Миша Ђурковић: Све је Бока или Ривер

После две године поново може да се путује, па се коначно отварају могућности да се срећемо уживо и да међународна научна и културна сарадња са интернета сиђе у живи свет. Тако сам био у могућности да искористим позив да посетим Аргентину и да у периоду од 13. до 27. маја држим предавања на неколико универзитета и истраживачких центара у Кордоби и Буенос Ајресу. Теме су се кретале од трансформације теорије и праксе међународних односа, преко спорова о ратификацији Истанбулске конвенције у Европи, до представљања десне традиције политичке теорије и приче о новој десници у Европи.

У престижном ЦАРИ центру, који је једна од експозитура америчког Савета за спољне послове, имали смо врло занимљиву затворену сесију о рату у Украјини, уз присуство амбасадора, генерала, професора и других припадника тамошње елите. Уз све то, имао сам и лепу прилику да такође на шпанском језику после недељне службе одржим предавање у нашој Цркви Богородичиног успења у Буенос Ајресу. Дивна православна заједница којом управља отац Стефан састоји се од Срба, Руса, Румуна, Перуанаца, Украјинаца, Аргентинаца итд, а било је врло лепо искуство слушати православну литургију која се обавља на српском и шпанском језику.

Имао сам наравно и могућност да се сретнем с породицама неких наших истакнутих исељеника што је била велика научна привилегија, али и задовољство. Боравак у Буенос Ајресу започео је сусретом у монденској кафани „Ла бијела”, где се можете сликати са фигурама Борхеса и Касереса. Ту сам сусрео Хуана Радоњића, који ме је затим одвео у посету гробници своје породице на патрицијском гробљу Реколета. Тако сам после Ане Брнабић и ја могао званично да посетим место на коме почива урна Милана Стојадиновића. На том гробљу почива једно шест бивших председника, Ева Перон, Бјој Касерес и велики број других виђених личности и породица. Са Радоњићима сам имао још један леп сусрет у садашњој редакцији часописа „Економиста”. Хуанов син Алехандро је сада већ четврта генерација уредника. Имао сам могућност да им уручим наше ново издање, малу монографију Бојана Симића, „Стојадиновић у Аргентини”, коју смо саставили на основу архивских докумената и интервјуа. Хуан ми је доста причао о разним епизодама из породичне историје, показао неколико слика и поклонио једну на којој се види Драги 1955, након изласка из затвора у Митровици, како стоји испред места на коме се налазила редакција „Времена” и „Новог времена”. Иначе, ступио сам у контакт и са унуком Драгог Микаелом, али овога пута нисмо успели да се организујемо за виђење.

Друга значајна фигура је адвокат Емилио Огњановић, синовац чувеног кардинала, који је преминуо 2011. године и често се помиње и данас јер је заредио садашњег папу. Емилио је веома утицајан и у пословном свету, али и као један од водећих личности њиховог пролајф покрета. Он је веома свестан својих корена из Бањана и питао ме је о разним Огњановићима у Србији, укључујући и капитена женског националног тима у одбојци, Мају. Мој домаћин на универзитету ФЛАКСО, и нови директор те институције, била је професор Валентина Делић, чији је деда дошао у Кордобу из Далмације двадесетих година. Њен отац Фелисијано био је ректор два водећа универзитета у земљи после диктатуре и директор Националне библиотеке. Иначе, разлог зашто сви ови исељеници имају шпанска имена јесте што држава даје листу дозвољених имена и оно што није у духу и традицији језика не може да се пријави и региструје.

О самој земљи могло би данима да се прича. Она је пуна противречности и подела у погледу идеологија, тумачења историје, регионалних разлика и, како Бранко Анђић лепо рече, тамо ти је све Бока или Ривер. Узгред, посетио сам и „Бомбоњеру” и „Монументал”, који су прави храмови фудбала, али и популарне културе. Бока је у прошлу недељу после дужег времена освојила првенство, а финале је играно на националном стадиону „Марио Кемпес” у Кордоби. Доћи до карата чак и за обичне мечеве, а камоли за дерби, готово је немогуће, чак и уз везу и поред тога што су карте прилично скупе.

Ова земља страсти озбиљно је подељена и по унутрашњим политичким линијама, што се види по кампањи за опште изборе 2023. која је заправо већ у току. Закон о легализацији абортуса, усвојен прошле године под окриљем короне, дубоко је поделио земљу, као што је у идеолошком смислу дели и јак талас феминизма који се, осим у Аргентини, шири и у Бразилу, Чилеу и другим државама Јужне Америке. Песос је озбиљно девалвирао, а инфлација је доста висока, што људи из власти везују за пандемију и озбиљан режим затварања који су морали да уведу. Половина људи на улици и даље носи маске иако нису обавезне. У познатој Улици Флорида можете чути „камбио, камбио”, што је верзија нашег „визе, визе” из деведесетих. Црни курс је два пута већи од званичног. На деведесете подсећа и масовна продаја гардеробе на улицама и веома велики домен сиве економије који власт не сме да сузбија због предстојећих избора. Но, иако и даље постоје опречни ставови о времену диктатуре, види се велики значај који сви придају обележавању 40 година ратне авантуре око Малвина.

Друга велика ствар која их обједињује јесте понос над невероватним културним наслеђем, али о аргентинској култури мора се посебно говорити, јер само Баирес има 860 музеја.

Научни саветник, Институт за европске студије

Миша Ђурковић / Политика

БОНУС ВИДЕО: