Илија Петровић: Арчибалда Рајса убијају још једном

1
рајс

Арчибалд Рајс (Фото Википедија)

Због оних којима је лик из наслова, ко зна због чега, остао непознат, одмах ваља рећи да је Арчибалд Рајс (1875-1929), швајцарски криминолог, срб­ски добровољац, капетан србске војске, велики при­јатељ срп­ског народа, дошао у Ср­би­ју на позив србске владе да, непосредно по окон­чању Цер­ске бит­ке (крајем августа 1914), утврди ратне злочине које је аус­т­роугарска војска починила над србским циви­л­ним становни­шт­во­м у Мачви.

Његови налази казују да је на том невеликом подручју, током те краткотрајне аус­т­ро­угарске инвазије, на најзвер­скији начин по­би­јено приближно чети­ри хиља­де цивила. “Какви су то људи”, пи­тао се др Рајс, “как­ва је то уби­ла­ч­ка помама нагонила ове “хероје пља­ч­ке” да ништа и никога не штеде… каква је то ‘злочиначка гнусо­ба’ пировала код ‘пле­ме­ни­тих’ барона, гро­фова и витезо­ва, сало­н­ских углађеника и лажних побожника, да са највећом су­ровошћу уништавају све што ви­де у Србији, силују, кољу, спаљују живе не­моћнике, погане, пљач­ка­ју… Хабзбуршки ритери и ‘по­ко­р­ни ри­мо­католици’ су од бого­моља правили шта­ле… у олтари­ма су же­не напаствовали. ‘Закла­на млада жена из­међу чијих ногу беше мет­нуто заклано одојче… Нађен је ра­њеник везан и карбо­ни­сан на посте­љи испод које су Аустри­јанци запалили ватру… И свуда су војници остављали из­мет, чак и на сто­лу за обед’. То је геноцид! Наступ колективног садизма. То је, једноставно, крими­нал”, оптуживао је др Рајс, али његова све­до­че­ња о злочинима, документована неспорним, прво­разредним прав­ним и истори­ј­ским чињеницама, ни­су потресла свет – “америчка пу­блика се чак узбуђивала причама о страхотама које су аустријски војници чини­ли по Србији” (Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990, 24-25).

Рајсов извештај потврђује да су злочини аустроугарске војске у селима по Мачви, били плод неизмерне мржње коју су према србском народу исказивали аустроугарски политички и вој­ни врх, а коју су подстицали Ватикан и аустри­ј­ска, угарска и немачка штампа.

На основу изјава бројних ратних заробљеника из са­става аустроугарске војске, које је Рајс сматрао веродостојним “с обзиром на то да дискредитују њихову сопствену војску”, у изве­штају је наведен велик број злочина над цивилима. Рајс је сведоке испитивао на лицу места и у већини случајева они су му били водичи по местима у којима су се злочини догодили. Он се, тако, непосредним и личним увидом могао уверити у истинитост њихових изјава, а трудио се да помоћу “поткрепљујућих доказа” увери себе у поузданост сведока и аутентичност чињеница које су биле пред њим. Из тих сведочења доказан је велик број злочина.

“Ма­ђа­ри и Хрвати су били најгори, а њихови официри су их непре­ки­д­но подстицали на зверства. Кад год је пук пролазио офи­цири су их храбрили да убијају све што је живо: краве, свиње, жи­вину, све без обзира на то да ли је то потребно за снабдевање вој­ске или не”. Један аустроугарски војни хирург изјавио је у Штабу србске Треће армије да су хрватски официри, пре упада у Србију, наредили својим војницима да “никоме не смете поштедети живо­т, чак ни детету у мајчиној утроби”, а за убијање “не смете трошити метке… Пошто свако тело има две рупе, нека ваши бајонети уђу на једну и изађу на другу” (А. Рајс, Аустроугарска зверства – Извештај поднесен срп­ској влади о зверствима која је аустроугарска војска починила за вре­ме првог упада у Србију, Горњи Милановац 1995, 96-97).

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Аустроугарска војска оставила је своје трагове и по град­ским насељима Београду, о чему је, током истраге обављене 2-4. октобра 1914. године, Рајс записао: “Био сам у могућности да утврдим да је гранатама циљано све без разлике на то да ли су по среди при­ва­т­не куће, јавне зграде или фабрике. У то време је 640 приватних ку­ћа и 60 државних и општинских зграда погођено пројектилима… Међу грађевинама које припадају држави, граду и Круни, а које су оштећене бомбардовањем, приметио сам зграду Универзитета, за­тим Српски народни музеј, зграду Државне лутрије, железни­ч­ку станицу, Државну фабрику дувана, Стари двор, Војну акаде­ми­ју, Официрску кантину итд… Народни музеј је потпуно разорен, а Универзитет до те мере оштећен да ће бити немогуће обновити зграду… Зграда Лутрије је озбиљно оштећена, а Руско и Енглеско посланство погођено је аустријским гранатама иако су се шпан­ска и америчка застава виориле по њима.. Чак је и Аустријски кон­зулат погођен двема гранатама. Нису поштеђене ни болнице. Та­ко је Главна државна болница бомбардована у четири маха. Оште­ће­ни су управников кабинет, операциона сала хируршког одељења, која се налазила у специјалном павиљону у дворишту, као и оде­ље­ње за умоболне”…

Прочитајте још:  СРЕЋНА НОВА 7529. ГОДИНА! Када сунце у подне 2. априла пређе преко Пећке патријаршије почиње Ново Лето 7529. по Српском календару Светог Саве!

Сведочио др Рајс и о бугарским злочинима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се мо же доказати да није било убистава којима нису претходила му­чења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама… Међу убијеним Србима прво место заузи­ма­ју свештеници”.

Пре­ма ономе што је др Рајс посведочио у свом Из­вештају до­стављеном априла 1915. председнику србске владе Николи Па­ши­ћу (1845-1926), а потом објављеном у Лондону 1916. године, “варварске методе ра­то­вања и сви­репост према цивилном становништву окупиране земље које је не­мачка војска примењивала у Белгији, верно су опонашали њени аус­т­ријски савезници у Србији. Ова истраживања и изве­штај… запра­во доказују да су ‘пријатан аустријски народ’ и ‘поно­сна и вите­шка мађарска раса’ имали неславну част да премаше у бестијал­но­сти, ако је то уопште могуће, и своје пруске пријатеље”.

После Великог рата, др Арчибалд Рајс остао је да живи у Србији, у Београду, па је са лица места пратећи новонастала мирнодопска збивања, упозо­равао на опасности од онога слоја ко­ји се у Србији, с великим страхопоштовањем, зове интелиген­ци­ја, а ко­ји­, опет, себе сматра надмоћним у односу на оне који не распо­ла­жу универзитетском дипломом. Односило се то, пре свега, на оне “ин­телектуалце” ко­ји су студирали у иностранству и који су “у сво­ју земљу донели углав­ном оно лоше из… земаља које су похо­ди­ли”. Јер, заправо, “истин­ска интели­ге­н­ција је природан дар и прои­с­ти­че и из духа и из срца. Обични се­љак може да буде сто пута ин­те­ли­гентнији од универ­зитетског про­фесора са пола туцета дипло­ма… Интелигенција је постојала све гордија и код ње су се све ви­ше губила она лепа свој­ства српског народа. Пре великог рата… још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови ‘интелиген­ци­је’, још била родољубива… Над­у­вана ‘интелигенци­ја’ се током ра­та истицала кукавичлуком, а, што је још горе, неки интелек­ту­алци су искористили недаће свог народа за лично бога­ћење… Из­да­вали су се за представнике про­све­ћене Србије… Захв­а­љујући па­жњи и почастима којима су је оба­сипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије… постала је још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата… Одморна, захва­љујући забу­ша­вању током рата, ‘интели­ге­н­ција’ је искористила тај умор оних који су градили величину своје земље… Истинске вре­д­ности срп­ских земаља… истиснуте су. ‘Инт­е­лигенција’ љубо­мор­но пази да но­ве и поштене снаге не прокрче се­би пут… Инте­лигенција се слепо бацила у страначку политику, за коју је знала да ће бити диктатор земље… Пошто је воде ниска осе­ћања, ‘инте­лигенција’ клечи пред новцем… Част је непозната вред­ност на бер­зи ‘интелигенције’… Многи припадници ‘интелиген­ције’ би хлад­но жртвовали слобо­ду, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од кори­сти. Као и сва неморална бића, и интелиген­ци­ја се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава… (“Инте­лигенција”) је сејачи­ца раздора када треба сједиња­ва­ти… (она) је деловала попут буђи. За­разила је све што је с њом до­шло у додир… Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жари­ште трулежи и искварености” (А. Рајс, Чујте Срби, Београд 1928).

