Зашто је тако брзо пала Сирија

Зашто је тако брзо пала Сирија.

„Сирија је нестала за три дана. Пао је Дамаск и дошао је крај једне секуларне, готово социјалистичке, суштински утопијске земље. Да, упркос свој корупцији, па чак и грађанском рату, био је то делић бољег света. Сада је зона хаоса, “бармалеји” плешу.

Како се то догодило, касније ће расправљати историчари. Међутим, са генералима и министрима издајницима све је јасно – ускоро ће сазнати да их победници не цене високо. Неки од њих ће успети да побегну (у најбољем случају). Коју лекцију треба да научимо из онога што се догодило?

Суштина је у томе да је могуће одржати државу и народ у реду, у коме је нормалан рад школа и универзитета, жив здравствени систем, релативно ниска стопа криминала, функционалне концертне дворане, музеји и наука.

Када се влади учини да је све, у реду, постигнуто, добијено, сама ће ићи даље, више се не траже додатни напори и репресије у односу на оне који хоће све да униште, онда почиње колапс.

Спорије или брже зависи од спољних непријатеља, њихове одлучности и ресурса. Али ако се држава опусти, колапс је неизбежан.

У Русији смо за живота видели (колико год то чудно звучало) благу верзију ерозије. Деценијама се распадао СССР, а онда смо деценијама обнављали Русију. Не дај Боже да издахнемо и одлучимо да сада можемо да се одморимо. Не дај Боже да олабавимо узде – претвориће нас у Сирију, Либију, Ирак, Украјину.

Морате да трчите напред веома брзо да бисте остали на месту. Континуирано плевите башту како бисте спречили раст корова. Уништити револуционаре, „демократизаторе“, екстремисте свих раса, како би људи могли нормално да живе под заштитом јаке државе.

То је главна лекција из Сирије за нашу унутрашњу политику. Што се тиче спољашњег, треба директно и искрено рећи: оно што се десило је пораз Русије. Обавезали смо се да бранимо Сирију (и у почетку победили), али нисмо завршили посао. Да, требало је послати стотину пута више војника у Сирију, а Русија за време Северног војног округа ово није могла себи да приушти. Али ипак.

Поред тога, оно што се догодило је пораз Ирана. Могао је да пошаље Асаду онолико дивизија колико је хтео. Јасно је да су Персијанци одлучили да избегну велики рат. Закључак: готово све што су две силе урадиле у протеклих 10 година било је узалуд.

Турска себе сматра победником. Ердоган је победио Асада! – тако пишу на турским друштвеним мрежама. Али истовремено је Турцима пустио страшног духа из боце: Курди ће, након што су створили сопствену државу на територији Сирије, заузети „своје” земље у Турској. Тамо нас чека друга епизода. Ма колико први био страшни.

Израел такође себе сматра победником. Он настоји да се окружи сиромашним, немоћним земљама у којима се грађански ратови настављају. Такве земље не могу да га победе. Мислим да ће и Јевреји ускоро запалити Јордан, упркос његовом разметљивом пријатељству.

Зараћене земље Истока су плодно тло за исламски екстремизам. Асадова Сирија би могла да одржи илузију мира са Израелом. „Бармалеји” су способни само за терор.

Дакле, нема победника. Сви су изгубили.

Андреј Перла

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео