Илија Петровић: Шта чека Живу Државу
У ретке петке пролазећи поред телевизора, није се могло десити да не чујем понешто о некаквим уличарским протестима или да не видим ликове најразноврснијих залудника, почесто и избезумљене у “протестантској” бедастоћи. Коначно, договорим се са собом да изађем на улицу и уживо упоредим бар са понеким од оних телевизијских снимака. Кад, тамо, нема чак ни моје комшинице “од преко пута” – откако је почела да се дружи са паметним телефоном, не стиже ни да ми, уз неки од некадашњих уобичајених поздрава, пренесе трач-два из “домаће радиности”.
Наредим онда најмлађем унуку да ме провоза главнијим сеоским улицама, али и тамо пустош. Ајде, дете, рекох, нека ти не буде тешко да обиђемо и ова наша оближња села. Узалуд, и тамо слично или исто – живу душу да избројиш на прсте једне руке.
Дабоме, како се тога раније нисам сетио, то уличарење макар и булеварима, мора бити у великим варошима, само оне имају телевизије и оне који у њима и за њих препричавају шта су сутра сањали неки тамо важни белосветски председници. Како би и могло бити друкчије, то је круг свезналички, и политички и свестрано научен, интелектуални врх, бре!
То “откриће” било ми је лепа неприлика да се присетим како се почетком јула 1992. године, извесна Слободанка, новоизабрана председница Београда, захваљивала на избору истичући да је Београд космополитски град, отворен град “неоптерећен примитивизмом”, насупрот онима са “суженом свешћу”. Баш тако, насупрот ономе што сам ја и тих дана и неку годину пре и после, из крајишког угла осмотрио као антисрбско, оно што га је и тада чинило – а чини, тако ми се чини, и данас – најнесрбскијом целином у Српбству.
Истина, мало ме је збуњивало Слободанкино уверење да, док је ње и њенога космополитског беспримитивизма, “мржња у овом граду неће да завлада”, посебно због тога што се једна већа група београдских “интелектуалаца”, седам-осам месеци раније, јавним апелом супротставила напору крајишких Срба да сачувају живе главе пред налетом хрватског неоусташтва и, уједно, обзнанила свету да не верује “у сврсисходност овог рата”, “у оне који га воде”, “у оне који га, свесно или несвесно, потпирују”, нити “у победе које воде у нове ратове”. За све то они су оптужили своју Отаџбину за коју су рекли да је “у цивилизованом свету стекла глас завојевача и бољшевика” и која је “први пут у својој историји… остала без иједног савезника”. Били су то исти они “интелектуалци” који су ћутали док су српски заточеници усташке “демокрације” чамили по вуковарским подрумима, и другде, док су лешеви многе њихове браће, само због тога што су били Срби, скупљани по дунавским врбацима у Војводини Србској, и док је србска нејач гинула по Крајини, Далмацији, Западном Срему, Западној Славонији и другим србским крајевима на западној страни.
И све то у време док су, према информацијама којима је располагала Србска православна црква, “неки појединци у Београду свесно прешли у римокатоличку веру, у нади да ће на тај начин сачувати викендице у Далмацији и осталу имовину на простору Хрватске”. Наравно, ти “неки” нису именовани, али сам их ја препознао као угрушак космополитске “несужене” свести, макар се међу њима нашао и део оних који се свакодневно досељавају у Београд и у лету калеме на “неоптерећене” тековине сматрајући то пречицом ка “еманципацији” од некаквих балканизама србскога села и србске провинције. На тај начин, хтели ми то признати или не, и та се досељена “врста” без одлагања прилагођује “нађошима”, издаје србски национални интерес, те бригу о србском националном и духовном бићу сасвим помера из свог видокруга. Ставови на основу којих се ствара београдски и наводно србски космополитизам, макар колико деловали пријемчиво и као препорука за улаз у западну фашикратску цивилизацију и макар колико били засновани на лажима, по свему су анационални или, ако то некоме може бити разумљивије, обојени су изразито антисрбски.
И, што је најгоре, чак трагично, таква “достигнућа” намеће србском свету онај интелектуални слој познат и као интелигенција.
Интелигенција?
Стани мало, од Добоја Мујо, да најпре видимо шта ли о њој рече наш друг Арчибалд Рајс (1875-1929):
“Истинска интелигенција је природан дар и проистиче и из духа и из срца. Обични сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома… Част је непозната вредност на берзи ‘интелигенције’… Истинске вредности српских земаља… истиснуте су…. Многи припадници ‘интелигенције’ би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи. Као и сва неморална бића, и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава… Она је сејачица раздора када треба сједињавати… Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености”.
Тако је др Рајс, пре сто година, говорио о интелигенцији у Србији свога времена, а његови судови о том “крду независних умова”, како је ту “паметну врсту” назвао Ноам Чомски (1928), амерички лингвист и философ, могу се, у општим цртама, али и у појединостима, применити и на неодређено велик број њихових наследника до данашњих дана.
Наследника скоро неприметних у неку годину раније организованом покрету познатом као “насиљем против Србије”, али зато врло истакнутих у ововременом уличарском покушају да се изведе државни удар налик ономе петооктобарском из 2000. године, удар којим би се, по узору на “петооктобарски учинак”, опљачкало и уништило све што је у Србији створено током претходних десетак година.
Што се и иза оног изведеног удара, и иза овога који се припрема и очекује, налази исти “фактор” – оптерећен комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете (1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25) јер, духовно јалови, знају да су “на зачељу стварања цивилизације у Европи” –, с истоветним циљем (плаћао или не плаћао јадне србске отпаднике), до ћурећих мозгова помињане “интелигенције” у Срба никако да допре.
А циљ је, колико је то мени препознатљиво, мада званична историјска неука у Срба никако то да схвати, постављен још крајем 9. века: да се Срби, почетни народ-мајка чији је језик, србски, језик-мајка, творци људске цивилизације, сасеку у корену. Видљиво је то из тек неколико “подухвата” увек пореклом из Ватикана који се, најуопштеније речено, супротставио Методијеву (815?-885) мисионарском раду у Моравској, уз употребу “словенског језика”, који је, пет година по расколу у хришћанству, ћирилицу назвао “ђавољим писмом”, који је од краја 12. до почетка 15. века водио четрнаест крсташких ратова против Срба, који је порукама бечком двору (можда осокољен мишљу” карла Маркса (1818-1883) да би Европа постала чистија “ако би Србију физички било могуће одвући на сред мора и потопити је на дно”) да “папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи је сасвим” и да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, охрабрио Аустроугарску да у рат против Србије уђе не би ли је уништио, који је средином августа 1992. године позвао снаге Северноатлантског савеза и Западноевропске уније на крсташки рат против Срба…
Реченој “интелигенцији” није се дало да разабере би ли ишта од препорученога крсташења, али је зато позивајући се на “овлашћење” добијено од др Рајса да разграђује а не да гради, своја дотадшња “интелигентна” задужења пренела на улицу, “институцију” за чије се постојање везује много онога што противречи људскости. Оправдање за то нашли су у својој стварној неспремности и неспособности да обављају послове који су им до тада били поверени, а да би то некако прикрили, позвали су своје студентске исто(не)мишљенике, оне који су на факултете пристигли без знања довољног и за упис у, примера ради, трећи разред некадашње озбиљне основне школе. Њима су се придружили и они који су, у складу са марксистичким “учењем” о укидању породице и Отаџбине, једва дочекали да својој деци онемогуће приступ и школским и животним знањима. (Добро, у овоме претпоследњем, они се, према недавном саопштењу једнога универзитетског птофесора, могу правдати и чињеницом да званично основно и средњошколско образовање омогућује упис на наставнички факултет и без познавања србскога писма).
Производ таквог “интелигенцијског” уличарења одмах је постао видљив:
– Улици је одузета њена саобраћајна улога;
– Разбијани су прозори и врата на зградама испред којих су се окупљали, а једну од таквих облепили су говнима јер другом неком својом “вредношћу” нису располагали;
– Свету коме је стало до остваривања најосновнијих животних потреба објашњено је да кретање улицом није “животна потреба”, а бабе које то нису хтеле да разумеју, обаране су на плочник;
– Трудници је “саветовано” да одложи порођај док они не преузму власт;
– У “слободном времену” викали су, арлаукали и избацивали најразличније пароле, безличне и убитачне – када се то може у информативним и безобраз(ов)ним телевизијским емисијама, зашто не би могло и на “ослобођеној” улици…
Свашта па лепо, како би то рекле Лале.
А један од истих тих Лала снебивљиво се запитао да ли би “једаред мого избацити ђубре прид месну канцеларију јел је она ближа од њиве… ил комшији заврнути уши јел је заоро две бразде више нег је његово… ил бодљикавом жицом преградити сокак како комшиска деца не могу стић до школе… ал да за то незна ни судија за прекршаје”.
Умесно постављено питање јер Жива Држава, становништво (макар оно већинско) Државе Србије као системски организоване институције, налази се данас на ветрометини.
С једне стране, “интелигенцијске” и најкојекаквије придржене “материјализоване” скупине, уз пратњу бесловесне масе заведене наводним угледом једних или других, отплаћујући “кредит” добијен у те сврхе – несметано делују на разбијању србскога националног и духовног бића и, посредно, Државе Србије, успешније но што су бројни непријатељи са стране то вековима чинили.
А са друге, иста та Жива Држава пита се, за случај већ сада видљивих спољних опасности, да ли ће Држава Србија као институција, у страху од отворено антисрбске масе неговане у домаћој радиности – све под изговором да “ћутке истрпимо и мудро истрајемо” –, имати довољно снаге и воље да организује одбрану…
Мада се званични одговор на све ово не очекује, било би добро да се чује.
Илија Петровић / Васељенска
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.