Како се догодила и државна и лингвистичка издаја српске ћирилице у Србији?
Нигде се, као у Србији, не води борба једног народа (српског) да његово писмо влада у његовом језику.
• У Србији се, углавном, расправља о писму само на тај начин – колико треба ћирилице да буде у српском језику, а ње би морало да буде тачно толико колико је сваке латинице у сваком латиничком језику, а то значи сто посто, ни за један проценат мање и ни за један проценат више, како тачно и пише у Члану 10. Устава Србије, а тако исто пише и за свако друго писмо у сваком другом језику у свакој другој држави у Европи и свету. Али, Србија је једина карактеристична у томе што се једино у Србији такав европски и светски пропис не спроводи само у српском језику и само српском (ћириличком) писму. Једино у Србији и једино у српском језику туђе писмо, тачније параписмо (хрватска абецеда у алтернативној улози) влада данас чак преко 90 одсто у јавности.
• Крајњи је цинизам наметати Србима, и после Југославије, национално писмо народа и државе у којој је уморено толико Срба и њихове деце и у којој је било строгом Законском одредбом 1941. године српско ћириличко писмо било забрањено.
• На очигледну (веле)издају ћирилице од српских лингвиста и српске државе треба подсећати непрекидно и водити борбу да се то вишедеценијско “домаће” издавање српског писма заустави и све док се (и) српској ћирилици не обезбеди у пракси у Србији уставно прописан (2006) статус матичног писма какав има обезбеђен статус свако друго писмо у сваком другом језику.
Некима, обично антисрбима и антићириличарима и најобичнијим незналицама, у Србији смета када се каже да нечега нема нигде на свету као у Србији, мисли се посебно на нешто лоше. А заиста не постоји ни једна једина држава на свету чији научне – лингвистичке и државне институције нису изједначиле статус матичног писма матичног народа у Србији са статусом језика и, поготово, писама националних мањина. Зато једино у Србији и једино Србима је одузето у пракси прописано уставно право да и они, као све мањине, имају своје писмо (ћирилицу) суверену у свом српском језику. Тога заиста нема више ни у једној другој држави било ког другог народа у Европи и свету.
У овом тексту из Удружења “Ћирилица” подсећамо, најкраће колико је могуће на трагичну историју Срба и Србије у вези са српским писмом у српском језику. Једино је Србима наметнуто у оквиру окупација и нарочито касније у комунистичкој Југославији спровођено постепено замењивање српског писма у језику Срба туђим параписмом – хрватским националним латиничким писмом – гајицом или гајевицом Комунистички налог у Југославији и Србији после 1954. године лингвисти, писци, тзв. интелигенција у већини су се (најпре из страха, а онда и својевољно или у заблуди) приклонили буквалном антићириличарењу и они су први кривци што се српској ћирилици у српском језику и данас одузима уставно право на стопостотну употребу ћирилице противно, јасном за описмењене људе, Члану 10. Устава Србије и против тог понижавања Срба и њиховог писма у њиховом језику стално се мора указивати. И то чине редовно и довољно само два истакнута удружења “Ћирилица” и “Српска азбука”, уз нешто свесних Срба (који су још у мањини) који знају како је и зашто уведено само замењивање српског писма само у српском језику од споменуте 1954. године најпре у Југославији, а одмах затим и у самој Србији.
Шта је важно – теоријски и практично, па и стручно – за српски језик и, нарочито, српску ћирилицу учињено од 80-их година 20. до 20-их година 21. века?
Борба, а по неким тешким елементима може се слободно рећи и рат, за српски језик и ћирилицу, видније и готово свакодневно, почела је 80-их година 20. века. Њено убрзање и јачање могло се и, богами, смело догодити тек после смрти Ј. Б. Тита и краја његове доживотне “царске” владавине у Југославији, по многим елементима посебно успешно над Србима и Србијом.
