Илија Петровић: Шта чека Живу Државу

0
уз, већа, душа, срби, мојковачкој, октобру, арбанаси, сачувати, уједињавање, , срби, срби,злочини, крива, арбанаси, нестајање, истином, србским, србије, србско, рат, национални, илија, србско, законик, пољаци

(Фото: Слободна Херцеговина)

У ретке петке пролазећи поред телевизора, није се могло десити да не чујем понешто о некаквим уличарским протестима или да не видим ликове најразноврснијих залудника, почесто и избезумљене у “протестантској” бедастоћи. Коначно, договорим се са собом да изађем на улицу и уживо упоредим бар са понеким од оних телевизијских снимака. Кад, тамо, нема чак ни моје комшинице “од преко пута”  откако је почела да се дружи са паметним телефоном, не стиже ни да ми, уз неки од некадашњих уобичајених поздрава, пренесе трач-два из “домаће радиности”.

Наредим онда најмлађем унуку да ме провоза главнијим сеоским улицама, али и тамо пустош. Ајде, дете, рекох, нека ти не буде тешко да обиђемо и ова наша оближња села. Узалуд, и тамо слично или исто  живу душу да избројиш на прсте једне руке.

Дабоме, како се тога раније нисам сетио, то уличарење макар и булеварима, мора бити у великим варошима, само оне имају телевизије и оне који у њима и за њих препричавају шта су сутра сањали неки тамо важни белосветски председници. Како би и могло бити друкчије, то је круг свезналички, и политички и свестрано научен, интелектуални врх, бре!

То “откриће” било ми је лепа неприлика да се присетим како се почетком јула 1992. године, извесна Слободанка, новоизабрана председница Бе­ограда, за­хваљивала на избору истичући да је Београд космопо­лит­ски град, отворен град “неоптерећен при­митивизмом”, насу­прот онима са “суженом свешћу”. Баш тако, насупрот ономе што сам ја и тих дана и неку годину пре и после, из крајишког угла осмотрио као анти­срб­ско, оно што га је и тада чинило  а чини, тако ми се чини, и данас  најнесрб­скијом целином у Српбству.

Истина, мало ме је збуњивало Слободанкино уверење да, док је ње и њенога космополитског беспримитивизма, “мржња у овом граду неће да завлада”, посебно због тога што се једна већа група београдских “интеле­к­туалаца”, седам-осам месеци раније, јавним апелом супротставила напору крајишких Срба да сачувају живе главе пред налетом хрватског неоусташтва и, уједно, обзнанила свету да не верује “у свр­си­сходност овог рата”, “у оне који га воде”, “у оне који га, свесно или несвесно, потпиру­ју”, нити “у победе ко­је воде у нове ратове”. За све то они су опту­жили своју Отаџ­бину за коју су рекли да је “у ци­вилизованом све­ту стекла глас завојевача и бољшевика” и која је “први пут у сво­јој историји… остала без иједног савезника”. Би­ли су то исти они “интелек­туалци” који су ћутали док су српски за­точеници усташ­ке “демокрације” чамили по вуковарским подру­мима, и другде, док су лешеви многе њихове браће, само због тога што су били Срби, скупљани по дунавским врбацима у Војводини Србској, и док је срб­ска не­јач гинула по Крајини, Далмацији, Западном Срему, Запад­ној Сла­вонији и другим србским крајевима на запад­ној страни.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!
Прочитајте још:  Јуриј Кофнер: Зашто ми је забрањен улазак у САД?

И све то у време док су, према инфор­ма­цијама којима је располагала Србска православна црква, “неки по­је­динци у Београду свесно прешли у римокатоличку веру, у на­ди да ће на тај начин сачувати викендице у Далмацији и осталу имо­вину на простору Хрватске”. Наравно, ти “неки” нису именовани, али сам их ја препознао као угрушак космополитске “несужене” свести, макар се међу њима нашао и део оних који се свакодневно досељавају у Београд и у лету калеме на “неоптерећене” тековине сматрајући то пречицом ка “еманципацији” од не­каквих балканизама србскога села и србске провинције. На тај начин, хтели ми то признати или не, и та се досељена “врста” без одлагања прилагођује “нађошима”, издаје срб­ски национални интерес, те бригу о србском националном и духов­ном бићу сасвим помера из свог видокруга. Ставови на основу ко­јих се ствара београдски и наводно србски космополитизам, макар коли­ко деловали пријемчиво и као препорука за улаз у западну фашикратску цивили­за­цију и макар колико били засновани на лажима, по свему су анационални или, ако то некоме може бити разумљивије, обојени су изразито антисрбски.

И, што је најгоре, чак трагично, таква “достигнућа” намеће србском свету онај интелектуални слој познат и као интелигенција.

Интелигенција?

Стани мало, од Добоја Мујо, да најпре видимо шта ли о њој рече наш друг Арчибалд Рајс (1875-1929):

“Истинска интели­ге­н­ција је природан да­р и прои­с­ти­че и из духа и из срца. Обични се­љак може да буде сто пута ин­те­ли­гентнији од универзитетског про­фесора са пола ту­цета ди­пло­ма… Част је не­по­зната вред­ност на берзи ‘интелигенције’… Истин­ске вредности срп­ских зема­ља… ис­ти­с­нуте су…. Многи припадници ‘интелиген­ције’ би хладно жртвовали слобо­ду, и опстанак своје земље, ако би то њима лич­но било од кори­сти. Као и сва неморална бића, и инте­ли­генција се диви си­ли, чак и када се највише злоупо­треб­ља­ва… Она је сејачи­ца раздора када треба сједиња­ва­ти… Уместо да гради, она је разгра­ђивала. Она је жари­ште трулежи и искварености”.

