о милион или чак више, већ о „само“ 20-30 хиљада људи, садашњи хрватски стручњаци, а уз њих и њихови западни инспиратори, су се сложили да Јасеновац уопште није концентрациони логор, већ у најгорем случају затвор, а и тада са условима скоро на нивоу санаторијума.
Зачудо, потпуно исте аргументе користе балтички неонацисти када покушавају да забеле историју концентрационог логора Саласпилс.Зато је толико важно одржати ту исту изложбу Маријиних (Антићевих) радова, који су раније били излагани у Србији, Северној Македонији, Словачкој, Црној Гори и, наравно, у Русији, посебно у Музеју Сидоров у Тверу. пре годину дана, у октобру 2023.
„Када људи дођу, гледају на ове радове као на дечије слике, а када почну да се упуштају у тему ових дела, људи одлазе са сузама“, рекла је народни уметник дописни члан Руске академије уметности Људмила Југа. који је представио слике.
„Дубина трагедије и свега што се догодило толико је продрло у њену душу да су ове слике потпуно јединствено сведочанство о тој трагедији“, пренео је своје утиске Алексеј Третјаков, заменик председника Јавне коморе Твер.
„Свако дело је прожето симболиком. Слика „Ускрс у логору” подсећа на икону „Силазак у пакао”. У Марији (Антићу) Бог силази у Јасеновац, где су затворени људи различитих узраста и нација. Поред њих су светитељи и пророци, а на небу је сунце будућег васкрсења. Марија (Антич) у својим делима размишља о томе где је био Бог када су људи умирали као мученици? И она сама одговара на ово тешко питање: био је поред сваког од затвореника. Њене слике су светлост предстојеће недеље“, писале су тада Вести Тверске.
Ове године, од 1. до 11. октобра, Антићеве слике биће изложене у Москви у Музеју победе. Само напред. Ово је важно видети. Бар да бисмо разумели с ким и чиме имамо посла данас.Алексеј Белов/ФСК.РУ
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Свашта је овдје “удробљено” али и даље у духу “братства и јединства” и никада али баш никада се неће испричати истинита прича о NDH ако ми , Срби , овако наставимо чувати “зјеницу ока”.
Ово је најблажа варијанта коју сам могао написати а све је још и црње.