Наставак српског ћирилицоцида и самоћирилицоцида
Борбу или рат за ћирилицу, најпре у новинарству, па онда и у језичкој струци, правнички и у државној политици, започели су, видније и упорније него до тада, 80-их година 20. века међу првима академик Р. Лукић, Д. Збиљић, В. Р. Кошутић (објавио, невелику по обиму а веома значајну у сведочењу, књигу Страдања језика ћириличног, Глас Цркве, Шабац, 1988), Р. Маројевић, Р. Бугарски (он се борио против ћирилице, али је и таква борба, с једне стране, користила ћирилици, па је и то била нека врста борбе за ћирилицу), И. Клајн (слично се борио као и Бугарски за ћирилицу, с тим што је Клајн био заслужан на тај начин што је говорио да су два писма у једном језику „баласт“ и да је „и ћирилица модерно писмо“, а немали је његов допринос борби за ћирилицу био у томе што је, као уредник часописа Матице српске Језик данас, објављивао десетак година све што смо му Удружење „Ћирилица“ од оснивања 2001. године и моја маленкост пре тога и после тога понудили за објављивање), С. Милошевић (он у практичном враћању ћирилице у све државне органе Србије), Б. Јовић (јасна уставна предност ћирилице), Р. Караџић, М. Крајишник (дорадили у пракси Републике Српске Вукову језичку реформу тако што су у службеном језику Српске објединили све Србе у изговору и писму, а то су, одмах по одстрањивању страном силом с власти, укинули српски лингвисти сербокроатисти и српски књижевници и песници), П. Милосављевић (користио је ћирилици једино фалсификатом да је В. Караџић „творац хрватске латинице“ – гајице коју је П, М. преименовао у „српску латиницу“ ), Д. Петровић, М. Пижурица, Б. Брборић, Н. Видић, Д. Којадиновић, В. Ц. Спремо, Ђ. Јањатовић, Ј. Кузмановић, Љ. Кузмановић, Г. Л. Ђуровић, М. Ковачевић, Б. Брборић, А. Милановић, Ж. Филиповић, Љ. Јовановић, Д. Гајић, М. Којић, М. Ђошић, В. Арсић, С. Танасић, А. Вучић (Председник Србије, иницирао је нови закон о српском језику и ћирилици, иако Устав закон за српски језик и ћирилицу није предвидео, а онда су доносиоци закона изиграли његову „добру намеру“, па су саставили тај нижи акт на неуставан и апсурдан начин, а он га потписа за примену, вероватно због велике заузетости и не прочитавши закон, јер је, највероватније, веровао својим правницима) и многи други. Ако смо изоставили неког још посебно важног борца за српску ћирилицу, у малопре назначеном времену, дугујемо извињење. Треба, свакако, неизоставно споменути и Добрислава Ђуровића који је у његовој Добрици књизи објавио у Новом Саду 1999. године две веома значајне књиге. Реч је о књигама Лаза М. Костића Ћирилица и Српство – Културно-историјска студија: О српском језику – Изјаве странаца: Вук и Немци – Расправа (прво издање у Чикагу, 1963) и Крађа српског језика (културно-историјска студија) која је први пут објављена у Бадену 1964. године.
Као што би требало да се из досадашњег прихваћеног већинског (школског) научног погледа и тумачења зна, српски народ православног „закона“ у својој историји служио се кратко време од двадесетак година глагољицом (писмом које су за словенске народе у старословенском језику саставила солунска браћа Константин, касније Св. Ћирило и Методије), да би се већ од краја 9. и 10. века почели служити другим, новим писмом – ћирилицом које је саставио Климент Охридски и дао му назив по Константину, тј. Св. Ћирилу. Тако су се Срби кратко време служили двама писмима (прво тзв. двоазбучје у Срба: глагољица и ћирилица). После хришћанског раскола (поделе) на католике и православне, мањи део Срба примио је римокатоличку веру с поглаваром папом и латиничко писмо, а много већи део Срба прихватио је православље које је било вера византијске државе с Цариградском патријаршијом на челу. Сава Немањић (касније Свети Сава) мудром верском и верско-државном дипломатијом успео је, својим подвижништвом у вери и служби Богу, да се избори за аутокефалну (самосталну, независну) Српску православну цркву која је и данас једна од равноправних православних цркава у свету. У складу с верском православном самосталношћу Срби су, као и други православни народи у Европи, наставили да се у језику служе ћириличким писмом. Други словенски народи католичке вероисповести прешли су с глагољице на латинско (латиничко) писмо. Романски народ Румуни, као православци, у 19. веку (1860) заменили су за свој романски румунски језик ћириличко писмо латиничким.
Још од хришћанског раскола (1054) моћнији економски и војно због освајања многих колонија из којих су отимали богатства мањих народа и држава, католички народи су настојали да (из)врше асимилацију многих народа, у шта је, посебно, улазило и наметање тим мањим народима латиничког писма. Негде су у томе имали већег, негде мањег успеха у том полатиничавању слабијих од себе.
Срби су били у том планираном полатиничавању први на удару јер су се граничили с јаким већим католичким државама. Срби су, дакле, још од самог раскола цркава (1054), а посведочено посебно од 1060. године били изложени жестоком полатиничавању. Забранама ћириличког писма и наметању латиничког уместо ћириличког први су подвргнути и подлегли Срби католици. И они су се, после глагољице, служили ћириличким писмом све док је хришћанство било јединствено у вери. После раскола (1054) и прихватања католичког верозакона, ти Срби су морали напустити ћириличко писмо. (Занимљив је случај Хрвата у вези с писмом. По прихватању или наметању католичког верозакона Хрвати су се много дуже од других Словена, па и Срба, служили глагољицом. У многим хрватским црквама њихови верски службеници служили су се глагољицом чак до 20. века. Све доскора (не знамо да ли је то и у овом часу) у Хрватској је постојало Удружење за неговање глагољичке баштине.)
У време Аустријске монархије и касније Аустроугарске, српски народ је често био излаган прогону ћирилице и њеном заменом латиницом. Та борба Срба са својим свештенством на челу, посебно у 18. и 19. веку, углавном се успешно завршавала тако што би аустријски краљеви и цареви одустајали од својих забрана и уредаба против ћирилице, па су Срби у Аустријској и Аустроугарској монархији успевали да одбране своје ћириличко писмо у свом језику. Срби су у време Турске царевине, као аустријски поданици, често имали извесне привилегије, па им је и зато успевало да сачувају своје писмо, јер су били истакнути браниоци граница Аустријске монархије с Турском царевином. Међутим, увек када би Турска царевина слабила, аустријски владари би ударали на српску ћирилицу и наређивали њену забрану. Ипак, чим би Турска јачала, аустријски краљеви и цареви би Србима због њихове ћирилице гледали кроз прсте, па би им мање сметала српска ћирилица.
