У Србији од 123 странке НЕ ПОСТОЈИ НИЈЕДНА која би се борила за српске интересе!

У Србији је од кафанског стола до парламентарне клупе на “менију” политика. И не каже се за џабе да сви у нашој земљи воде политику. А, ако је судити по броју партија које постоје у Регистру странака – 123, то је заиста и тако. Када би урачунали и број покрета и организација који тако политички делују, политичких “играча” има много више.

Ових дана стигла је и најава да ћемо добити још једну. Одбегло крило Странке слободе и правде Драгана Ђиласа, које предводе два посланика Ђорђо Ђорђић и Жељко Веселиновић, кренуло је у прикупљање 10.000 потписа, колико је потребно за оснивање партије, за стварање организације којој ће у фокусу бити радници. Кажу да такву партију немамо. Али, ипак се неко пре њих сетио. Последње регистрована странка у Министарству државне управе и локалне самоуправе у мају је Социјалистички раднички покрет – мањинска политичка партија руске националне мањине у Републици Србији.

Од 123 странке, чак 74 су мањинске. Имамо по неколико партија Рома, Бошњака, Црногораца, Румуна, Словака, Руса, Русина, Мађара, Буњеваца, Македонаца, Влаха, Грка, Хрвата…

Према последњем попису из 2022. године у Србији живи 690 Грка и имају две партије.

На питање да ли су Србији потребне 123 странке, професор статистике у пензији и консултант Агенције “Ипсос” Срђан Богосављевић, за РТ Балкан одговара:”Наравно да не”.

“Није ни могуће да се људи снађу у таквој шуми странака. Тренутно ненормално велики број странака учествује у политичком животу Србије, с обзиром да је наш закон о коалиционим партнерствима веома либералан, можете да направите коалицију од 50 странака и да све буду парламентарне. Дешавало нам се да имамо 40, 50 странака у парламенту и преко 25 странака у Влади док нисмо имали једну доминантну странку. И сада упркос једној доминантној странци, велики број коалиционих партнера је ушао у парламент. Имамо доста препознатљивих лидера, а потпуно непрепознатљивих странака”, рекао је Богосављевић за РТ Балкан.

Као један од разлога великог броја партија, он наводи и “огромно незадовољство владавином Слободана Милошевића које није било каналисано симпатијом ка једној странци, него је тражена удружена опозиција”. Тако се, подсећа, створило удружење од 18 странака, од којих “велика већина тада није имала ни 0,02 одсто, нису имали рејтинг, али су им били познати лидери”.

“И то се наставило тако. Имамо један приступ као код невладиних организација, да због немогућности да се пристојно финансирају, траже некe фондовe и партнерe напољу како би преживели као странке. Пропуштена је озбиљна шанса када је СНС постао јака странка, а ДС био јака странка да се формира један пристојнији систем у којем би биле две странке једна центар лево, једна центар десно и да се још један мали број странака плус мањинске странке профилишу. Сада смо у једном галиматијусу, великом броју странака и немогућности да се такмиче другачије него кроз различите форме коалиција. Чак ни мали цензус од три одсто није довољан да се квалификује више од пет, шест странака, а ми имамо велики број партија на сцени”, анализира Богосављевић.

Он наводи да је потребно и пожељно да постоје мањинске странке, али да нема говора да су “све мањинске партије заиста мањинске и да заиста заступају права мањина”, и додаје да је то још једна “карактеристика нашег политичког спектра, где се више боримо триковима, догађајима, него политикама”.

Баш због злоупотребе мањина у политичке сврхе, изборнe комисије су почеле да контролишу странке које се кандидују за изборе као мањинске што им доноси повољније услове за кандидовање и у изборној трци. Ипак, у закону и даље има рупа, па се, на пример дешавало да се уз мањине шлепа и Чедомир Јовановић из Либерално демократске странке…

РТ