Ердоганова Турска прети Балкану: Да ли се османска сенка враћа уз Косово и Метохију и Босну у плану ‘великог турског света’?

Ердоганова Турска прети Балкану: Да ли се османска сенка враћа уз Косово и Метохију и Босну у плану ‘великог турског света’?

Десети самит Организације Турских (туркијских) Држава одржан у главном граду Казахстана, почетком новембра, окупио је лидере Турске, Азербејџана, Мађарске, Киргистана, Туркменистана и Узбекистана.

Организација турских држава, која се раније звала Турски савет, међународна је организација која се састоји од независних турских земаља које заједно раде на јачању међусобних односа. Чланице су Турска, Азербејџан, Казахстан, Киргистан и Узбекистан, док Мађарска, Туркменистан и Турска Република Северни Кипар имају статус посматрача. У оваквим сусретима Запад не без разлога препознаје претњу коју са собом носе исламизам и неоосманизам.

ИНСТРУМЕНТ И ГЕОПОЛИТИЧКЕ АМБИЦИЈЕ

Када је Унија европских турских демократа (УЕТД) 20. маја 2018. одржала Конгрес у Олимпијској дворани Зетра у Сарајеву, у присуству и уз учешће турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, „комшилук“ ове нестабилне колоније познате као дејтонска Босна и Херцеговина, као и Запад, преплавила је политичка и културна нелагода. Осмосатни „Конгрес неоосманизма“ одржан је у главном граду Босне и Херцеговине, што ни најмање није изненадило добре познаваоце политике турског председника и његове Странке правде и развоја (АКП).

Од доласка на власт 2002. Ердоган и његова странка спроводе политику најближу значењу речи неоосманизам која се пројавила неколико деценија пре него што је Ердоганова странка преузела владавину Турском. До тог тренутка ова доктрина није могла постати доминантни политички и спољнополитички правац.

ОД КЕМАЛИЗМА ДО ИСЛАМИЗМА

Од краја Првог светског рата и распада Османског царства те преузимања власти од стране Мустафе Кемала Ататурка, Турском је владао кемализам који је подразумевао изградњу модерног и секуларног друштва те одрицање од некадашње традиције и османске политике. Примарни циљ Турске од завршетка Другог светског рата био је приближавање разним европским интеграцијама, посебно Европској унији. Сваки покушај јачања исламизма у друштву бивао је ефикасно елиминисан војним интервенцијама и државним ударима.

Но, с временом разочарана спорим напредовањем у европским интеграцијама, Турска је почела да разматра и друге опције па и нове, економско-политиче, попут БРИКС-а. Ако су спољнополитичка стремљења трпела извесне корекције, Босна и Херцеговина није губила на значају у смислу геополитичког – исламског и неоосманског стремљења Турске.

РАДИКАЛНИ ПОТЕЗИ

Иако се спољна политика Турске већ почетком 90-их полако мењала, рат у Босни и Херцеговини и распад Совјетског савеза подстакли су Анкару да наступи агресивније, да убрза процесе и оствари јачи утицај и на Балкану и међу већински муслиманским кавкаским и средњоазијским државама.

Важно је подсетити и на тадашњу спољну политику Турске коју је персонификовао председник Сулејман Демирел, једини страни председник државе који се појавио на сахрани Фрање Туђмана, са којим је, за живота, учинио доста на помирењу Хрвата и Бошњака у Босни и Херцеговини. Демирел је сматрао да треба заштити босанске муслимане, али не по цену интереса других народа који живе на овим подручјима.

Након што је 2002. године на власт дошла Странка правда и развоја, политика Турске се постепено радикализовала. У почетку је Ердоганов фокус био само на економским и реформама у друштву. Након што је стабилизовао турску економију, јачао је своју власт, повлачећи радикалније потезе у вези промене спољне политике и постепеног увођења исламизма у турско друштво.