Тако је др Рајс, при крају свог живота, говорио о ин­те­лигенцији у Србији свога времена, а његови судови о том “крду неза­висних умов­а”, како је ту “паметну врсту” назвао Ноам Чомски (1928), амерички лингвист и философ, мо­гу се, у општим цртама, али и у појединостима, применити и на бројне њихове наследнике до данашњих дана. Јер, злоупотребом једне метафоре Светозара Марковића (1846-1875), проглашеног за “српског публицисту, социјалисту, књижевног критичара, филозофа и политичког активисту”, о “пробуђеном делу народа”, без устезања се може рећи да се највећи број “водећих” интелектуалаца у Србији може сврстати у отуђени део србског народа. Својом школом, односно стеченим школским знањем, без критичког приступа он­о­ме што им је као једина истина натурено негде на страни, а потом, као догма, пренесено у употребне школске уџбенике и основе нових “научних” разматрања, и обезвређујући вековно искуство народа из кога су потекли, они су се олако одрекли непорециве истине да Отаџбина и национални интерес морају сваком Србину бити прва брига.

Прочитајте још:  ДЕТЕТУ ДАЛИ ЗАСТРАШУЈУЋЕ ИМЕ: Матичарка са гађењем одбила да упише дечака у матичну књигу

Но, било како било, др Арчибалд Рајс није преживео мождани удар којим је почетком августа 1929. године убијен због сопственог труда да се у Србији, у мирнодопским условима, очува какав-такав ред. Наиме, кад је један бивши краљевски министар, архитекта школован у Немачкој, почео да поред Рајсове куће нешто гради “на дивље”, министарски одговор на Рајсово упозорење да то не ради незаконито, био је садржан у “мисли” да се њега, Рајса, то не тиче, да је он ту странац… а има наговештаја да је то било пропраћено не само псовкама – што да не, Срби користе псовке чак и при пријатељским поздравима – већ и ударцима.

Како на самом почетку рекох, све ово написано је због оних који Арчибалда Рајса нису стигли да упознају, међу њима и оних који су својевремено, негде у Србији, основали некакав Арцхибалд Реисс Институте – фирму која “послује” на порталу којем се не зна ни власник, ни шеф, ни уредник, највероватније због тога што се сви они стиде онога што и сами представљају, заступају, пишу и објављују.

Шаљу они своје умострвине на разне стране, понекад их преузима портал антисрбининфо, а понекад, за сваки случај, као што се то десило са текстом “Богови су окренули леђа тиранину”, кривим за овај осврт, подсећају себе да су непаметни били и дан раније, кад су написали да се неко неименовано лице – иначе изабрано већином гласачког тела -, “узурпиравши власт лажно представља као председник Србије”.

Дода ли се томе “у име српског народа… извињење руском народу за непочинства српскога самозванца, међу којима је најогавнија његова најављена спремност да нацистички режим у Украјини снабдева српским оружјем и муницијом којима би се убијали припадници братског и савезничког руског народа”, нужно се мора поставити питање ко је тамо некога ко не зна ни ђе се теле веже, овластио да се “у име српског народа” извињава некоме за било какву ситницу или крупницу.

И где баш тај “извинилац” да се бави оружјем које се продаје разним купцима и сваки од њих може да га проследи било коме, чак и Украјини, против Русије, што значи да, ако би дошло до оружаног напада на Србију – што извињујуће институтлије прижељкују -, то би се оружје искористило и против ње, па би то поменутим институтлијама била лепа прилика да се прогласе овлашћеним наследницима Баба-Вангиног духа и почну да се хвале како су, ето, давно предвидели да је Србија извозила оружје не би ли се оно употребило против ње саме.

Кад је већ тако, речене институтлије моле Русе “да поступке самозванца… не приписује српском народу, који их са одвратношћу одбацује, већ искључиво њему и злочиначкој камарили издајника и изрода око њега окупљеној”, што ће рећи да је већина србског народа која га је на председничко место изабрала, за њих, “злочиначка камарила издајника”.

Упорно се враћајући поменутом “самозванцу”, институтлије “знају” да су “његова странка и медији постали квазицрква, која проповеда веру у тог духа”, те да су чак “и неки клирици Српске православне цркве заменили веру у Живог и Истинитог Бога вером у тог духа”, због чега предлажу да се извесни протојереј Мирољуб Ружић, њихов “беспрекоран и научно необорив” гуру произведе у патријарха, што би им, тако зломисле, дало за право да себе прогласе ПравомЦрквом.

Прочитајте још:  СЛОБОДАРСТВО! ЗАНИМЉИВОСТ коју морате послушати: Српска имена СЛОБОДЕ и СЛОБОДАРСТВА!

Пошто су “открили” да “свеколико Српство”, што значи и онај “самозванчев” страначки и медијски део, његова “квазицрква” и “остали”, прожима убеђење да ће “општенародни бунт” учинити да се народ “предвођен омладином, својим релативно најмање исквареним делом, коме се масовно придружују други сектори друштва… ослобађа страха, враћа своје самопоуздање, и тиранију гађа у њене неуралгичне тачке”, институтлије позивају “сваког грађанина Србије који се налази у положају да то учини да изврши грађанско хапшење лажног председника Србије… са обавезом да ухапшеног одмах преда на процесуирање јавном тужиоцу или полицији” јер “српски самозванац подлеже кривичној одговорности у смислу где се истиче обавеза очувања суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део”.

Како се у институтлијским текстовима срећу “високоучене” поштапалице као, на пример, егзорцизам… психомагијски чинови… једна врста психичког терора… није само политичар и велеиздајник, већ му је его хипертрофирао до нивоа да је постао дух који запоседа… квазицрква… садистички малтретира и кињи… психолошки Рубикон… интуитивно… ментално неуравнотежени… тиранин… што је бахато прекршио најузвишеније моралне поступате… остаје само да се констатује да је она латинска сентенца, незнатно измењена, о речитости море а мудрости ни кап, осмишљена баш због ових тужних институтлија којима човек не би смео дати ни две овце да чувају јер би једну одмах изгубили.

Стога, за разлику од онога Лале који је на неком скупу благоглагољивих рекао да и он зна “млого паметни речи, ал’ не зна ди коју да стави”, ове институтлије доказују не само да су прошли кроз некакву школу, али школа није прошла кроз њих, већ желе да својом бедастоћом засене простоту.

И, пошто признамо да употребљени институцијски речник својим “употребљивачима” признаје “чланство” у интелигенцији, само нам преостаје да се присетимо неких истина које је др Арчибалд Рајс завештао своме србском народу бавећи се интелигенцијом:

“Инте­лигенција се слепо бацила у страначку политику, за коју је знала да ће бити диктатор земље… Пошто је воде ниска осе­ћања, ‘инте­лигенција’ клечи пред новцем… Част је непозната вред­ност на бер­зи ‘интелигенције’… Многи припадници ‘интелиген­ције’ би хлад­но жртвовали слобо­ду, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од кори­сти. Као и сва неморална бића, и интелиген­ци­ја се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава… За­разила је све што је с њом до­шло у додир… Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жари­ште трулежи и искварености”…

И није чудо што се србски народ напуштен од оних који би требало да му буду духовни и домаћински предводници – још увек налази на ветрометини.

Остаје нам само да се надамо да ће србском ге­ни­ју који је “сва­г­да при­тицао у по­моћ нашем народу кад год му је ви­сила о концу судбина њего­вих најживотнијих теко­вина”, бити дато да нађе излаз из данашњег србског безнађа, највећим делом наметнутог деловањем “неких” који своје антисрбство “правдају” отпором некаквој наводној тиранији -, тиранији које нема јер да је има и зрнце, они не само да не би смели писнути, већ не би смели ни помислити на званичну регистрацију, понајмање злоупотребљавајући име др Арчибалда Рајса.

Стално се ваља подсећати да се точак историје непрекидно окреће, да ће кренути неки нови ветрови са србске стране, да ће они који у србском народу србски мисле, зборе и творе, већ сада почети да постављају циљеве за деловање на њиви будућих дана, те да ће све бити постављено на своје право место.

У одсуству оних који у научним институцијама по Земљи Србији занемарују своје националне дужности и обавезе, али и неких “бочних структура” које своју првобитно изјављену друштвено корисну улогу злоупотребљавају.

Као што то лукаво, подмукло чини некакав институт именован по др Арчибалду Рајсу, не би ли га тамо окупљене институтлије које своје “интелигенциозно знање” балдишући у самомржњи арче за рачун и у интересу србских непријатеља – убиле још једном.

Илија Петровић / Васељенска

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

1 утисак на “Илија Петровић: Арчибалда Рајса убијају још једном

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *