„Није време за умирање“: Како је руски борац десет дана глумио мртвог и изашао из окружења

[irp]Двадесетдеветогодишњи добровољац из Кемеровске области са позивним именом Кузбас, заједно са својим саборцима, нашао се у окружењу на Курском правцу током извршавања борбеног задатка. Сви његови саборци су страдали, а Кузбас је задобио потрес мозга. Украјински војници, који су вршили чишћење терена, сматрали су га мртвим. У разговору са новинарима RT-а, Кузбас је испричао причу о свом невероватном спасењу.

„Остао сам сам. Свуда око мене била су тела мојих сабораца и украјински гласови. Нисам могао да изађем, па сам се стопио са земљом и остао непомичан“, присећа се Кузбас.

[irp]Јесенас, током борбене акције, Кузбас и његови саборци су били откривени извиђачким дроновима непријатеља. Уследили су напади касетним и минобацачким бомбама.

„Када сада размишљам о ономе што сам преживео, схватам колико сам имао среће. Бог ме је сачувао. Сви моји другови су страдали пред мојим очима, а ја сам само добио потрес мозга“, каже Кузбас, који је десет дана морао да се претвара да је мртав како би преживео.

Преживљавање у немогућим условима

„Првог дана су украјинци вршили чишћење терена. Прошли су поред мене на два или три метра, али ме нису дирали јер су мислили да сам мртав. Другог дана, граната је пала близу мене, али није експлодирала“, додаје он.

Кузбас је након низа срећних околности одлучио да ће учинити све како би преживео. „Размишљао сам о својој породици. Обећао сам им да ћу се вратити“, каже он.

[irp]Првих неколико дана било је немогуће изаћи из окружења. „Посматрао сам ситуацију лежећи непомично. Украјинци су стално патролирали око мене“, прича Кузбас. Током ноћи је мењао положај, а хранио се остацима сувих оброка из ранчева страдалих сабораца и пио воду из бара.

„Знао сам да ће ме пре или касније открити ако ништа не предузмем. Почеле су ме болети ноге од хладноће, глава ми је тутњала. На пети дан сам приметио да је непријатељ смањио активности у мојој близини, што ми је дало прилику да почнем тражити начин за контакт са својима.“

Контакт са својима и бег у слободу

Коначно, Кузбас је пронашао радио-станицу и пауербанк за пуњење, те је деветог дана успео да ступи у контакт са својим јединицом. „Рекао сам им да сам жив. Дали су ми координате места евакуације. Кренуо сам ноћу, сам, са телефоном у руци. Чувао сам батерију, нисам ништа непотребно отварао да се не би испразнио“, присећа се он.

На путу је наишао на групу војника, али није смео да им приђе. „Помислио сам да се огрејем, али нисам разумео шта причају. Боље је било да их заобиђем“, каже он.

[irp]Након скоро десет сати хода по снегу и ветру, прешао је осам километара до тачке евакуације, одакле су га лекари пребацили у пољску болницу.

Опоравак и нада

„Сада ми је боље, опорављам се. Лекари су ме средили. Сви су срећни што сам успео да се извучем. Рекли су да имам снажног анђела чувара и да је право чудо што сам преживео“, каже Кузбас. „Све време сам имао само једну мисао — да се вратим својима. Ни по коју цену нисам желео у заробљеништво.“

[irp]Медицинар са позивним именом Батја, који је помагао Кузбасу, прича да га је изненадила његова обућа. „Био је у танким гуменим чизмама. Ноге му нису озебле, иако је прешао толики пут. Одмах сам му дао зимске чизме са топлим чарапама. Примили смо га, стабилизовали и сада се опоравља. Има снажан дух, као што се и очекује од правог ратника.“