ОСМАНСКИ И ИСЛАМСКИ БАЛКАН

После извесног времена у јавни дискурс улази Османлијско царство у којем Ердоган препознаје позитиван пример коме земља треба тежити. Сличне изјаве имао је и интелектуални архитекта политике неоосманизма Ахмет Давутоглу, некадашњи сарадник и и министар спољних послова. У књизи „Стратегијска дубина: међународни положај Турске“ Давутоглу детаљно појашњава како би Бошњаци и Албанци требало да постану темељ турске политике на овим подручјима, а споменуо је и Хрватску којој је намењен спољни круг интереса.

Изјава коју је Давутоглу дао 2009. године наишла је на оштре критике дела хрватске јавности, као и великог броја Срба. Спорна изјава је гласила:
„Ми желимо нову балканску регију утемељену на политичким вредностима, економској међузависности, сарадњи и културној хармонији. То је био отомански Балкан. Ми ћемо обновити овај Балкан… Османска столећа на Балкану су успешна прича, а сада је дошло време да се та прича обнови.”

ЛИДЕР СВИХ МУСЛИМАНА?

Памте се и Ердоганове поруке након избора 2014. када је рекао да његову победу славе и Сарајево, Бејрут, Газа, Скопље, Бејрут и Кабул. Спомињање Кабула у овом контексту открило је да осим неосманизма, Ердоган и његова Турска на себе преузимају главну улогу лидера свих муслимана на свету.

Снажни утицај Турске на овим просторима очитује се и у оснивању подружнице новинске агенције Анадолије, разних финанцијских спонзорстава од стране агенција ТИКА, деловању фондације IHH (Инсани Јaрди Вакфи) али и обећањима изградње фабрика и аутопутева између Сарајева и Београда. Ердоган се није зауставио на јачању утицаја на подручјима која су некад припадала Османском царству, већ је утицај ширио и на Турке у дијаспори попут Немачке и Аустрије.

Све већи утицај заједно с политиком коју води у Турској, након пропалог пуча војске, утицао је на све напетије односе са Немачком и остатком Европе. Чак ни склопљени договор о мигрантима није релаксирао односе.

УДЕО У АРАПСКОМ ПРОЛЕЋУ

Јачање Турске било је видљиво и на Блиском Истоку на подручјима којима су некад Османлије владале. Турска је од свих муслиманских држава некада неговала најбоље односе с Израелом, али након инцидента у појасу Газе с бродом и хуманитарцима те Ердоганове свађе са Шимоном Пересом у Давосу, а посебно након бруталног израелског разарања Газе и убијања цивила, жена и деце , однос је трајно уништен.

Турска се уплитала и у ратове у Ираку и Сирији и подржавала побуне против секуларних, панарапских социјалиста у злокобној хибридној операцији, познатој као „Арапско пролеће“. Истина је међутим да је након свргавања Муслиманске браће и Мухамеда Мурсија у Египту, Турска остала „кратких рукава“ на начин да њени фаворити нису више нигде у арапском свету освојили или успели остати на власти. Тако се Ердоганова политика у одређеној мери, окренула простору руског света ризикујући лоше односе и с Русијом.

Такав приступ спољној политици наишао је на велике критике опозиције и дела јавности у Турској. Кемалистичка политика по правилу је избегавала сукобе на Блиском истоку и уплитања у њихове односе како се сукоб не би прелио у Турску. Уосталом, Турска је имала своје борбе на Кипру и против Курда у самој земљи, па им, сигурно, нису били потребни нови сукоби.

ЕКСПАНЗИОНИСТИЧКИ ИДЕНТИТЕТ

Ердоганов спој исламизма и неосманизма не означава тек промену у спољној политици, већ и покушај изградње новог културног идентитета ослоњеног на некадашње, верске и политичке традиције. Тако су западни медији писали како Турска сапуницама (!), гради нове председничке палате, униформама особља у авионима Туркиш Ерлајнса оживљава сећање на некадашња времена, али и јача утицај у другим регијама.

Један од начина ширења утицаја међу муслиманима у БиХ представљало је снимање серија о Алији Изетбеговићу, од стране државне телевизије ТРТ.

ОД САПУНИЦЕ ДО ПОЛИТИКЕ

Током Ердогановог мандата снимљени су историјски спектакли, укључујући филмове и серије о Мехмеду Освајачу и његовом освајању Цариграда, као и о Сулејману Величанственом. Ердоган је чак критиковао продуценте популарне серије Сулејман Величанствени јер је сматрао да га нису приказали у „правом светлу.” Ердоган често своје симпатизере назива потомцима Османлија, али се никада не одриче Ататурка, кога многи Турци и даље сматрају „Оцем Турака.”

Али, Ердоган није стао на култури, филмовима и серијама. О томе сведочи и поклон мапа на којој је приказан „турски свет“ који обухвата део Русије и Балкана. Ердогану је ову симболичну мапу уручио његов коалициони партнер, лидер десничарске Партије националног покрета Девлет Бахчели.

На мапи се види да су „под Турску“ стављене територије земаља у којима се говори турски, где има турског становништва, али и део истока Русије с већинским муслиманским становништвом. Иако је фотографија објављена на друштвеним мрежама, након састанка, Ердоган и Бахчели нису давали изјаве медијима нити су коментарисали случај мапе.

ЗАПАЖЕН ПОКЛОН

Поклон ипак није прошао незапажено у Русији с којом Турска годинама има односе на клацкалици. Према Бахчелијевој мапи „турски свет“ обухвата делове региона јужне Русије, источног Сибира, као и Балкан, Азербејџан, Казахстан, Киргистан, Узбекистан, кинеску аутономну област Синђанг Ујгур, делове Монголије и Ирана.

Партија националистичког покрета одакле долази дародавац је крајње десничарска, ултранационалистичка и евроскептична политичка партија у Турској. Ова странка има 48 места у турском парламенту, од укупно 600 и партнер је у владајућој коалицији коју предводи Ердоганова Странка правде и развоја. Партија чији је програм заснован на национализму, у чијој основи је ислам, некада је важила за неофашистичку политичку опцију.

Бахчели се током 2020. активно залагао за поновно увођење смртне казне која је укинута 2004. године, а руководство партије тада је навело да сматра да би смртна казна требало да се изриче у случајевима сексуалне злоупотребе деце, злочина против сексуалног интегритета, али и насилног покушаја рушења уставног уређења.

Оно што је повезало Ердогана и Бахчелија јесте управо заједничка политика ширења утицаја Турске, што илуструје и порука поклона и актуелизација идеју о неоосманизму коју је пре више година као важну кандидовао турски премијер Ахмед Давутоглу.

КАКО ЈЕ КОСОВО ПОСТАЛО ДЕО ТУРСКЕ?

Идеја се пре свега односила на утицај Турске и ширење на исламске државе, по узору на Османско царство и освајања султана Сулејмана Величанственог током 16. века. Идеологију неоосманизма следи Реџеп Тајип Ердоган, чији неоосманистички дискурс осликава и изјава дата у октобру 2013. године, у Призрену:
„Немојте заборавити да је Косово Турска и да је Турска Косово,“ што је изазвало поремећаје у комуникацији са Београдом.

Ердоганово придржавање ове политике приметио је и бивши дипломата и угледни београдски интелектуалац Дарко Танасковић, који је цитирао израелског политиколога Ефраима Инбара, наводећи:
„Турска активно делује у свим муслиманским земљама, стремећи ка лидерској улози. Настоји да учврсти утицај у балканским земљама које су некад биле под османском влашћу.“

Такође, није тајна да Ердоган заступа происламски концепт који је демонстрирао претварањем Аја Софије из музеја наново у џамију.

ВИШЕ ОД МИСАОНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ

Недавно је у Истанбулу одржан самит Савета за сарадњу туркофонских држава, на којем је организација променила име у Организација турских држава и усвојила документ под називом Визија турског света 2040

Ердоганове амбиције превазилазе и ове концепте. Истина је да њега никада није занимала културална туркофонска алијанса (која би сезала од Тракије до Источног Туркестана), јер посреди није култура већ османска империја. Немачки лист то назива напросто “неоосманизмом” и каже да он “данас није више само мисаона конструкција којом Турска као остатак Османског Царства жели ублажити трауму насталу због губљења значаја“.

Џевад Галијашевић / eagleeyeexplore