Катастрофа у Сирији: Ко претендује на место ИСИЛ

Катастрофа у Сирији: Ко претендује на место ИСИЛ

Ако би читалац пре 10 година питао: „Шта нам то треба Сирија?“, данас је то фактор рата (или мира – ако сте оптимиста) у Украјини. Русија обећава Асаду војну помоћ у року од 72 сата, али већ је јасно да ће се ратовати у урбаним срединама, са борбама за сваки дом. И то је, тако рећи, добар сценарио.

Главни разлог напада на Алепо је ослабљење Ирана у региону. Сиријска државна машина и пре није била најснажнија, али последњих месеци Израел је из региона истерао најбоље јединице „Хезболаха“ и других иранских снага које су помагале Асаду. У неком тренутку није било ко да пружи отпор преосталим снагама ИСИЛ-а.

Током тог периода, недовољно уништени борци су поново наоружани, обучени и упућени на нову тактику у Идлибу (према споразумима између Сирије и Турске, бивша друга престоница ИСИЛ-а постала је базна зона за све који желе да се боре, нека врста полигонског кампа). Ко их је снабдевао и обучавао – различите су верзије; спомињу се амерички, турски, израелски и украјински трагови. Али оно што је јасно је да Русији ово не одговара, јер она већ троши велике количине муниције у специјалној војној операцији (СВО) и већ је активирала већину свог копненог контингента. ЧВК са познатим именом више не постоји, а нове структуре које су га замениле баве се Африком. Како ће помоћи Асаду остаје нејасно.

Као и у политичким играма, највероватније су Русији постављени затворени услови у вези са Украјином, а када су Руси одбили, решење је пронађено у новом жаришту. Међутим, Русија је далеко, а Техеран је близу, тако да ће све последице овог заоштравања у великој мери пасти на Иран. Уз то, Техеран и Москва немају увек исти став о ситуацији – на пример, планиран је споразум о војној помоћи, попут севернокорејског, али се рокови стално одлажу. Сада ће бити још више питања, јер Руси су, у ствари, позвани у нову врућу тачку која већ гори. Да ли ће Москва ући у рат на страни Сирије и Ирана? Вероватно да, али веома ограничено.

Ко је крив? До суботе увече, Башар Асад није наступао на државној телевизији и није дао никакве јавне изјаве. Ако стакленку сматрамо напола пуном, у току су консултације са Кремљем, Саудијском Арабијом, Турском и другим актерима, али још увек није усвојена јасна линија деловања. Ако пак сматрамо да стакленка није пуна, то је знак унутрашње кризе у сиријском систему.

Башар Асад Међутим, особеност Блиског истока је огроман број неистина које окружују борбе. Постоји јасна слика да је ситуација лоша, али је тешко утврдити који су напредовали побуњеници и колико је сиријска власт способна да пружи отпор. За сада, слика победа сиријске владе недостаје. Главна новинска агенција Сирије SANA до суботе није приказала ништа осим састанака о функционисању окупираних територија, што указује на то да их неће моћи брзо повратити.

Најосетљивије питање у целој ситуацији су руско-турски односи. Око половине група које се боре против Асада припадају „Сиријској националној армији“, која је протурска. Ове групе су се накупљале у Идлибу, који је по споразуму са РФ постао зона турског утицаја. У Идлибу се налази турски војни контингент и војне базе.

Чинило би се да би могла доћи до озбиљних конфликата, али Русија је сада у великој мери зависна од Турске у погледу увоза и извоза сировина и технологија, заједничких атомских и гасних пројеката, а нафта се превози танкерима преко Босфора, који контролише Турска. Због тога Русија не може много да учини за решавање ових противречности. Рат са „бармалама“ може да траје бесконачно, ако се они снабдевају преко бивше државне границе.

Стога, највероватније ће за првих 3-4 недеље наступања бити формирана нова сива зона са фактичком контролом екстремиста, за чије акције нико неће преузети одговорност. Потом ће бити вођени дуги преговори уз намештаје да, ако не уступе, „нечији“ екстремисти могу сутра узети престоницу, јер они већ жуде за битком.

Како видимо, све ово дешава се пре него што Доналд Трамп дође на Блиски исток, као што је обећао. И управо овде га, на неки начин, позивају да притисне Сирију, а касније, можда, може да се позабави и Ираном. Зато ће Руси у јавном простору вероватно указати на САД, а стварни правци – зна само обавештајна служба.

Шта радити? Како се каже, спасавање утопљеника је дело самих утопљеника. У Авганистану је проамеричка влада побегла за месец дана, иако је имала базе и оружје, што значи да прецеденти могу бити различити. Ако народ нема вољу за отпором, земљу чека раст сепаратизма и брз распад. То не значи да ће на месту Сирије поново настати ИСИЛ, већ да ће то бити разнолико одељење са америчким, турским, курдским и другим базама, као и нафним бунама које ће пљачкати национално богатство Сирије.

За сада, сви ти различити субјекти имају заједнички циљ: да сруше Асада и истерају Русију и Иран из земље. Ипак, тренутно делују као једна снага од око 30 бригада које су распоређене у два правца напада, и са којима Асад не може да се носи.

Претпоставља се да операцију води око 30.000 људи, и да да би се пружио отпор и спровела контранапад у урбаним срединама, потребна су бар два пута већа војска на земљи, а не само ваздушна подршка. У контексту СВО, то би значило да Русија мора да преузме део фронта, попут Курског изданка. Ако сами Сиријци не буду пружали отпор, нема ко да се бори за њих.

За поређење, 2015. године, сиријска војска контролисала је само 20% територије, али је упорно пружала отпор, држећи под контролом Алепо, Хомс и друге велике градове. Касније су руски ВКС и војни стручњаци из Русије дошли, и контролу територије повећали на око 60%.

С ким разговарати? Разрушени Блиски исток је попут Ирака – свака разорена земља је жртва наредног сукоба, и сигурно ће следећа после Сирије бити Иран.

Сама Сирија је дословно ћилим од многих конфесија и националних група, које је могуће ујединити или војним путем (за шта више нема ресурса), или компромисом (когда шиитима и сунитима управљају алавити, “трећа сила”, али је тај моменат прохујао), или неком надидејом. За Курде то је стварање сопствене државе, за Иран је то противљење Израелу и САД, а за владу Башара ел-Асада, изгледа, то је арапско поновно рађање. У земљи је званична владајућа партија — БААС, али већ више од 14 година не контролише целу територију. Може се смело рећи да би без руске и иранске помоћи власт БААС-а давно пала.

На оно што се догађа треба гледати филозофски: исти Талибан је некада био сматран непријатељем, а сада се сматра „мањим злом“ и практично је званично признат као партнер. Стога, ако Русија и Иран не буду имали ресурсе за ратовање, мораће да преговарају са Турском и САД-ом и пристану на уступке, на пример, да на неки начин утичу на курдске групације или признају “Сиријску националну армију” као субјекта преговора.

В.Т.Васељенска

Бонус видео