Тако је др Рајс, пре сто година, говорио о ин­те­лиген­цији у Србији свога времена, а његови судови о том “крду неза­вис­них умов­а”, како је ту “паметну врсту” назвао Ноам Чомски (1928), амерички лингвист и философ, мо­гу се, у општим цртама, али и у појединостима, применити и на неодређено велик број њихових наследника до дана­шњих дана.

Прочитајте још:  НОВА УЛОГА ДАУДА ГРУХОЊИЋА У БЛОКАДАМА: ПОВЕЗИВАЊЕ СТУДЕНАТА КАО ПОКУШАЈ ОДРЖАВАЊА ПРОПАЛЕ АКЦИЈЕ

Наследника скоро неприметних у неку годину раније организованом покрету познатом као “насиљем против Србије”, али зато врло истакнутих у ововременом уличарском покушају да се изведе државни удар налик ономе петооктобарском из 2000. године, удар којим би се, по узору на “петооктобарски учинак”, опљачкало и уништило све што је у Србији створено током претходних десетак година.

Што се и иза оног изведеног удара, и иза овога који се припрема и очекује, налази исти “фактор”  оптерећен комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете (1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25) јер, духовно јалови, знају да су “на зачељу стварања цивилизације у Европи” , с истоветним циљем (плаћао или не плаћао јадне србске отпаднике), до ћурећих мозгова помињане “интелигенције” у Срба никако да допре.

А циљ је, колико је то мени препознатљиво, мада званична историјска неука у Срба никако то да схвати, постављен још крајем 9. века: да се Срби, почетни народ-мајка чији је језик, србски, језик-мајка, творци људске цивилизације, сасеку у корену. Видљиво је то из тек неколико “подухвата” увек пореклом из Ватикана који се, најуопштеније речено, супротставио Методијеву (815?-885) мисионарском раду у Моравској, уз употребу “словенског језика”, који је, пет година по расколу у хришћанству, ћирилицу назвао “ђавољим писмом”, који је од краја 12. до почетка 15. века водио четрнаест крсташких ратова против Срба, који је порукама бечком двору (можда осокољен мишљу” карла Маркса (1818-1883) да би Европа постала чистија “ако би Србију физички било могуће одвући на сред мора и потопити је на дно”) да “папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до ср­жи монархије и који ће, ако му се даде време­на, изгри­сти је сасвим” и да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, охрабрио Аустроугарску да у рат против Србије уђе не би ли је уништио, који је средином августа 1992. године позвао снаге Северноатлантског савеза и Западноевропске уније на крсташки рат против Срба…

Реченој “интелигенцији” није се дало да разабере би ли ишта од препорученога крсташења, али је зато позивајући се на “овлашћење” добијено од др Рајса да разграђује а не да гради, своја дотадшња “интелигентна” задужења пренела на улицу, “институцију” за чије се постојање везује много онога што противречи људскости. Оправдање за то нашли су у својој стварној неспремности и неспособности да обављају послове који су им до тада били поверени, а да би то некако прикрили, позвали су своје студентске исто(не)мишљенике, оне који су на факултете пристигли без знања довољног и за упис у, примера ради, трећи разред некадашње озбиљне основне школе. Њима су се придружили и они који су, у складу са марксистичким “учењем” о укидању породице и Отаџбине, једва дочекали да својој деци онемогуће приступ и школским и животним знањима. (Добро, у овоме претпоследњем, они се, према недавном саопштењу једнога универзитетског птофесора, могу правдати и чињеницом да званично основно и средњошколско образовање омогућује упис на наставнички факултет и без познавања србскога писма).

Прочитајте још:  Хитлеровско наслеђе у европској коалицији

Производ таквог “интелигенцијског” уличарења одмах је постао видљив:

 Улици је одузета њена саобраћајна улога;

 Разбијани су прозори и врата на зградама испред којих су се окупљали, а једну од таквих облепили су говнима јер другом неком својом “вредношћу” нису располагали;

 Свету коме је стало до остваривања најосновнијих животних потреба објашњено је да кретање улицом није “животна потреба”, а бабе које то нису хтеле да разумеју, обаране су на плочник;

 Трудници је “саветовано” да одложи порођај док они не преузму власт;

 У “слободном времену” викали су, арлаукали и избацивали најразличније пароле, безличне и убитачне  када се то може у информативним и безобраз(ов)ним телевизијским емисијама, зашто не би могло и на “ослобођеној” улици…

Свашта па лепо, како би то рекле Лале.

А један од истих тих Лала снебивљиво се запитао да ли би “једаред мого избацити ђубре прид месну канцеларију јел је она ближа од њиве… ил комшији заврнути уши јел је заоро две бразде више нег је његово… ил бодљикавом жицом преградити сокак како комшиска деца не могу стић до школе… ал да за то незна ни судија за прекршаје”.

Умесно постављено питање јер Жива Држава, становништво (макар оно већинско) Државе Србије као системски организоване институције, налази се данас на ветрометини.

С једне стране, “интелигенцијске” и најкојекаквије придржене “материјализоване” скупине, уз пратњу бесловесне масе заведене наводним угледом једних или других, отплаћујући “кредит” добијен у те сврхе  несметано делују на разбијању србскога националног и духовног бића и, посредно, Државе Србије, успешније но што су бројни непријатељи са стране то вековима чинили.

А са друге, иста та Жива Држава пита се, за случај већ сада видљивих спољних опасности, да ли ће Држава Србија као институција, у страху од отворено антисрбске масе неговане у домаћој радиности  све под изговором да “ћутке истрпимо и мудро истрајемо” , имати довољно снаге и воље да организује одбрану…

Мада се званични одговор на све ово не очекује, било би добро да се чује.

Илија Петровић / Васељенска

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *