Илија Петровић: Арчибалда Рајса убијају још једном

Арчибалд Рајс (Фото Википедија)
Због оних којима је лик из наслова, ко зна због чега, остао непознат, одмах ваља рећи да је Арчибалд Рајс (1875-1929), швајцарски криминолог, србски добровољац, капетан србске војске, велики пријатељ српског народа, дошао у Србију на позив србске владе да, непосредно по окончању Церске битке (крајем августа 1914), утврди ратне злочине које је аустроугарска војска починила над србским цивилним становништвом у Мачви.
Његови налази казују да је на том невеликом подручју, током те краткотрајне аустроугарске инвазије, на најзверскији начин побијено приближно четири хиљаде цивила. “Какви су то људи”, питао се др Рајс, “каква је то убилачка помама нагонила ове “хероје пљачке” да ништа и никога не штеде… каква је то ‘злочиначка гнусоба’ пировала код ‘племенитих’ барона, грофова и витезова, салонских углађеника и лажних побожника, да са највећом суровошћу уништавају све што виде у Србији, силују, кољу, спаљују живе немоћнике, погане, пљачкају… Хабзбуршки ритери и ‘покорни римокатолици’ су од богомоља правили штале… у олтарима су жене напаствовали. ‘Заклана млада жена између чијих ногу беше метнуто заклано одојче… Нађен је рањеник везан и карбонисан на постељи испод које су Аустријанци запалили ватру… И свуда су војници остављали измет, чак и на столу за обед’. То је геноцид! Наступ колективног садизма. То је, једноставно, криминал”, оптуживао је др Рајс, али његова сведочења о злочинима, документована неспорним, прворазредним правним и историјским чињеницама, нису потресла свет – “америчка публика се чак узбуђивала причама о страхотама које су аустријски војници чинили по Србији” (Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990, 24-25).
Рајсов извештај потврђује да су злочини аустроугарске војске у селима по Мачви, били плод неизмерне мржње коју су према србском народу исказивали аустроугарски политички и војни врх, а коју су подстицали Ватикан и аустријска, угарска и немачка штампа.
На основу изјава бројних ратних заробљеника из састава аустроугарске војске, које је Рајс сматрао веродостојним “с обзиром на то да дискредитују њихову сопствену војску”, у извештају је наведен велик број злочина над цивилима. Рајс је сведоке испитивао на лицу места и у већини случајева они су му били водичи по местима у којима су се злочини догодили. Он се, тако, непосредним и личним увидом могао уверити у истинитост њихових изјава, а трудио се да помоћу “поткрепљујућих доказа” увери себе у поузданост сведока и аутентичност чињеница које су биле пред њим. Из тих сведочења доказан је велик број злочина.
“Мађари и Хрвати су били најгори, а њихови официри су их непрекидно подстицали на зверства. Кад год је пук пролазио официри су их храбрили да убијају све што је живо: краве, свиње, живину, све без обзира на то да ли је то потребно за снабдевање војске или не”. Један аустроугарски војни хирург изјавио је у Штабу србске Треће армије да су хрватски официри, пре упада у Србију, наредили својим војницима да “никоме не смете поштедети живот, чак ни детету у мајчиној утроби”, а за убијање “не смете трошити метке… Пошто свако тело има две рупе, нека ваши бајонети уђу на једну и изађу на другу” (А. Рајс, Аустроугарска зверства – Извештај поднесен српској влади о зверствима која је аустроугарска војска починила за време првог упада у Србију, Горњи Милановац 1995, 96-97).
