Како су донски Козаци бирали своје атамане?

Кoзаци су још у феудално време, много пре општеприхваћених „стубова демократије“ – Француске, Енглеске или САД – били пример праве демократије. На Дону је (руски – Войсковой круг*) Војни савет као највиши орган самоуправе одлучивао је о свим важним стварима – избору козачког атамана, склапању споразума са московским царем и да ли ће бити рата, тј. да ли ће Козаци учествовати у ратним походима.

Борис Алмазов** у својој књизи „Изградња козачких кућа“ говори о процедури избора атамана.

„Атамана – изабраног лидера у козачкој заједници – бирају најдостојнији Козаци који су показали личну храброст и славу. Атаман је највиши командант козачке војске (у зависности од коју дужност врши постојали су војни, парадни, казнени и штабни) или шеф козачке административно-територијалне јединице (окружни атаман, атаман одељења, станице или салаша). Атаман је био командант војне јединице или неког оружаног одреда“ – објашњава познати етнолог.

Узгред, интересантно је и само порекло речи «атаман». Међу лингвистима постоји мишљење да реч има туркофонско порекло и значи „старешина хиљаде“, други научници сматрају да је реч «атаман» комбинација готско-германске речи atta – «отац» и mann – «муж» или «витез», то јест отац муж или витез. Овде је умесно приметити да Козаци и данас атамане ословљавају са «батко» или «оче» што дефинише улогу атамана у козачкој заједници, али и подсећа на историјско и културно наслеђе руског народа.

Ратни атман је главни војни командант. Од како је донско козаштво било подчињено цару Петру I ратни атамани се од 1723. године не бирају већ именују. Од 1866. године Атамане су звали Ратни атамани и добијали су сва права као и генерал-губернатори и команданти војних округа.
Походни атаман је главни козачки начелник током похода. Ако је ратни атаман кренуо лично у походе, онда се од 1775. године формира атамански пук. У иторији козаштва било је два атаманска пука – Донски и Оренбургски.

Постојали су и атамани који су били задужени за комуналне послове, лов, одговорни за трговину, пуковски, сеоски, хуторски и окружни. На пример у приморским местима бирани су атамани који су били одговорни за риболов и називали су их ватамманима као и они који су били задужени за доделу послова и производне погоне. Сви ови атамани помињу се у новогородским списима из XIII века. У Малоросији и Новоросији атаманима су називали и сеоске старешине као и друге искусне и ауторитарне главешине у различитим делатностима.

Круг* се окупљао на трговима испред главне сеоске колибе, капеле или цркве. То место се називало мајдан. Недељом или на празнике атаман је појављивао испод црквене стрехе и позивао Козаке на сабор. Јесаули (козачки чин) слали су позиве и кретали се улицом са прогласом у рукама и на свакој раскрсници, уз заустављање, викали: «Атамани су јуначине, дођите на мајдан због сеоских послова!». Након тога сви сељани су се журно упућивали на тргове (мајдане). На «гласању» су учествовали сви одрасли Козаци, жене, док су осуђеници имали забрану. Малолетни Козаци могли су се налазити на Кругу само под присмотром свог оца или кума.

Једноставно речено, право гласа имали су у духу тог времена, сви пуноправни чланови козачке ратне заједнице. У то време, у свим европским државама, уз изузетак градова Ханзеатске лиге у којима су владали трговци и лихвари, владао је потпуни апсолутизам и „игра престола“. Трон и круна били су наследни, а ако није било тако претенденти су их освајали ратом.

Али, вратимо се на Дон из XVII века. У центар сабора износиле су се хоругве или иконе и зато су Козаци стајали без капа на глави. Када је стари атаман «предавао дужност», он је одлагао свој штап са буздованом и питао млађе атамане ко ће подностити извештај. Такво право није имао свако, а сам атаман, без одобрења судије, није могао подносити извештај. Отуда и изрека: «Атаман није слободан ни да реферише».
Постојале су и прећутне церемоније и традиције

Током избора атамана сваки кандидат или говорник, излазио је у Круг* и скидао капу. Ако је кандидата било неколико, сви су приликом кандидовања седели без капа. Генерално, обичај да се оголи глава значио је покорност и послушање, потчињавање своје воље другом (ономе ко има капу). Сви остали Козаци у Кругу били су са капама. Узгред, до Октобарске револуције Козаци су носили војне шапке и крзнене шубаре старе форме. „Азијски Козаци“ носили су округлу шапку која је подсећала на кубанку, али савремена кубанка је потиснула козачку шубару која је потом коришћена у Великом отаџбинском рату (Другом светском рату) откад је „кубанка“ постала и модни детаљ.

