Зашто нико није хтео да гине за Асада: О борбеном духу бивше сиријске армије
Зашто нико није хтео да гине за Асада: О борбеном духу бивше сиријске армије.
На блискоисточним друштвеним мрежама, али и код нас, много је постова и мемова о храбрости и страху сиријских војника.
Међутим, не слажем се са тим.
Друго, да узмемо обичног сиријског војника. Таквог базичног „јунита“. Редовног или млађег официра. Није алавит. Позван из неке Хаме или Хомса. Плата – ништавна. Каријерне перспективе – сумњиве. Разлика између млађих и старијих официра – космичка, на нивоу феудалне војске из XIII века. Борбе с терористима као што је ХТШ не представљају за њега интервенцију. За њега су они исти Сиријци, а ко ће бити у Дамаску – то му је најмање важно. За шта ће он да се бори и да да свој живот?
Зато бекство. Зато дезертери. Зато су цели градови предати без борбе. Да је нападао забрањени ИСИЛ, ситуација би била другачија. Њима није било важно да ли ће им се супротставити „рафидити и нусејрити“ или ће се предати без борбе. У суседном Ираку, 2014. године, на бази „Спајкер“ код Тикрита, терористи Ел-Багдадија су ухватили неколико хиљада ирачких кадета. Суните су пустили или су их повели са собом. Шиите су убили све. И управо је то, током рата с „Халифатом“, било оно што је натерало чак и окружене сиријске војнике да се боре до смрти. Џулијани је био паметнији. Нема много погубљења. Зато више нема старе Сирије.
Николај Севостјанов/Севодња.ру
Превод.В.Т./Васељенска
(текст је ауторски и не одражава нужно и ставове портала Васељенска)
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