Аустроугарска војска оставила је своје трагове и по градским насељима Београду, о чему је, током истраге обављене 2-4. октобра 1914. године, Рајс записао: “Био сам у могућности да утврдим да је гранатама циљано све без разлике на то да ли су по среди приватне куће, јавне зграде или фабрике. У то време је 640 приватних кућа и 60 државних и општинских зграда погођено пројектилима… Међу грађевинама које припадају држави, граду и Круни, а које су оштећене бомбардовањем, приметио сам зграду Универзитета, затим Српски народни музеј, зграду Државне лутрије, железничку станицу, Државну фабрику дувана, Стари двор, Војну академију, Официрску кантину итд… Народни музеј је потпуно разорен, а Универзитет до те мере оштећен да ће бити немогуће обновити зграду… Зграда Лутрије је озбиљно оштећена, а Руско и Енглеско посланство погођено је аустријским гранатама иако су се шпанска и америчка застава виориле по њима.. Чак је и Аустријски конзулат погођен двема гранатама. Нису поштеђене ни болнице. Тако је Главна државна болница бомбардована у четири маха. Оштећени су управников кабинет, операциона сала хируршког одељења, која се налазила у специјалном павиљону у дворишту, као и одељење за умоболне”…
Сведочио др Рајс и о бугарским злочинима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се мо же доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама… Међу убијеним Србима прво место заузимају свештеници”.
Према ономе што је др Рајс посведочио у свом Извештају достављеном априла 1915. председнику србске владе Николи Пашићу (1845-1926), а потом објављеном у Лондону 1916. године, “варварске методе ратовања и свирепост према цивилном становништву окупиране земље које је немачка војска примењивала у Белгији, верно су опонашали њени аустријски савезници у Србији. Ова истраживања и извештај… заправо доказују да су ‘пријатан аустријски народ’ и ‘поносна и витешка мађарска раса’ имали неславну част да премаше у бестијалности, ако је то уопште могуће, и своје пруске пријатеље”.
После Великог рата, др Арчибалд Рајс остао је да живи у Србији, у Београду, па је са лица места пратећи новонастала мирнодопска збивања, упозоравао на опасности од онога слоја који се у Србији, с великим страхопоштовањем, зове интелигенција, а који, опет, себе сматра надмоћним у односу на оне који не располажу универзитетском дипломом. Односило се то, пре свега, на оне “интелектуалце” који су студирали у иностранству и који су “у своју земљу донели углавном оно лоше из… земаља које су походили”. Јер, заправо, “истинска интелигенција је природан дар и проистиче и из духа и из срца. Обични сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома… Интелигенција је постојала све гордија и код ње су се све више губила она лепа својства српског народа. Пре великог рата… још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови ‘интелигенције’, још била родољубива… Надувана ‘интелигенција’ се током рата истицала кукавичлуком, а, што је још горе, неки интелектуалци су искористили недаће свог народа за лично богаћење… Издавали су се за представнике просвећене Србије… Захваљујући пажњи и почастима којима су је обасипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије… постала је још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата… Одморна, захваљујући забушавању током рата, ‘интелигенција’ је искористила тај умор оних који су градили величину своје земље… Истинске вредности српских земаља… истиснуте су. ‘Интелигенција’ љубоморно пази да нове и поштене снаге не прокрче себи пут… Интелигенција се слепо бацила у страначку политику, за коју је знала да ће бити диктатор земље… Пошто је воде ниска осећања, ‘интелигенција’ клечи пред новцем… Част је непозната вредност на берзи ‘интелигенције’… Многи припадници ‘интелигенције’ би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи. Као и сва неморална бића, и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава… (“Интелигенција”) је сејачица раздора када треба сједињавати… (она) је деловала попут буђи. Заразила је све што је с њом дошло у додир… Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености” (А. Рајс, Чујте Срби, Београд 1928).
Тако је др Рајс, при крају свог живота, говорио о интелигенцији у Србији свога времена, а његови судови о том “крду независних умова”, како је ту “паметну врсту” назвао Ноам Чомски (1928), амерички лингвист и философ, могу се, у општим цртама, али и у појединостима, применити и на бројне њихове наследнике до данашњих дана. Јер, злоупотребом једне метафоре Светозара Марковића (1846-1875), проглашеног за “српског публицисту, социјалисту, књижевног критичара, филозофа и политичког активисту”, о “пробуђеном делу народа”, без устезања се може рећи да се највећи број “водећих” интелектуалаца у Србији може сврстати у отуђени део србског народа. Својом школом, односно стеченим школским знањем, без критичког приступа ономе што им је као једина истина натурено негде на страни, а потом, као догма, пренесено у употребне школске уџбенике и основе нових “научних” разматрања, и обезвређујући вековно искуство народа из кога су потекли, они су се олако одрекли непорециве истине да Отаџбина и национални интерес морају сваком Србину бити прва брига.
Но, било како било, др Арчибалд Рајс није преживео мождани удар којим је почетком августа 1929. године убијен због сопственог труда да се у Србији, у мирнодопским условима, очува какав-такав ред. Наиме, кад је један бивши краљевски министар, архитекта школован у Немачкој, почео да поред Рајсове куће нешто гради “на дивље”, министарски одговор на Рајсово упозорење да то не ради незаконито, био је садржан у “мисли” да се њега, Рајса, то не тиче, да је он ту странац… а има наговештаја да је то било пропраћено не само псовкама – што да не, Срби користе псовке чак и при пријатељским поздравима – већ и ударцима.
Како на самом почетку рекох, све ово написано је због оних који Арчибалда Рајса нису стигли да упознају, међу њима и оних који су својевремено, негде у Србији, основали некакав Арцхибалд Реисс Институте – фирму која “послује” на порталу којем се не зна ни власник, ни шеф, ни уредник, највероватније због тога што се сви они стиде онога што и сами представљају, заступају, пишу и објављују.
Шаљу они своје умострвине на разне стране, понекад их преузима портал антисрбининфо, а понекад, за сваки случај, као што се то десило са текстом “Богови су окренули леђа тиранину”, кривим за овај осврт, подсећају себе да су непаметни били и дан раније, кад су написали да се неко неименовано лице – иначе изабрано већином гласачког тела -, “узурпиравши власт лажно представља као председник Србије”.
Дода ли се томе “у име српског народа… извињење руском народу за непочинства српскога самозванца, међу којима је најогавнија његова најављена спремност да нацистички режим у Украјини снабдева српским оружјем и муницијом којима би се убијали припадници братског и савезничког руског народа”, нужно се мора поставити питање ко је тамо некога ко не зна ни ђе се теле веже, овластио да се “у име српског народа” извињава некоме за било какву ситницу или крупницу.
И где баш тај “извинилац” да се бави оружјем које се продаје разним купцима и сваки од њих може да га проследи било коме, чак и Украјини, против Русије, што значи да, ако би дошло до оружаног напада на Србију – што извињујуће институтлије прижељкују -, то би се оружје искористило и против ње, па би то поменутим институтлијама била лепа прилика да се прогласе овлашћеним наследницима Баба-Вангиног духа и почну да се хвале како су, ето, давно предвидели да је Србија извозила оружје не би ли се оно употребило против ње саме.
Кад је већ тако, речене институтлије моле Русе “да поступке самозванца… не приписује српском народу, који их са одвратношћу одбацује, већ искључиво њему и злочиначкој камарили издајника и изрода око њега окупљеној”, што ће рећи да је већина србског народа која га је на председничко место изабрала, за њих, “злочиначка камарила издајника”.
Упорно се враћајући поменутом “самозванцу”, институтлије “знају” да су “његова странка и медији постали квазицрква, која проповеда веру у тог духа”, те да су чак “и неки клирици Српске православне цркве заменили веру у Живог и Истинитог Бога вером у тог духа”, због чега предлажу да се извесни протојереј Мирољуб Ружић, њихов “беспрекоран и научно необорив” гуру произведе у патријарха, што би им, тако зломисле, дало за право да себе прогласе ПравомЦрквом.
Пошто су “открили” да “свеколико Српство”, што значи и онај “самозванчев” страначки и медијски део, његова “квазицрква” и “остали”, прожима убеђење да ће “општенародни бунт” учинити да се народ “предвођен омладином, својим релативно најмање исквареним делом, коме се масовно придружују други сектори друштва… ослобађа страха, враћа своје самопоуздање, и тиранију гађа у њене неуралгичне тачке”, институтлије позивају “сваког грађанина Србије који се налази у положају да то учини да изврши грађанско хапшење лажног председника Србије… са обавезом да ухапшеног одмах преда на процесуирање јавном тужиоцу или полицији” јер “српски самозванац подлеже кривичној одговорности у смислу где се истиче обавеза очувања суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део”.
Како се у институтлијским текстовима срећу “високоучене” поштапалице као, на пример, егзорцизам… психомагијски чинови… једна врста психичког терора… није само политичар и велеиздајник, већ му је его хипертрофирао до нивоа да је постао дух који запоседа… квазицрква… садистички малтретира и кињи… психолошки Рубикон… интуитивно… ментално неуравнотежени… тиранин… што је бахато прекршио најузвишеније моралне поступате… остаје само да се констатује да је она латинска сентенца, незнатно измењена, о речитости море а мудрости ни кап, осмишљена баш због ових тужних институтлија којима човек не би смео дати ни две овце да чувају јер би једну одмах изгубили.
Стога, за разлику од онога Лале који је на неком скупу благоглагољивих рекао да и он зна “млого паметни речи, ал’ не зна ди коју да стави”, ове институтлије доказују не само да су прошли кроз некакву школу, али школа није прошла кроз њих, већ желе да својом бедастоћом засене простоту.
И, пошто признамо да употребљени институцијски речник својим “употребљивачима” признаје “чланство” у интелигенцији, само нам преостаје да се присетимо неких истина које је др Арчибалд Рајс завештао своме србском народу бавећи се интелигенцијом:
“Интелигенција се слепо бацила у страначку политику, за коју је знала да ће бити диктатор земље… Пошто је воде ниска осећања, ‘интелигенција’ клечи пред новцем… Част је непозната вредност на берзи ‘интелигенције’… Многи припадници ‘интелигенције’ би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи. Као и сва неморална бића, и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава… Заразила је све што је с њом дошло у додир… Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености”…
И није чудо што се србски народ напуштен од оних који би требало да му буду духовни и домаћински предводници – још увек налази на ветрометини.
Остаје нам само да се надамо да ће србском генију који је “свагда притицао у помоћ нашем народу кад год му је висила о концу судбина његових најживотнијих тековина”, бити дато да нађе излаз из данашњег србског безнађа, највећим делом наметнутог деловањем “неких” који своје антисрбство “правдају” отпором некаквој наводној тиранији -, тиранији које нема јер да је има и зрнце, они не само да не би смели писнути, већ не би смели ни помислити на званичну регистрацију, понајмање злоупотребљавајући име др Арчибалда Рајса.
Стално се ваља подсећати да се точак историје непрекидно окреће, да ће кренути неки нови ветрови са србске стране, да ће они који у србском народу србски мисле, зборе и творе, већ сада почети да постављају циљеве за деловање на њиви будућих дана, те да ће све бити постављено на своје право место.
У одсуству оних који у научним институцијама по Земљи Србији занемарују своје националне дужности и обавезе, али и неких “бочних структура” које своју првобитно изјављену друштвено корисну улогу злоупотребљавају.
Као што то лукаво, подмукло чини некакав институт именован по др Арчибалду Рајсу, не би ли га тамо окупљене институтлије које своје “интелигенциозно знање” балдишући у самомржњи арче за рачун и у интересу србских непријатеља – убиле још једном.
Илија Петровић / Васељенска
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
1 утисак на “Илија Петровић: Арчибалда Рајса убијају још једном”