Трамп је победио на изборима, али може ли да победи „праве владаре“ Америке?

Трамп је победио на изборима, али може ли да победи „праве владаре“ Америке?

Доналд Трамп се осветио, вративши се у Белу кућу четири године касније. Али није само други пут победио на председничким изборима.

Трамп је сломио отпор двопартијског и надпартијског естаблишмента. Требала му је сигурна победа, не са минималном разликом – и остварио ју је. Штавише, превазишао је очекивања чак и већине својих присталица и оних који су се кладили на њега.

Трамп не само да је поправио свој резултат из 2016. – очигледно ће освојити више од 304 електорска гласа – већ је и надмашио другог кандидата Камалу Харис по броју гласова. Још нема коначних података, али Трамп је за сада у предносити за пет милиона гласова – и то упркос чињеници да га је Хилари Клинтон 2016. победила за три милиона, а 2020. Џоа Бајдена за седам.

Национална већина гласова сама по себи није битна у одређивању победника, о свему се одлучује на државном нивоу, али републиканцима даје поверење у будућност. Бела предграђа Америка — која су Трампов главни гласач — још увек није у осуђеној мањини и неће одустати без борбе. И 5. новембра је добила ову битку, и то не само у бици за Белу кућу.

Трамписти (како је сада правилније назвати републиканце) су добили и већину у Сенату, а велике су шансе да ће успети да одрже већину у Представничком дому. Али и без доњег дома Конгреса Трамп-47 (редни број његовог будућег председништва) биће много јачи од Трампа-45.

Овог пута ће контролисати три од четири јавна центра моћи – Белу кућу, Сенат и Врховни суд, у којима конзервативци чине већину. Осим тога, будући амерички председник такође контролише и саму Републиканску партију, која није била Трампистичка током његовог првог мандата.

Односно, и без већине у Представничком дому, Трамп има полуге моћи које није имао у првом мандату. Затим је у прве две године имао већину у Сенату, али су му се противили неки републикански сенатори. Није имао тоталну подршку у странци, а већина у Врховном суду формирана је тек пред крај његовог мандата. Највећи део провео је покушавајући да се извуче из интрига, саботаже и отворених опструкција које су окруживале и паралисале његову администрацију, отежане личним неискуством као државника.

Сада су скоро сви очигледни окови збачени, Трамп може директно у битку са својим главним противником, „вашингтонском мочваром“, односно хоботницом дубоке државе, овом мешавином владајуће бирократије, наследних елита и финансијских структура. Има ли шансе?

Наравно да не, ако мислимо на чисту победу над „правим владарима“ Америке. Трамп не може да победи змаја, али може да му одсече главу — једну од његових глава. А с обзиром на болно стање змаја, овај пут можда неће израсти нови уместо одсеченог.

Једноставно речено, амерички естаблишмент је у кризи колико и америчка држава и само друштво, а Трамп је и симптом ове болести и самопроглашени лекар који покушава да је излечи. Више пута је говорио о својој жељи да исуши „вашингтонску мочвару“, а у последње време све чешће понавља речи да главни непријатељи Америке нису споља, већ унутар ње.

Нема потребе посебно тражити унутрашње „непријатеље народа“ Трампови бирачи су убеђени да су управо те свемоћне и корумпиране елите. Вашингтон, Њујорк и Калифорнија су веома богати, углавном либерално-космополитски, који обичне људе сматрају стоком.

Штавише, тако мисле не само средовечни бели провинцијални мушкарци (Трампово главно бирачко тело), ​​већ и многи представници обојених (подршка републиканцима међу Латиноамериканцима је значајно порасла) и млади људи уопште.

Без обзира на то како је Трамп приказан као расиста, сексиста и непријатељ обичних људи, бирачи све мање верују у то, иако је већина оних који су гласали за Хариса то чинила само из страха од медијски креираног „фашисте“ Трамп.

Али шта овај „потенцијални диктатор” може да уради?

Да ли ће успети да, ако не изврши чистку менаџерске (у ширем смислу те речи) елите, онда бар значајно прилагоди њену политику? Да – јер је садашња политика довела државу у ћорсокак и кризу – како унутрашње (поларизација, растуће међурасне тензије, пропадање инфраструктуре, неповерење у централну власт и медије) тако и спољнополитичке.

Космополитска елита се клади на глобалну доминацију САД, на глобализацију по англосаксонским правилима, а то је већ физички немогуће. За „вашингтонску мочвару“ није важно ко ће населити Америку за 50 година – главно је да поклопац тегле са вишерасним компотом не одува, да држава остане управљива, а друштво остане вођено.

Али то не функционише тако.

Већ дуже време звоне бројни позиви о квару у систему. Међутим, естаблишмент је уверен да може истовремено да „иде и жваће кану“, односно да пажљиво реформише земљу и брани глобално лидерство са елементима хегемоније.

Трамп, као и поприличан део елитиста, не верује у ово.

Ако се све настави како јесте, неће бити ни хегемоније ни самих Сједињених Држава. Стога ће настојати да се фокусира на државу, на њено јачање и оживљавање у целини, на спречавање распада и обезбеђивање њене позиције „земље број један“ у свету.

Хоће ли успети? Трамп лично може само да постави темеље за промене, а нове генерације ће наставити.

У том смислу, избор Џеј Д. Венса за потпредседника , политичара који заиста представља алтернативу глобалистичком космополитизму актуелног америчког естаблишмента, је од велике важности. Ако Трамп успе, Венс ће имати још осам година да „поново учини Америку великом“.

Ако, наравно, обоје преживе битку са „вашингтонском мочваром“.

Петр Акропов

Превод:В.Т./Васељенска