НИКОЛА РИСТИЋ – НАЈНОВИЈИ ПРИМЕР КАКО СЛУЖБА СТВАРА, НЕГУЈЕ И ШТИТИ СВОЈЕ САРАДНИКЕ

Данашњи насилни протест у Новом Саду, праћен дивљањем шачице екстремиста предвођених ноторним србомрсцем Динком Грухоњићем и његовом најбољом ученицом Милом Пајић, ипак је имао и једну добру последицу, јер је у потпуности оголио и разобличио “чудну” улогу и поступке “омладинског активисте” из организације „СвиЋе“ Николе Ристића.

Сада само онај ко је крајње наиван или не жели да види просту истину, може и даље веровати у то да Ристић није сарадник Службе, по чијим налозима изнутра подрива и обесмишљава протесте, док му она заузврат обезбеђује заштиту и логистичку помоћ, и то на веома лукав начин, који само још додатно учвршћује и јача његову “репутацију” међу екстремистима.

Наиме, сваки пут када дође до заоштравања ситуације на улици, Служба обезбеђује Ристићу пуну заштиту и квалитетан алиби: приликом протеста у Београду, само он бива “одведен на разговор”, док сви остали добију пријаву испред Владе. Потом га Служба пошаље авионом у Португал, док сви његови “саборци” бивају ухапшени у Новом Саду. Па чак и намести да се “случајно” открије како Ристић путује, односно да уопште није у Новом Саду кад је ситуација достигла тачку кључања. И последњи пример управо од данас – “привођење” пред почетак протеста и наводно “целодневно задржавање”, док осталима режимски медији већ прете новим пријавама.

А за све то време тече кампања у којој се Ристић представља као мученик и жртва репресије, чему је требало да послужи и недавно разбијање стакла на аутомобилу који користи за његов “грађански активизам”.

Међутим, већина наших грађана није толико наивна и неупућена, нити се “копча на леђа”, да није у стању да прозре ову игру Службе и њеног сарадника Ристића, која и овог пута треба да послужи растурању протеста, по истој, испоставило се веома успешној матрици, која је недавно примењена са Златком Кокановићем, сарадником Службе који је до крајности “сахранио” тзв. антилитијумске протесте.

Принцип је заправо увек исти и једноставан – Служба непогрешиво изабере оног ко је најспособнији међу организаторима, али истовремено подложан различитим “утицајима”, а онда у њега “инвестира” све што је потребно. И после тога, сви протести бивају осуђени на пропаст, јер поред потпуно неспособне, јалове и међусобно завађене прозападне опозиције, остају препуштени крајње опскурним ликовима – у случају “еколошких протеста” то улогу имају маргиналци попут “шамана” Јевђенија Јулијана Димитријевића или лидера микроорганизације “Српски орао” Милована Петровића, док су у актелним протестима примат преузели поштовалац усташтва Динко Грухоњић и његови деривати. У оба случају, реч је о особама које у већинској Србији не могу никада добити довољну подршку за било какву озбиљнију акцију, односно, све њихове екстремистичке активности су унапред осуђене на пропаст, чиме су раније Кокановић, а сада Ристић, у потпуности оправдали све што је у њих уложено.