Међутим, већ када су се Турци, после великих борби Срба, Бугара и Грка за ослобођење, повукли с Балкана, Аустроугарска је брзо нашла разлог да свом војничком снагом уз помоћ немачке државе, а, нажалост, и братске у словенском смислу Бугарске, ударили су на балканске Словене да би проширила своје границе у Првом светском рату (1914-1918). Принуђени да поново бране своје животе, своје земље и своје вредности, Срби су се морали бранити. Аустроугарска је тада, одмах на почетку рата, по традицији, строго забранила српски ћирилички језик свуда где су живели Срби (данашње границе Хрватска, БиХ, Србије, Црне Горе) и српски народ изложила геноцидним поступцима.
По ослобођењу Србије српске земље (Црна Гора, Срем, Бачка, део Баната, делови Аустроугарске с хрватским и словеначким народом као већинским у тим областима), после подршке и подстицања на то од великих савезника (Енглеске, Француске, Америке и других западних земаља, ујединиле су се у Државу Срба Хрвата и Словенаца, касније Краљевину Југославију, практично (само)укидањем државе Србије. Тиме су Хрвати и Словенци искористили своју пружену од Србије прилику да се нађу у будућој држави на страни победника кад су први пут у модерној историји добили сва права и који су српску изгибију у Првом светском рату искористили за своја сваковрсна слободна национална уздизања у новој држави до 1941. године.
Већ те 1941. године, после српског пијемонтства на свој велики национални трошак од 1918. године и ослобођења Хрвата и Словенаца од Аустроугарске, Срби су кажњени нападом од фашистичких и непријатељских земаља у Другом светском рату у коме су Срби доживели још страшнији геноцид од оног у Првом св. рату, нарочито у оквиру логора, од којих је највећи био хрватски логор у Јасеновцу. Сада су Срби имали да доживе не само нови страшнији геноцид од оног у Првом рату, него им је био намењен нови ћирилицоцид који је још детаљније и упорније од онога у Првом св. рату спровела НДХ. Тада је стопостотни ћирилицоцид (стопостотну забрану ћирилице) доживела српска азбука већ две недеље после оснивања НДХ и усвајања Законске одредбе о забрани ћирилице 25. травња 1941., ојачане у спровођењу Проведбеном наредбом.
После ослобођења у Другом светском рату, без икаквог референдумског одлучивања остатака српског народа после новог геноцида над њим у Другом светском рату, уз подршку тзв. савезника, маршал Ј. Броз успоставља нову државу Југославију, окрвављену највише српском крвљу, за њега “царску” доживотну владавину сада у комунистичкој држави. У њој готово нико није смео да тражи да се доврши утврђивање броја убијених највише Срба. То истраживање је прекинуто и до данас није довршено посебно у Јасеновцу. Није само то било забрањено да се спомиње у комунистичкој Југославији. Није смела да се спомиње ни забрана ћирилице у НДХ.
Како се спроводила нова забрана ћирилице у комунистичкој Југославији, али сада „мудрије“ (политичким насиљем), темељитије, „демократскије“ и дуготрајније него у НДХ. У Брозовој Југославији није усвајан формални закон о забрани ћирилице. Уместо таквог закона из НДХ усвојен је комунистички, још успешнији, начин замењивања ћирилице хрватском латиницом. Догодило се то, посебно добро осмишљено, 1954. године, када је Матица српска званично била одређена за место где ће се српски и хрватски лингвисти, филолози, културни радници и књижевници привести на потписивање Новосадског договора о (поновном) српскохрватском језику и тзв. равноправности писама. Убрзо после тога заживео је наметнут међу Србима термин „богатство двоазбучја“, једино ту, у Југославији, међу Србима, без примера игде више у Европи и свету.
На самом договарању 9, 10. и 11. децембра 1954. године у Матици српској било је отворених речи о свођењу српскохрватског језика на једно писмо, али не на већинско тада писмо српску ћирилицу, него на мањинско – хрватску латиницу, гајицу. Никоме није смело пасти на памет да спомене да се Срби и Хрвати обједине у језику на, тада још већинској у Југославији, ћирилици, вуковици. Србима је једино било остало да бране „ад хок“ замену ћирилице. Тада водећи лингвиста у Србији (А. Белић) једино је могао да се заложи да се тренутно ништа не мења, да остану у употреби оба писма, „а време ће показати да ли ће превладати латиница“. Поједини српски лингвисти су бранили замену српске азбуке на тај начин што су пажљиво истицали да је „незгодно сада укинути српском народу ћирилицу, јер су свежа сећања на забрану ћирилице у НДХ, па то укидање српске азбуке не би лако прихватио српски народ“. Поједини хрватски лингвисти истицали су потребу свођења „заједничког језика на једно писмо – латиницу“, јер је то „међународно писмо у широј употреби“. А представник Српске академије наука и уметности лингвиста М. Станић нагласио је да би Срби „могли прихватити хрватско писмо у новом револуционарном добу братства-јединства, а могу и остати привремено оба писма у употреби“.
Један хрватски лингвиста, изгледа да се био сажалио на Србе и њихову миленијумску азбуку, имао је супротно мишљење. Рекао је да он разуме српске лингвисте који не бране ћирилицу, јер „ниједан Хрват не би имао храбрости да предложи укидање хрватске латинице“. Зато је рекао да треба да „остану у употреби и хрватско и српско писмо“ а да ће време донети коначно решење.
И време у комунистичкој Југославији донело је, за мало процената, па коначно решење на штету српске ћирилице. Власт је извела такву практичну фаворизацију хрватске абецеде да је она од мањинског писма у Југославији постала за 15-ак година приметно већинско писмо, а до краја Југославије ћирилица је у Србији спала с готово сто одсто употребе и у окупацији (од 1941-1945), нарочито после 1945. године, у миру, на око 25 процената. За све време комунистичке Југославије, посебно у време живота и владавине Ј. Б. Тита, мало се ко усудио да спомене да „ћирилица није равноправна“, а они који су се на то усудили доживели би велики политички прогон на различите начине.
У прокламованој, споменутој у Новосадском договору, „равноправности писама“ и (ускоро после Новосадског договора само за Србе и оне који су се у то време још изјашњавали Србима „богатству двоазбучја“) српска ћирилица је, преко власти и (зло)употребом српских лингвиста, доведена до мањинског писма, а процентуално је била до краја Брозове владавине (1980) и до краја Југославије (1990) ћирилица сведена у употреби у јавности на мање од 25 одсто. Дакле, око 75 одсто језик Срба је био преплављен у Србији хрватском абецедом, а изван Србије и много више. Новосадски договор одише тиме, а пракса је то одмах показала да је за Хрвате „равноправност писама“ значила оно што то и треба да значи – да Хрвати имају право да хрватскосрпски језик пишу својим писмом, а да је било омогућено да поједине државне институције и јавни објекти (као, нпр. колодвори и аутобуски перони буду исписани и латиницом и ћирилицом. Али, у Хрватској ни то није свуда и редовно уважавано.
Зато у Хрватској, ни у Југославији ни данас, Хрвати нису правили никакав проблем себи у вези са својим писмом и, осим неких ситних формалних понашања у јавним исписима, сви Хрвати писали су свој језик („хрватскосрпски“ и већ раније и данас „хрватски“) једним, својим (латиничким) писмом. Истина, сви су (и) они учили и знали оба писма да би се снашли и на српскохрватском (ћириличком) језику. Данас већ, ситуација је мало друкчија. Сви Хрвати и данас знају које је њихово писмо (код њих су њихови лингвисти нормирали “хрватски језик” у правопису и струци само с њиховим, латиничким писмом, па Хрвати, као и сви други народи, осим Срба, немају никакав проблем са својим писмом јер хрватска деца од првог разреда сва уче и знају да је тзв. гајица њихово писмо у њиховом хрватском језику. Хрватски језик нормиран је, дакле, на латиничком једноазбучју, а не, као што су то учинили само српски лингвисти за свој језик на два писма.
Код Срба (у Србији, БиХ и Црној Гори) „равноправност писама“ се сасвим друкчије схватала одмах после Новосадског договора (1954), јер се спроводила комунистичка антисрпска и антићириличка идеологија. „Равноправност писама“ артикулисана је тако да се спроводила не равноправност Срба у праву на своје (ћириличко) писмо, него се фаворизовала замена ћирилице хрватским писмом, а хрватско писмо је све више називано „нашим писмом“ а ћирилица и латиница била су „наша писма“. Спроводила се фаворизација хрватске латинице на тај начин што никоме није смела да смета замена ћирилице пошто су „оба писма наша“. А ако би се јавио неко коме „оба писма нису наша“, чекала би га тешка осуда за „национализам“, „шовинизам“, „неписменост“, „противника братства-јединства“, а често би му следио и епитет „фашиста“. Те „страшне речи“ у комунизму застрашивале су Србе, па су се они брзо предавали „напретку“, „интернационализму“, и сличним „вредностима“, прелазили су на латитницу у писању свог језика, што се узимало као услов за сваковрсно напредовање, за разлику од Срба који су задржавали ћирилицу и тако били “заостали” у “неперспективни”. Тако су Срби (и) у Србији самопротеривали своје писмо у Југославији.
После разбијања Југославије 1990-их година на дубоко антисрпски начин, што се српског језика тиче, српски лингвисти у почетку ниси били сагласни да се мења то „научно засновано име нашег језика“, како су они истицали и 1990. године у Друштву за српскохрватски језик и књижевност.
Спаљивање српских, посебно ћириличких, милиона књига у Хрватској
Првом повољном приликом, после 1990. године уз обилату помоћ страних сила у рату против Срба изван Србије, када су добили чисто националне државе на немачкој и америчкој тацни, уз помоћ њиховог војног кадра и оружја, разбили Југославију, кад су многе Србе побили, асимиловали или протерали, одузевши им све остатке права из Југославије, која су им и у Југославији већ у антисрпским републикама била сведена на минимум, извршен је нови ћирилицоцид и књигоцид (близу три милиона примерака српских књига, свакако, нарочито на ћириличком писму, избачено је из библиотека у Хрватској у контејнере и углавном спаљено или бачено на ђубришта, што се може мерити с немачким бомбардовањем Народне библиотеке Србије 1941. године, када су нестали и најдрагоценији стари примерци књига које су сведочиле о подизању српске науке, културе и цивилизације у старим временима.
Има ли данас шансе српска ћирилица макар у Србији?
Нажаалост, у оваквим неуставностима у вези са српском ћирилицом данас у Србији српска ћирилица нема готово никакве шансе, али би могла, релативно лако, добити шансу, јер ју је заштитио Устав Србије у ставу првом Члана 10. на начин како је заштићено свако друго писмо у сваком другом уставу сваког другог матичног народа у свакој другој матичној држави народа. Али код нас није за Србе у писму ништа као што важи за све друге народе у другим државама. Лингвисти и власти прекршили су Устав у вези са српским језиком и писмом у Правопису српскога језика Матице српске (поново 2010) а власт је 15. септембра 2021. усвојила вишеструко неуставан и апсурдан, практично неспроводив, закон о употреби српског језика и ћириличког писма. Опструисана је уставна народна обавеза која у реченом Члану 10. у ставу првом јасно обавезује власти да спроводе апсолутну нераздвојивост српског језика од ћириличког писма на овај потпуно јасан начин:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
Једино у Србији и лингвисти и власт мисле и на делу показују да за њих Устав не важи и да га могу спроводити и уважавати по њиховој жељи, а не прописаној обавези за свакога на референдуму за Устав 2006. године.
Тако се и у Србији, као пре тога у Југославији, у пракси одузима уставни суверенитет од писама само српском (ћириличком) писму у језику Срба. У свим другим језицима стопостотно се поштује уставни суверенитет писма, а у Србији се та уставна обавеза примењује у једва 10-ак процената, што показује да се не само наставља инерција у прогону (замењивању) српског писма у језику Срба него се то избацивање српског писма убрзава и појачава, па, практично, у језику Срба и даље влада права анархија која не постоји нигде изван Србије у другим језицима.
У изворном, првом, Уставу Републике Српске било је одређено да је у службеној употреби „српски језик и ћириличко писмо“. Онда је било додато да је екавски изговор у службеној употреби у оквиру државних органа, у средствима обавештавања и школству, а да је у оквиру дијалеката, у књижевности и др. областима дозвољена употреба и ијекавице. То је био сасвим јасан поступак којим би се Срби у Републици Српској, на неки, начин, добровољно одрекли једног изговора само у стандардном, службеном језику да би се сви Срби објединили у екавици и ћирилици, што је био обрнут поступак Скерлићевој лошој идеји из 1914. године. Пред сам почетак Првог светског рата (1914) Јован Скерлић је предложио да се Срби одрекну оба свога: и (и)јекавице и српске ћирилице, па да учевни (књижевни) језик за Србе и Хрвате буде на екавици и латиници. Хрвати то обједињавање нису хтели. Они су засновали “свој” стандардни језик на примерима из (и)јекавског српског језика Вука Караџића и Ђуре Даничића (како су признали хрватски лингвисти тога времена) и њиховој “елити” је више одговарало да Срби остану у књижевном језику располућени, па да део Срба буде језички (у ијекавици) ближи њима него остатку Срба. Њихови (нескривани) асимилаторски циљеви у вези са Србима у Хрватској могли су се лакше и брже остварити ако тај део Срба задржи (и)јекавицу, а латиница ће им се већ лако наметнути, ако треба и забранама ћирилице (као у Првом светском рату и, касније, у НДХ), као и чекићима 2012. у Вуковару.То је био храбар и изузетно добронамеран поступак првог руководства Републике Српске у правцу обједињавања целог српског народа у језику и писму, баш као што су се сви други у томе већ објединили на (и)јекавици и латиници. У томе су прворазредну улогу имали Момчило Крајишник (тада председник Скупштине Српске) и Радован Караџић (председник Српске).
Том важном послу – чиме је прво руководство Српске, у ствари, објединило све Србе, дорадивши на прави начин Вукову реформу српског језика и писма из 19. века – било је отпора, зачудо, најпре и највише међу српским лингвистима, филолозима и неким песницима! Очигледно, српски сербокроатисти у језику нису разумели право време и прави начин обједињавања свих Срба, како су се већ много раније објединили сви други народи. Највећи, дакле, отпораши томе српском обједињавању били су они од којих би то требало најмање очекивати. Лингвисти, филолози, књижевници и песници су били на челу „побуне“ и отпора са жељом да Срби једини и даље остану разједињени у учевном (књижевном) језику и писму. И чим је страни фактор дошао у БиХ да спроводи Дејтонски споразум о БиХ, први су скочили српски лингвисти и песници и књижевници да се поново српски народ у стандардном језику врати на почетак. И, сада без Крајишника и Караџића, враћена је „равноправност изговора и двају писама” у језику Срба. Последица тога је било поновно масовно полатиничавање Срба у Републици Српској, као у време Југославије. Српски сербокроатисти у језику и у Републици Српској и у Србији поново коло воде у том језичком и графичком разједињавању Срба. И језик је Срба поново разбијен, а српска ћирилица је и даље у изумирању. Српски лингвисти и књижевни „фарисеји“ и даље су у томе на челу колоне преко Правописа српскога језика Матице српске (издања 1993. и 2010) у само српском “богатству” двоизговорности и двоазбучности.
Нови покушаји у Србији да се оживи ћирилица
Нови покушаји у Србији да се оживи ћирилица у језику Срба везани су за активност министра културе и информисања гдина Владана Вукосављевића који је током 2016. године иницирао доношење Стратегије развоја културе Србије 2017-2027. У Министарству културе и информисања Србије сачињен је убрзо Предлог закона о употреби српског језика и ћирилице који су представљени јавности. Најзначајније институције културе и науке (САНУ, Матица српска, Удружење књижевника Србије и др.) подржале су усвајање тих предлога. У расправи о предлозима стратегије културе и закона о српском језику и ћирилици учествовала су и подржала овај документ и многа удружења грађана међу којима и првооснована новосадска „Ћирилица“, али је нагласила да тај закон има и лоше стране, посебно да је апсурдно да се Срби поделе на оне који ће морати да спроводе тај закон, посебно кад је реч о ћириличком писму, и на оне који ће бити стимулисани новчано (смањењем пореза) само зато што свој језик пишу својим писмом!
Документ о српском језику и писму требало је да усвоји Скупштина Србије током 2017. године, али он никад није био пуштен у коначну процедуру. А вероватно није усвојен зато што је он ипак значио макар минимално побољшање положаја ћирилице у пракси у Србији.
Најновији покушај лажног спасавања ћирилице на неуставној и апсурдној законској основи
Како се код нас (у Србији) поштују право и уставне и законске норме, по нашем убеђењу, најбоље се види по томе каква се игра спроводи око става првог Члана 10. Устава у вези са српским језиком и ћириличким писмом. Пише у важећем Уставу Србије из 2006. године јасно да се српски језик везује само с ћириличким писмом, а у пракси је више од 90 одсто хрватско национално и државно писмо. Без икаквог обзира (чак и без спомињања) шта пише о српском језику и његовом ћириличком писму у актуелном Уставу, посланици Народне (пазите: Народне!) скупштине Србије, уз претходне једнодушне бројне њихове “панегирике” и “оде” о српском писму и обећаним гаранцијама да “ће се спасити српско писмо”, од првог до последњег посланика, заједно с најбољим, доказаним у пракси, певачем у њој – председником Ивицом Дачићем (нашим уистину драгим “земљаком”), дакле једногласно, Скупштина усвоји закон коме нормалан човек не може лако запамтити, без икакве потребе компликован, наслов – Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма. У том закону (гле новог правног и правничког чуда у Европи и свету!), овај нижи акт не спомиње, обавезно му надређену, уставну одредбу о српском језику и ћириличком писму, него се закон наслања (спомиње га експлицитно) на, такође нижи акт од Устава – Закон о службеној употреби језика и писама који није усклађен с уставном обавезом из важећег Устава од 2006. године, јер је то стари закон (из 1991) усвојен у складу са старим Уставом Србије из 1990. године и није усклађиван никада с јасним ставом првим Члана 10. Устава из 2006.
Шта каже Устав, а шта каже нови закон?
Питање писма у Србији (као и у свим другим државама) решено је Уставом Србије тако што је његовим Чланом 10. прописана следећа народна обавеза о језику и писму најпре је прописана обавеза у вези с матичним службеним језиком матичног народа државе Србије, тј. српским језиком и ћириличким писмом (нераздвојно), а онда и обавезе у вези с другим језицима и писмима:
“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. (Став први, како је то технички истакнуто ради потпуне јасноће.)
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.” (Став други који регулише обавезе у вези с другим, мањинским језицима и њиховим писмима.)
У првом ставу тог члана не спомиње се закон јер сам став одређује повезаност српског језика и ћириличког писма нераздвојно, те се он мора директно применити без изузетка, како је то и у свим другим језицима. То значи: ћирилица је обавезна свугде у службеној употреби. Приватна се употреба не спомиње, јер се она не прописује уставом. Али појединци у другим народима, наравно, и приватно користе у свом језику своје писмо, јер нико није луд да сачињава појединачна (приватна) писма за сваког појединца.
Из другог става, који се,очигледно, односи на уређење питања мањинских језика и писама у Србији (као и у свим другим државама) спомиње се закон који решава употребу свих других језика и писама, али се и то ради, како пише, “на основу Устава”, јер не може тај закон за мањинске језике и писма да угрози по било чему Уставом прописану неизоставност српског језика и ћирилице у свакој службеној употреби у Србији. Једноставно речено, српски језик и ћириличко писмо морају бити увек и свуда у Србији, а остали језици и писма иду како то пропише посебан закон, али опет, како и пише у сваком, па и у нашем Уставу, “на основу Устава”.
У пракси, међутим, једино је у Србији данас допуштена неуставност за српски језик и ћириличко писмо. Само се у Србији гледа кроз прсте онима који, по продуженој југословенској пракси и политици, прогоне (замењују намерно или из незнања) у српском језику српску ћирилицу противуставном фаворизованом латиницом (у нашем случају, свакако, хрватском верзијом латинице). Просто да здрав човек не поверује. У Србији данас – и после, планираног и унутра и споља, завршеног убиства Југославије бомбама – још влада крајњи антисрпски простачки цинизам – наметање Србима националног писма народа и државе у којој је уморено толико Срба и српске деце!
У вези с ћирилицом у Србији исправан је једино уставни пропис – који се мало где у јавности примењује
Српски језик је новим, последњим, актуелним Уставом из 2006. године јасно, експлицитно повезан с ћирилицом, а не с било којим другим, туђим писмом, како је то урађено у сваком другом језику. Само се у Србији води вишедеценијска државна политика наставка латиничења православног српског народа. Зато и тако смо и стигли до онога што је избројао Председник Матице српске (у другом мандату) проф. др Драган Станић (песнички Иван Негришорац) у главној новосадској улици , а није знао да објасни како се то догодило, тј. чијом кривицом у Србији, ад он у главној новосадској улици Змај Јовиној изброји само 1,5 одсто ћириличких исписа српским језиком, а 98,5 одсто хрватским националним писмом. па се у тексту, објављеном у Печату 2012. године, готово “обезнанио” јер није дорастао томе да схвати да је то неизбежна последица Новосадског договора о српскохрватском језику и лажној равноправности писама, датираним у тој Матици српској од 9, 10. и 11. децембра 1954. године у којој је он данас председник.
Он није схватио да је то данас још више последица актуелне (важеће) противуставне правописне норме баш у Правопису српскога језика Матице српске, чија дела, па и тај неуставан правопис подржава и не смета му што он у Матици у вези са српским писмом подржава оно што је припремљено на договору који је значио нескривену постепену замену српске ћирилице до последњег слова. Он није схватио да је то (1,5 одсто ћирилице) готово довршен план комуниста у вези са српском азбуком (и) у Србији. Он чак ни данас није схватио шта нам је рекао о судбини ћирилице када је нама пред сведоцима казао: “Збиљићу, Србима је историја дала два писма, и тако мора да остане!” Он није схватио наш одговор њему тада: “Нама је насиље у историји давало и много окупација, па није морало тако да остане.” Расправу није наставио.
Српска власт неће да примени став први Члана 10. Устава Србије, а та примена по новом неуставном закону није ни могућа
Нажалост, све нове власти после те тадашње (2006) ретко да су и спомињале став први Члана 10. Устава Србије (у коме је народ прописао нераздвојно службени српски језик и ћириличко писмо), а редовно су све власти не само спомињале него су редовно и у потпуности спроводиле, и данас спроводе, само други став који се односи на мањинске језике и писма), а буквално су игнорисале донесени уставни пропис у ставу првом. Само српски језик и, нарочито, писмо у Србији – никако да дођу на ред код српских државника. Напротив, ако би нешто у вези с том одредбом и радиле српске власти у Србији чиниле су све за противуставно двоазбучје, тј.за латиницу како би се и даље ћирилица у пракси не само смањивала у проценту него данас има много области употребе српског језика без иједног слова ћирилице (нпр., продавнице, банке, рекламирање производа и исписи на њима, од приватних ТВ на државној (националној) фреквенцији готово ниједна не користи службено писмо српског језика и сл.
То у Србији није више само анархија у српском језику него је и све чешћи потпуни изгон (замена) ћирилице. А последњи вишеструко неуставан и апсурдан нови закон од 15. септембра 2021. године је својим садржајем доказао да ће се и даље само изигравати уставна обавеза у широкој пракси, јер је такав (неуставан и апсурдан) закон практично легализовао оно што у Србији у вези са српским писмом влада већ 16. годину, уз оно што је слично владало све време после 1954. године.
Члан 10. Устава Србије примењује се само у делу који се односи на мањинске језике и њихова писма, а у пракси део који се односи на српски језик и ћириличко писмо не примењује се у око 90 одсто случајева
Српска власт и српски лингвисти неће да примене општу европску и светску праксу, коју подржава уставна обавеза у ставу првом Члана 10. Устава Србије, а примену уставне обавезе онемогућена је новим (неуставним и апсурдним) законом о српском језику и ћирилици.
Проблем српског писма који непрекидно траје за деценију-две па пуних стотину година код Срба. Он је отворен на Новосадском договору о српскохрватском, хрватскосрпском језику1954. године када је озваничена договорена лаж да су Срби и Хрвати равноправни власници језика који је Вук Караџић реформисао и успоставио за стандардни језик свих Срба на основи језичких особина говора Срба из источне Херцеговине и Шумадије и Војводине и који је у Србији коначно уведен у школство 1864. године, четири године после Вукове смрти.
Прихватање тог језика код Хрвата озваничено је приватним Књижевним договором у Бечу 1850. године. Тврди се, биће по многим сведочењима чињеница с потпуним правом, да је то био бечки политички пројекат у интересу Аустријске монархије (касније Аустроугарске), који је подстакнут од аустријске власти. Практично, то је био приватни договор Вука Караџића и Ђуре Даничића с хрватским лингвистима. У Договору није наведен ни назив језика, није наведено ни чији је то језик, није наведено његово писмо, али је био исписан латиничким писмом чији је састављач био Људевит Гај и које је намењено оним католицима који су свој језик писали до тада латиничким писмом и који су се касније све више изјашњавали као Хрвати и у чији су се корпус политичким антисрпским играма у време Брозове владавине у Југославији прикључили асимилацијом Срби католици. Вук и Даничић су тај договор потписали тим латиничким писмом, чиме се, у ствари, прибавила практично њихова сагласност да се тај Вуков и вуковски реформисан језик може писати и латиничким писмом, поред изворног ћириличког писма које је у коначном тадашњем, и данас важећем, српском ћириличком саставу. И од тада се, у пракси, створила могућност замењивања у језику Срба српског ћириличког састава хрватским националним латиничким писмом, што се и данас, чак и у Србији, увелико чини. И то чак у односу 90 одсто хрватске латинице према просечних једва десетак одсто ћирилице.
Давно планирано и спровођено латиничење Срба најпре католика, па касније и православаца добило је ново убрзање нарочито под влашћу комуниста у Југославији после споменутог Новосадског договора (1954). Тада је у “миру” спровођено оно што је било замишљено и спровођено у свим окупацијама Срба, нарочито у време Првог и Другог светског рата када је ћирилица била забрањена Србима и наметнуто им хрватско латиничко писмо.
То планирано полатиничавање Срба истрајно је спровођено од комунистичке власти у Југославији и та смишљена замена ћирилице и у Србији данас се довршава у јавности и у Србији. Никакве резултате да се заустави то долатиничавање Срба данас и у Србији нису дали ни исправна уставна (раније овде цитирана) обавеза из актуелног Устава Србије у ставу првом Члана 10. јер се Устав не уважава ни од државе (власти) ни од лингвиста. Држава је џабе усвојила, чак и Уставом непредвиђен и непотребан закон о употреби српског језика и ћирилице који је практично 2021. године дезавуисао уставну одредбу, па се тај закон и за готово две године нити спомиње званично више, нити се примењује јер су његове неке одредбе крајње апсурдне у светским оквирима. Сличан српском том закону не постоји нити је икада постојао у свету, јер, по том закону, немају сви грађани иста ни права ни обавезе. Тешко је отети се утиску да је тај, такав – апсурдан и неуставан, закон смишљено донет само да би се изиграла, практично дезавуисала, тј. поништила примена потпуно јасне уставне обавезе о суверености ћирилице у језику Срба, како би се наставило отворено наметање хрватске националне латинице да би њоме било истиснуто и ових преосталих десетак одсто ћирилице која је преостала у Србији и свуда међу Србима (у Републици Српској, Црној Гори и другде у бившој Југославији).
Нема још ниједног експлицитно изреченог знака да су се српски лингвисти довољно опаметили
Посебно је немогуће лако разумети зашто српски лингвисти и српски државници и политичари не схватају какве је штете нанело Србима разбијање њиховог хиљадугодишњег ћириличког идентитета и како не могу ни власт ни лингвисти да схвате какву цивилизацијску и културну несрећу свом народу наносе тиме што су својом практичном делатношћу у неспровођењу уставне обавезе и двоазбучјем у српском правопису једино српски народ међусобно деле и разбијају.
Да се српски лингвисти у вези с писмом српског народа у српском језику још нису ни елементарно опаметили, доказ је и оно што су о српском језику и писму ћирилици говорили српски лингвисти у недељу, 18. 06.2023. у тексту Сандре Гуцијан и Бранка Пејовића у теми недеље: Путеви и странпутице српског језика, под насловом “Ћирилицу подржавају, латиницом пишу”. Новинари цитирају изјаве неколицине српских лингвиста који потврђују веома лоше стање српског језика и његовог писма. Лингвисти, с правом, оцењују лоше поступке других (власти, пре свега) у вези са жалосним и трагичним данашњим положајем српског језика и псима ћирилице у Србији и свуда међу Србима. Али, као да српски лингвисти немају никакве везе за српским језиком и писмом и њиховом тешком судбином данас, не сетише се потребе да ниједном самокритичком речју објасне неупућенима каква је њихова (лингвистичка) улога у упропашћивању и српског језика и прогона (замене) ћирилице хрватским писмом у језику Срба.
Лингвисти су добро описивали како је и зашто угрожен српски језик и вербално потврдили да нема ћирилице данас у Србији више до просечних десет процената у јавности, али се не хтедоше (под)сетити да су они спроводили и спроводе и данас лоше нормирану у лингвистици и правопису српску језичку норму у противуставном двоазбучју и лингвистичкој двоизговорности, што се не примењује ни у једном другом језику, па ни у оним језицима који су лингвистичке варијанте српског језика, озваничене као “хрватски”, “босански – бошњачки” и “црногорски језик”.
Споменути “Политикини” новинари кажу: “Немамо шта да додамо, осим: чувајмо ћирилицу и српски језик”. А како да то у пракси чинимо, нигде не казаше, нити се сетише да питају лингвисте макар једно озбиљно питање: “Зашто само српски лингвисти својом језичко-правописном нормом, као у тзв. српскохрватском језику, по Новосадском договору, државе и даље само српски стандардни језик и у двоазбучју и у двоизговорности, што директно међусобно дели и разбија само српски народ?”
*Аутор Драгољуб Збиљић је језикословац ас 17 објављених књига о поломима у српском језику и затирању српске ћирилице, оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” и, практично, у име “Ћирилице” са Б. Брборићем, коаутор нормалног, у складу с Европом и светом, важећег уставног решења питања писма у српском језику и писма у другим језицима у Србији.
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
1 утисак на “Како се догодила и државна и лингвистичка издаја српске ћирилице у Србији?”