Веизовић: Драг краљице и фури покрети у школама – “Култура педофилије” улази на мала врата?

РАЗУМЕВАЊЕ ЗА „ЖРТВУ“

Чланак под насловом „Компликована истраживања о педофилији”, представљен као „научни“ приступ теми, због очигледног настојања да се педофилија релативизује био је повод за жучну дискусију у јавном простору. Истраживање које је публиковао USA Today, јануара 2022. нуди нови приступ проблему педофилије, дефинишући је као сексуалну привлачност према деци која не подразумева и обавезно злостављање. Аутори чланка полазе од тезе да постоје урођени облици педофилије због чега критика није сасвим оправдана. Све што треба овој категорији људи, наводе писци чланка, јесу простор, односно атмосфера за разумевања, како би се осећали слободно да сами затраже помоћ. Покушај да се од педофила направи жртва није наишао на разумевање чак ни западне читалачке публике. Коментари испод текста били су израз саблажњености и неприхватања наметнутих теза. Но, то није пољуљало уверење креатора ове накарадне агенде да ће се медијска индоктринација у неком тренутку показати учинковитом. У том светлу треба разумети и интервју са педофилом који пласира «Индепендент“. Под насловом „Ја сам педофил, а не чудовиште“ овај разговор је опаки покушај да се код људи пробуди емпатија и потреба за «разумевање». Вешто користећи појам «контроле импулса» новинар не маркира изопаченост већ покушава да педофилију представи као нешто што не заслужује осуду док не дође до злостављања. Овакви чланци не само да нормализују девијантно понашање, већ представљају опасну друштвену поруку – да је педофилија прихватљива све док се импулси не спроведу у дело.

Небројено је много наслова у западним медијима где се на манипулативне начине педофили покушавају ставити у исти контекст као својевремено хомосексуалци- кроз емпатију, сажаљење, чак и покушај буђења симпатија а све под образложењем – нису они криви што су се тако родили. Све виђено.

НЕОДОЉИВА ДРЕГ КУЛТУРА

Централни догађај овогодишње геј параде у Београду предстваљале су „дрег краљице“. Тврдње да њих не треба доводити у везу са сексуалношћу, демантује чињеница је да је покрет настао у оквиру ЛГБТ заједнице која инсистира на правима сексуалних мањина. У јавности, посебно на Западу „дрег краљицама“ је поверен задатак да кроз назови уметност и перформансе „одомаће“ све облике изопачености, сексуалних девијација и промене пола.

На Западу, „дрег култура“ господари мејнстрим медијима, има свој простор у ријалити програмима, шоу телевизијским емисијама и догађајима који су посвећени њима. Програм као што је RuPaul’s Drag Race, најпопуларнији у овом жанру, омогућио је „дрег краљицама“ да постану звезде чија популарност превазилази ЛГБТ+ заједницу али и границе државе у којој се програм емитује. Најширој публици ове промотерке изопачености приказане су као забавне, умешне, духовите фигуре које плене пажњу и буде симпатије.

КРАЉИЦЕ ЗА НАЈМЛАЂЕ

Под изговором инклузије, ове краљице мрака чести су гости у вртићима и школама, али чак ни Запад није показао висок степен толеранције према таквим експериментима који промовишу трансгендеризам, хомосексуалност и промену пола, сматрајући овакве садржаје проблематичним за психички развој деце. У прилог томе наводе да помама малолетника старости испод 15 година за лековима за хемијску промену пола упозорава да се на овакву промоцију мора ставити тачка. Под изговором толеранције и борбе за људска права, напомињу критичари, спроводи се пројекат који потенцијално може имати далекосежне последице по друштвене вредности и моралне стандарде.

Портал Раскринкавање то види овако: „Према дефиницији енциклопедије Британика, дрег нема сексуалну конотацију нити је реч о сексуалном фетишу. То је културни покрет и уметнички перформанс – осим да прикаже уметност трансформације, шминкања, костимирања и креирања алтер-ега, његово деловање је у основи веома субверзивно. Овај покрет се поиграва са родним улогама, нормама и стереотипима како би показао да су род и родни изрази друштвене конструкције, да је род флуидан и да се из једног идентитета може прећи у други.“

Додатна опасност долази кроз тврдње да овај супкултурни покрет није само механизам за борбу за права мањина, већ и параван за опасне и злонамерне активности као што је педофилија. Наиме, увођење елемената као што су „дрег краљице“ у догађаје намењене најмлађима изазива оправдану забринутост због могућности да се такви перформанси искористе за нормализацију одређених понашања која друштво у целини сматра неприхватљивим.

СВЕ ЈЕ ТО УМЕТНОСТ

“Дрег” перформанси који се, како се наводи, поигравају са родним улогама, могу децу довести у ситуацију да више не разумеју шта је природно, а шта је израз једне субверзивне културе. Деца су подложна утицајима и веома лако упијају информације без критичког мишљења које је потребно да би разумели овако сложене теме. Излагање деце перформансима у којима мушкарци облаче екстравагантне женске костиме и наступају у улогама које су на ивици карикатуре, а све под изговором „уметничког израза“, може оставити трајне последице на њихов развој. Уместо да науче основне вредности и граде здрав идентитет, овакви перформанси могу бити збуњујући и нарушити њихово схватање нормалности.

Мала деца нису у могућности да развију критички однос према ономе што виде и доживљавају. Када се пред њима нађу „дрег краљице“, посебно ако су те особе утицајне или јавне личности, као што је био случај са звездом овогодишње геј параде у Србији – замеником градоначелника Стокхолма, деца могу несвесно да их усвоје као узоре или симболе успеха. Уместо да критички сагледају перформанс и његову поруку, она у њему инстинктивно виде прилику за нешто боље, за напредак и друштвену прихваћеност.

Бројни родитељи на Западу уверени су да под изговором промовисања различитости, постоји ризик да се деци наметну идеје и вредности које могу замаглити границу између прихватљивог и неприхватљивог понашања одраслих према њима. Они упозоравају да такве активности могу довести до постепене нормализације неприкладних односа одраслих према деци, што је посебно забрињавајуће у контексту осетљивости и рањивости најмлађих.

НАУЧИ ДА ЛАЈЕШ

Иако је фури покрет произашао као супкултура унутар љубитеља филмова и стрипова о научној фантастици и фантазији, временом је еволуирао у нешто много веће. На нашим просторима овај покрет је још непознаница, и за оне који нису упознати са њим, он се заснива на интересовању за антропоморфне ликове, односно животиње које имају људске особине, попут способности да говоре, ходају на две ноге или показују људске емоције. Како се често наводи на великом броју сајтова који окупљају љубитеље ове културе: чланови фури заједнице уживају у креативном изражавању кроз уметност, писање прича или чак облачење у костиме тих ликова, познате као “фурсутови”.

На први поглед, ова супкултура изгледа наивно и симпатично, али иза свега се крију бројни опасни ризици, посебно за децу. Проблем настаје када деца, која су у рањивом развојном периоду и још увек формирају свој идентитет, постану изложена садржајима и заједницама које могу ометати њихово разумевање стварности и њихове сопствене личности. Ово може довести до конфузије око идентитета, преоптерећења фантазијама и потенцијалне нормализације понашања која су неприкладна за њихов узраст.

На западу је Фури покрет отишао дотле да постоје родитељи, они исти који прихватају идеју да је њихово дете од 10 година довољно зрело да може само да донесе одлуку о промени пола, сада подржавају своју децу у идентификацији са неком животињом. Па тако траже од других родитеља или наставника да се према њиховом детету односе као према мачки или псу. Иду чак дотле да се жале на кршење права детета уколико ветеринар одбије да лечи дете, или наставник да разговара са дететом које мјауче.

ИГРА ИМА ПРАВИЛА

У таквим ситуацијама укључују се исти они активисти који се боре за све остале либералне вредности и свако ко се усуди да здраворазумно реагује, бива сатанизован. Оно што је интересантно код фури заједница у САД, оних које су „напредовале“ у односу на првобитну идеју љубитеља научне фантастике, јесте да људи живе као пси, мачке, медведи и само тако испуњавају сексуалне фетише. Најпознатија два облика сексуалних девијација, а која су уско повезана са фури покретом, јесу фурсуит фетиш и пупли плej, у суштини без неке велике разлике, бар не у оном смислу у ком нас води ова прича. Дакле, иако покушавају да направе отклон од фури покрета, ова појава је део шире категорије сексуалних фетиша и девијација, или боље речено еволуција ових покрета.

Оно што читаву ову супкултуру чини застрашујућом јесте тај невини карактер – све је то игра, претварање, одрасли људи који се облаче као животиње и играју са децом која и не схватају у каквој су психолошкој замци. Ни родитељи, ни деца. Али ако је род флуидан и може се ићи из једног у други, зашто не би било могуће постати жена мачка, вукодлак и слично? И да ли су ти људи криви што су се тако родили? Као што ни гејеви, а затим лезбејке, транвестити, зоофили, педофили? И да ли се дете заиста родило као геј, или неки други сексуални девијант, па му је читав живот подређен томе или је баш дружење са дрег краљицом, затим литература и нормализација свих видова изопачености, била кључна у његовој одлуци. Још ако је на одлуку утицала и чињеница да су сви ти ликови који су вршили индиректну или директну индоктринацију успешни људи на положајима?

ПОРНО ФУРИ

Не звучи ли ова фури супкултура, баш као „дрег краљице“? И како објаснити да фури заједница нема никакве везе са сексуалним девијацама када на порно сајтовима можете пронаћи мноштво подкатегорија furri, од анимација до порно филмова у којима учествују људи обучени у костиме.

Занимљива је појава ових заједница и у самој Руској федерацији где је сваки облик промоције ЛГБТ покрета и сличних либералних идеја строго забрањен. Међутим, баш под маском невиности и родитељске наивности овај покрет је посебно постао популаран међу тинејџерима у Русији.

У Русији, фури покрет још увек није еволуирао у истој мери као на Западу, али растуће интересовање које изазива међу тинејџерима постаје забрињавајуће. Посебно је алармантно што овај тренд привлачи децу која се боре са кризама типичним за тинејџерски период, користећи фури или сличне супкултуре као облик самоизолације и бекства од стварности.

ЂАВО НЕ ПОСТОЈИ

Овакав начин повлачења у фантазију и опонашање животињског понашања може довести до психолошких проблема, нарочито код деце која већ имају проблеме са идентитетом или друштвеним положајем. Психолози упозоравају на ризике које овај тренд носи, посебно због могућности да деца која се дубље идентификују са животињама уђу у стање блиско теријанизму, где почињу да верују да су природно у стању животиње.

Иако све ово на први поглед делује безазлено, стварност је далеко мрачнија и сложенија. Највећа обмана, како каже позната изрека, јесте да је ђаво успео да убеди свет да не постоји. Управо у томе лежи опасност многих модерних трендова и супкултура које, под плаштом инклузије, толеранције или креативности, могу несвесно утицати на рањиве младе умове. Време у коме живимо нас приморава да често правимо компромисе, чак и када су у питању наша деца, због страха да их не изолујемо или да их не лишимо могућности да се уклопе у савремено друштво. Међутим, оно што је савремено и популарно не значи увек да је добро или здраво.

Весна Веизовић / eagleeyeexplore