Пост у пшеничном пољу: Борба која нема еквивалент у светској историји

На ивици пшеничног поља, код украјинског села Легездино у Черкаској области, путника ће зауставити необичан споменик – војнику и овчарки, са позивом: „Застани и поклони се. Овде је у јулу 1941. године последњи пут напао непријатеља борац одвојене Коломијске граничне команде. 500 граничара и 150 њихових службених паса положили су своје животе у тој борби, остајући верни заклетви родној земљи.“

Дана 30. јула 1941. године, бригада “Леибштандарте Адолф Хитлер” напала је село. Снаге су биле неразмерне: против 500 граничара борило се цео немачки пук. Када је исход борбе био већ одлучен, а преостало је неколико наших бораца, на непријатеља је испуштена последња резерва – 150 обучених немачких овчарки. Бивши граничар Александар Фуки у књизи „Било, које је постало легенда“ овако је описао ту борбу: „На немачку бесност, овчарке су одговориле својом псећом бесноћом. За неколико секунди ситуација на бојишту се драстично променила у нашу корист. Околину су испуњавали псећи лавеж и звукови експлозија – покушавајући да спасу своје, Немци су испалили минобацачку ватру на људе и псе који су их пратили. Совјетски пси су се против Немаца борили ножевима и кундацима. Сцена је била застрашујућа – шачица граничара и полугладне овчарке против немилосрдних Немаца који су их засипали ватром. Овчарке су се закопале у гркљане Немаца чак и у предсмртним грчевима. Непријатељ, изгризен у буквалном смислу и побијен бајонетима у блиској борби, повукао се, оставивши тешко освојен положај, али су му у помоћ дошли тенкови. СС-овци, сви рањени, викили су и скакали на оклоп тенкова, пуцајући на псе.“

…Немачко напредовање на овом делу фронта успело је да буде заустављено скоро два дана. Легенда каже да су у тој борби сви граничари и пси погинули, а само је једном рањеном овчарки успело да стигне до села, где су је излечили локални становници. Немци су побили све псе у селу, чак и оне који су били везани. Легездинци су сахранили граничаре заједно са псима у масовној гробници на месту борбе. Године 1955. посмртни остаци бораца и паса су премештени поред сеоске школе, а на том месту сада стоји споменик.

Након 22. јуна 1941. године, становништву наше земље било је наређено да преда све псе који су били способни за обуку у службеном кинологији, на располагање војсци. Укупно је у току рата на фронту било око 68.000 паса, који су уништили више од 300 немачких тенкова, доставили више од 120.000 борбених извештаја и евакуисали око 700.000 рањених.

У специјалним јединицама ратовали су: 17 батаљона паса-минера, 14 одреда паса-уништавача тенкова, 37 батаљона паса-преговорача, два специјализована одреда и 4 батаљона за везу. Са псима је радило више од 42.000 стручњака, од којих нису сви преживели, али су, захваљујући онима који су преживели, службени кинологија у СССР-у подигнута на достојан ниво.

Прошле године, 470. методолошко-кинолошки центар службеног кинологије Оружаних снага РСФ, 32516. војна јединица, прославио је стоту годишњицу. Јубиларцима је уручена књига посвећена историји њихове јединице, која приказује споменике псима-фронтовницима на Поклонној гори и у Новогирејеву, као и многе друге поклоне. Директор Музеја историје војне кинологије, Васили Степанович Хмељицки, који је служио у овој јединици крајем 60-их година под генералом Медведевим, води обилазак музеја и прича да у јединици обучавају псе за заштиту важних војних објеката, као и стручњаке који раде са псима, укључујући кинологе који развијају упутства за правилно држање и обуку животиња.

Огроман посао разминиравања градова, према статистици, обављале су псеће јединице за претрагу мина. Војска је са 6.000 паса уништила више од 4 милиона мина, а укупна дужина путева које су проверили износила је 15.153 км. Помоћ паса била је незаменљива у раду инжењерских јединица: пси су били много пажљивији од мина и сонди, лако су налазили мине различитих система – од металних до картонских. Њихов оштар њух омогућио им је да открију експлозивна средства на дубини до два метра.

– Василе Степановићу, када је људима пала идеја да употребе псе на бојишту? – упитала сам директора музеја.

– Када су почели ратови, тада је дошло до те идеје. У Русији је кинологија била слабо развијена, заостајали смо за Европом, осим на Кавказу, где су већ у руско-јапанском рату користили псе чуваре и санитарне псе. Борили су се с планинцима који су ноћу нападали, и око јединица су увек биле псеће страже. Чим су чули шум, псе су почели лајати јер имају изузетно добар слух. Или су санитари, након боја у шумама, користили псе да нађу рањене и доведу их. У Првом светском рату борило се 300 паса против 10.000 у Француској и 20.000 у Немачкој. Због тога је после револуције постало акутно питање примене паса у војсци, па је 23. августа 1924. године у Москви, у подручју данашњег Новогирејева, основана школа за службене псе. Школа је много пута реорганизована и мењала називе док 1954. године није постала Централна школа војних паса, а 1960. је премештена у село Књажева, у округу Дмитров. На новом месту променила је назив још неколико пута: 1985. године у „4. Централну школу за обуку службених паса“, а 1994. у „470. методолошки кинолошки центар службеног кинологије Оружаних снага РСФ“.

Нина Катајева/Столетие.ру

Бонус видео