Лов на “жути октобар”

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. био је тријумф народне револуције против суровог диктатора, победа демократије над деспотизмом и изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти медијски манипулатори који стоје иза свих наредних влада и осталих „демократских“ и „људскоправашких“ крила – од Чеде Јовановића до Соње Бисерко – који од тада живо кидају српску душу.

Многи који су тог октобарског дана изашли на улице мислили су да се боре за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ државни удар. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ који му је наметнуо лажни терет кривице за балканске ратове, не само деведесетих, већ од како историја памти. Доминацију једне корумпиране странке заменила је диктатура још корумпиранијег и много прождрљивијег осамнаестоглавог неманског режима – уз подршку њихових спонзора из Вашингтона и Брисела. Чак и након слома ДОС-а, све наредне владе стварале су или рушиле силе Атлантске империје, не обазирући се на вољу српског народа.

Живи ли данас боље неки обичан „жути“? Тешко. Али зато сви блиски квислиншком култу од пуча данас уживају у „легитимној имовини“, а организатори пуча добили су чак и своје приватне острвске поседе као награду од задовољних клијената.

Што се тиче „изборне воље грађана“, никада нећемо сазнати ко је стварно победио на фамозним изборима за председника СР Југославије. Листићи су, игром случаја, изгорели у селективном пожару у Скупштини. Уосталом, то је постало неважно већ 2002. године, када је Зоран Ђинђић – за кога нико никада није гласао – уз посредовање НАТО „бомбардера“ Хавијера Солане укинуо Југославију.

Револуција као бизнис

Да ли је неком од учесника „Жутог октобра“ било непријатно када су видели снимке из Кијева и Тбилисија, или Либана, Киргистана и Узбекистана, где су се песнице „Отпора“ (који се убрзо спојио са владајућом ДС) појављивале као подсетник на репризу Београда?

Знало се за семинаре у Мађарској и да је ДОС заправо створен уз подршку америчке владе, преко НЕД-а и других фондација. Али овде је то представљано као доказ великог америчког пријатељства и подршке демократији у Србији, након које је све требало да се промени. И не само да се није променило, него је однос САД и ЕУ према Београду постао још гори него у време „диктатора Милошевића“. Литанија понижења и уцена је предугачка да би се овде набрајала.

После преврата у Тунису и Египту – тзв. „Арапско пролеће“ – почетком 2011. појавио се занимљив документарни филм „Револуција као бизнис“. Аутори су отворено разговарали са представницима невладиних организација у Тунису, Египту, Белорусији и Украјини, као и са Срђом Поповићем, некадашњим вођом „Отпора“ који је после Жутог октобра професионално наставио револуционарни рад.

Поповић се у филму хвалио улогом „Отпора“ у обучавању египатских и туниских невладиних организација („активиста“). Када се узму у обзир јавно доступни подаци о „улагањима“ америчких државних, али тобоже невладиних фондација у Србију, као и приче о „врећама долара“ које су агенти ДОС-а пренели пре октобарског преврата, јасно је да је представа на улицама Београда 5. октобра свирала музику написану у Вашингтону. Тај „хит“, са свим извођачима, касније је извезен у иностранство – свуда где је Империја желела да изведе „промену режима“ без много крви и сопствених жртава.

Док је Млађан Динкић спроводио у дело наслов своје књиге из 1990-их („Економија деструкције“), доносећи Србији беду, Поповић и његови професионални револуционари уживали су апанажу од чика Сема, путујући светом и држећи предавања локалним „активистима“ – будућим слугама Империје.

Колико је полазника тих курсева било истински посвећено позитивним променама у својим друштвима, а колико их је само желело да постану „професионалци“, није толико важно. Резултат је познат: насилни државни удари, довођење на власт режима лојалних Царству, општа пљачка државне имовине и тотална обмана народа који је поверовао слатким речима америчког пропагандисте Џина Шарпа у извођењу бивших „Отпораша“. Ипак, Срби су добро прошли у поређењу са земљама које су потонуле у грађански рат након неуспелих (Либија, Сирија) или успешних (Украјина, фебруар 2014) пучева.

Шаблон за „Револуције у боји“

Није случајно што је успех пуча у Београду постао шаблон за „обојене револуције“ широм света, којима је Атлантска империја рушила владе и државе које су јој се опирале. У књизи британског новинара и сарадника обавештајних служби Тима Маршала о правим организаторима и спонзорима „Жутог октобра“ – коју је у Србији објавио Б92 (!) – јасно се види да је октобарски преврат био само крај фази пројекта „промене режима“ у Србији, започетог 1998. године кроз Рачак, Рамбује и НАТО агресију.

Циљ Империје је одувек био исти: убити Србију као концепт, претворивши је од симбола отпора њеној самовољи током деведесетих у пример свету да је сваки отпор узалудан. Најбољи начин да се то постигне био је да се „Отпор“ и његов потомак ЦАНВАС представе као српске организације.

Нема сумње да је стварно незадовољство мотивисало људе који су се окупили испред Скупштине у Београду у октобру 2000. или на Тргу ослобођења у Каиру 2011. године. Али, сваки пут, без изузетка, жеље народа су биле искоришћене у сврхе које су служиле неком другом – било да су то професионални револуционари, империја или међународни шпекуланти – којима није много стало до добробити тог народа.

Радомир Јеринић / Васељенска