Сам Козак није имао право да сам себе предлаже, али је могао да агитује – да почасти своје бираче храном и пићем. Тако да су на Кругу настајале «партије» које су уз опијени кураж агитовали за своје кандидате. Ипак, свештеник је бранио да се разгале, а шеф изборног штаба био је јесаул (козачки чин) и представници суда. Кад се кандидује довољан број лица њима се по реду даје реч у којој излажу свој програм.

Без обзира на број кандидата, гласање и пребројавање гласова врши се за сваког кандидата посебно, чак и ако за њега гласа само један кандидат. Сваки кандидат за кога се гласа мора да изађе на средуну Круга и да се поклони на све четири стране: крсту и свештенику, старцима, организационом комитету и селу. У стара времена гласање се обављало са исуканим и подигнутим оштрицамаи тако је било веома лако сабрати главове свих пуноправних чланова заједнице. Ако су кандидати добили исти број гласова, Круг се поново састајао за неколико дана.
Чим би атаман био изабран уследила би церемонија «Увођења у заклетву». Назив ритуала није случајан. Будућег атамана заиста су водили, држали за руку, и то двојица судија. Међутим, по козачкој традицији, атамана нису смели да дотичу голом руком за руку или образ, јер се сматрало да на тај начин атаман губи снагу коју је добио приликом полагања Заклетве. Зато судија с леве стране десном руком држи атамана за леви рукав изнад лакта, док се лева атаманова рука, покривена манжетном униформе, налази у руци судије. Такав положај, у ком воде атамана на Заклетву, звао се у стара времена „растезање“.

Судија би са атамана скидао униформу, откопчавао или цепао кошуљу да би му ставио нагрудни крст. Јесаул (војни старешина) могао је узети крст руком и показати Козацима уз објаву: „Православни“, а Козаци би стојећи одговарали – «Љубо». Након тога атаман је полагао заклетву на Крсту и Светом писму: «Служићу верно, не штедећи главу и живот свој. Бранићу козачку част и множити достојанство села. Чуваћу Козаке! Ја сам ваш отац, ви сте моја деца!»

Након тога атаман се клањао селу. Потом би пришао старцима и клањао им се до појаса. Старци и сељани су се узвратно клањали пред атаманом. Судије би довеле атамана до свештеника, пред којим је целивао Крст и Јеванђеље. После тога судије би га довеле до средине Круга и обукле га у атамански Кафтан, опасавали сабљом преко десног рамена. А преко левог рамена би ми оденули мараму као симболе ратне и економске моћи. Дежурни јесаул стављао је атаману капу на главу. Потом би атаман са симболима власти – у десној руци буздованом, а у левој штапом – чекао команду јесаула Козацима: «Пред атаманом капе доле!».

«Капе су скидали сви осим анамана. То је значио да се сви у Кругу безпоговорно подчињавају атаману. Од тог момента сви су признали да атаман одлучује о њиховим судбинама» – пише Борис Алмазов.

Атаман је биран на годину или на три. За то време атаманове наредбе су биле неприкосновене. Атамани су имали посебан ауторитет у ратним походима, где је од исправних одлука овог војсковође зависио живот потчињених Козака. Зато су се Козаци потчињавали свом атаману речима: «Кад ти оком, а ми скоком». Међутим, атамани нису имали неограничену власт, они су били одговорни за своје грешке или погрешне одлуке. Круг* им је могао судити уз јавну осуду и шибање прућем. «Били су их правде ради» – говорили су стари Козаци о несавесним атаманима.

* У речнику живог великоруског језика Владимира Даља реч Круг има значење говора о људима, кругу, друштву, скупу, световном окупљању, посебно међу козацима, па отуда и Војни круг.

** Алмазов Борис Александрович рођен је 1944. године у Лењинграду, а породица му се три месеца по рођењу сели на Дон. Тамо је будући писац упијао козачку традицију и културу. Алмазов од 1990. године учествује у обнови козаштва и с временом постаје идеолог руског Савеза Козака. Изабран је за првог атамана Санкт Петербурга, а затим и целог Северо-западног посебног козачког округа.

Пише: Аркадиј Талисвејбер